Zašto Srbi treba da izumru od bele kuge - V deo

Draga Krugolino, ne mogu da odolim a da ne ispricam svoj dozivljaj sa samog pocetka trudnoce:)

Elem, ostanem ja u blagoslovenom stanju i ko sto je red, odem u jedan beogradski Dom zdravlja, kod ginekologa, jer "tako treba". Sto je najlepse, osecala sam se sjajno, sem sto sam naprasno prestala da pusim cigarete i pijem kafu, jer su mi bili gadni.

Udjem kod DoktoraAutoriteta i na pitanje sto sam dosla, kazem lepo i pristojno da sam u drugom stanju, pa eto, dosla.

Kaze - skinite se.

Ja se skinem.

Kaze - lezite.

Ja legnem, a nije mi bas pravo da me sad tu ceprka.

DoktorAutoritet ne da ceprka nego ore i jos ima neku primedbu sto sam se stisla.

Idi bre covece, kako da se ne stisnem, nisam mazohista, nish' me ne opusta.

Ok, kopa on po meni i krene da COKCE:

- tz tz tz tz i sta kazete, mislite da ste trudni?

Ja, prenerazena, kazem:

- Ne da mislim, nego znam. Menstruacija mi kasni 15 dana, nikada mi u zivotu nije kasnila, uvek na 28, sada je nema.

- Pa sta? kaze mi DoktorAutoritet s visoka, pa nije to jedini razlog izostanka periode.

Ja u onom debilnom polozaju, poledjuske, vec se nerviram, mislim, nisam bas neobavestena, covece, nisam s grane, alo, doslo mi da kazem, al cutim, pa kazem:

- Znate, ja prosto osecam da sam trudna, i po grudim vidim i po mucnini.

- Ma ajte molim vas, kakva trudnoca vas spopala. Onda opet krene da dzara i cokce, tz tz tz. S ovakvim jajnicima vi naprosto ne mozete da budete trudni.

E tu sam se vec smrtno uvredila!

Kazem, izvin'te, al sta fali mojim jajnicima? U zivotu nisam imala ni jednu upalu, nista?

i tako smo se preganjali i naravno da nije bio u pravu. i naravno da mu nisam oprostila za jajnike. inaravno da sam se pojavila ponovo kod drugog lekara, posle vise meseci, tek. inaravno da sam bila u poodmakloj trudnoci:)

Dr.Crack: Kako je tebi?

Pacijent: Ovdje me užasno boli, imam grčeve, probada me...

Dr.Crack: Gle,gle, što se sve nakupilo.Odsijecite mu nogu!

Bolničar sa sekirom u ruci (t.j. lokalni mesar): Da,gospodine!

Pacijent: Ali mene boli želudac. Što ima s time moja noga?

Dr.Crack: U redu.Onda mu odsjecite želudac!

Bolničar: Mislite li, doktore, da će to preživjeti?

Krugolina, hvala na temi. Hvala na inicijativi.

Zbog svog (i tuđih) porodiljskih iskustava, pretvaram se u pobesnelog križanca Atile Hunskog i Godzile koja bljuje vatru, kad god mi neki nesrećnik spomene frazetinu "bela kuga". Obično skačem direkt u oči sa "ITREBADAIZUMRUODBELEKUGE,PZDMTRNDIMJBMSVPSPSKU!!!" I treba da izumru. Narod koji sa više dostojanstva tretira masan papir od bureka, nego novi život, i treba da izumre.

Želim na početku da napomenem da sam miroljubiva osoba koja izbegava konflikte po svaku cenu. Takođe, nisam ni najmanje razmažena, dok sam se bavila sportom bila sam smeštena po raznim rupetinama i krš sobama, imam vrlo visok prag bola, i kada sam imala izbor, odlučila sam se za porođaj bez anestezije (i opet bih).

Želim i da se izvinim zbog opširnosti, ali kraće ne mogu. Skribomanija :(

BEBA #1

1. Koje godine ste se porodili?
1997.
2. U kom gradu i porodilištu?
Beograd, GAK Narodni Front
3. Da li ste u porodilištu doživeli bilo kakve neprijatnosti? Kakve? Da li vas je neko vređao i ponižavao? Kako?
Potvrdno. Počevši od ginekološkog pregleda pred širokim auditorijumom (ostale pacijentkinje, razno osoblje nemedicinskog karaktera, kao i slučajni prolaznici sa ulice koji su imali besplatan peep show kroz širom otvoren prozor bez zavesa u prizemlju), preko zabrane da se unose torbe, već sve stvari za porodilište morate nositi u kesi, potom preko šaltera za prijem (citat: "Prvo vam je dete, neće tako brzo, kontrakcije su samo na 10 minuta, ne kukajte nego mi recite zanimanje supruga", preko pripreme za porođaj (brijanje stidnih dlaka na suvo, tupim brijačem, isti brijač za bogtepita koliko žena zaredom - prilikom brijanja me je sestra fino iskasapila), preko teranja na klizmu u zasran wc, onda na zapiranje u tuš gde je prljava voda do članaka, a potom ostavljanje porodilja bez ikakvih informacija i nadzora da stoje na hodniku, do daljnjeg. Taj strah i očaj ne mogu da opišem - i pored informisanosti i časova pripreme za porođaj, kada vas "to" konačno snađe, užasno ste uplašeni i očajnički vam je potrebno da bilo ko bude pored vas. Ja sam bila sama, jer nam je doktor koji mi je privatno vodio trudnoću (a koji radi u GAK-u i koji je trebalo da me porodi "preko veze" rekao da je zabranjeno prisustvo oca na porođaju. Medicinsko osoblje je neljubazno, ne možete dobiti nikakvu informaciju, ne znate gde da idete, šta će biti dalje, već samo možete da stojite na hodniku i da se molite bogu da će vas neko pogledati pre nego što vam se beba iskotrlja na pod. Kontrakcije su već na pet minuta, stojim u hodniku bez gaća, uflekana raznim telesnim tekućinama, bez ikakve mogućnosti da dobijem informaciju o tome gde sada, kako i šta. Posle pola sata, pojavljuje se moj doktor sa tekstom "Idemo na indukciju, imam avion popodne". Ja kao ovca za njim, i onda indukcija. Bez anestezije, bez CTG-a, to je još uvek SF za porodilište 1997. Posle još pola sata, prepoznam početak napona i pokušavam da dozovem nekoga od osoblja. Niko ne dolazi, ali se zato pojavljuje sestra koja me pita za matični broj i još neke urgentne podatke. Pošto od kontrakcija ne mogu da govorim, žena koja je bila na drugom stolu u sali, kaže da pozovu babicu. Babica dolazi, zaviri "tamo dole" i drekne "Evo je glava, zovi XXX" (XXX je doktor-preko-veze). Tu je i neka babica "sa čvarcima" (po uniformi i odnosu prema ostalom osoblju shvatam da je "glavnija" od ostalih) dobacuje "Šta se deru ove razmažene, moja baba brala višnje, sišla sa drveta i porodila se." Posle porođaja, na kolica, stavljaju mi kesu sa stvarima na noge, kolica su raspadnuta, i svaki čas treskaju o zid što je posle porođaja ravno zemljotresu od 8 Merkalija. Tokom celog postporođajnog boravka u bolnici, nisam dobila čistu spavaćicu, nego sam se dan po porođaju šunjala po hodniku i ukrala čiste spavaćice i posteljinu sa kolica za sve nas iz sobe. Čista gerila.
4. Kako su vas oslovljavali u porodilištu? Imenom i prezimenom, ili nekim nadimcima? Kojim?
Majka, prvorotka, a kod prozivanja cele sobe - prezimenom. Imenom me je oslovljavao jedino doktor-preko-veze.
5. Da li je bilo problema sa smeštajem ili opremom? Kakvih?
Mala soba sa pet kreveta, između njih samo prolaz do vrata nedovoljno širok da se mimoiđu dve osobe. U sobi 40 stepeni, strana ka suncu, a zavese polomljene. Umivaonik u sobi se preliva, drugi dan sam nabavila Cevol da otpušimo lavabo. WC i tuš (jedini za ceo sprat sa 70 porodilja) su u takvom stanju da mi posle niko nije verovao da su to fotografije iz porodilišta. Kada su mi drugi dan doneli bebu, ja je razmotam jer je beba na tih 40 stepeni u benkici dugačkih rukava, pa još umotana u pelene - kad iz pelena izgmiže buba rus. Jesam, vrisnula sam, priznajem. I prijavila sestri kada je došla da uzme bebu. Odgovor je bio da imaju problem sa bubama. Kreveti su previsoki - kada vam je najosetljiviji deo tela iseckan i u šavovima, zaista je izuzetno bolno da silazite i penjete se na toliko visok krevet.
6. Kada ste, nakon porođaja, prvi put videli svoje dete? Koliko ste ga često viđali? Da li ste mogli da ga vidite kad god želite?
Porodila sam se pre podne, bebu sam videla tek uveče (ne računam onih 15 sekundi posle samog porođaja). Viđala sam je samo kada je donesu na podoj, a pošto je imala fiziološku žuticu, nisam je uopšte viđala dan kada je bila na kvarcovanju.
7. Kada ste, nakon porođaja, prvi put podojili svoje dete? Da li je bilo problema s dojenjem? Kakvih?
Veče kada su je doneli. Problema je bilo jer nisam imala pojma šta treba da radim. Pumpice su bile zabranjene, mleko mi se nakupilo, tako da je to bilo veoma bolno iskustvo. Konačno je došla sestra kojoj je moja majka platila da mi pomogne i pokaže šta da radim.
8. Da li ste ikada posumnjali u stručnost lekara i lekarskog osoblja? Kada i zašto?
Neverovatno, ali ne.
9. Da li ste ikada posumnjali u opravdanost nekih protokola i pravila u porodilištu? Kojih? Zašto? Kako biste ih vi promenili?
Prvo je protokol prijema u bolnicu - naime, niko me neće razuveriti da je u momentu kada imate kontrakcije i kada vam je neophodan doktor ili babica, morate da prođete obimnu i dugotrajnu birokratsku proceduru. Drugo je trijaža za porođaj - brijanje koje navodno služi za smanjivanje rizika od infekcije, a zapravo ga povećava jer vam je kritični deo izranjavljen brijačem. U to ulazi i klistir - pa šta ako se ukakite prilikom napona, to je normalno. Žene se ukake i posle klistira, ja jesam na trećem porođaju. Treće - zabrana nošenja stvari u torbi i insisitranje na kesama u GAK NF. Obrazloženje je da torbe zauzimaju mesta. To nije tačno, jer se torba može smestiti ispod kreveta, a kesa ne. Kese zauzimaju pod, prevrću se i vaše stvari se vuku po prljavom bolničkom podu. Četvrto - obavezna epiziotomija. Epiziotomija se može izbeći, i uopšte ne mora doći do cepanja. Na kraju, sami konci koji su korišćeni za epiziotomiju su mi napravili rane i infekciju, dok je sam rez zarastao kroz nedelju dana. Doktor nije hteo da skine konce tvrdeći da će se sami raspasti. Kada se to nije dogodilo posle deset dana, a rana je već bila zarasla, sama sam ih skinula jer su mi se usecali. Peto - odnos prema porodiljama u toku samog porođaja. U tom trenutku su žene najranjivije, i potrebna im je podrška, razumevanje i uputstva šta da rade. Vikanje, vređanje, ponižavanje, nemar i ostali maniri koje babice praktikuju u porođajnoj sali ne spadaju u to. Potrebno je posebno obučavanje babica da bi imale ljudski i human odnos prema porodiljama. Šesto - rutinsko indukovanje porođaja u GAK NF. To nije neophodno, jer predstavlja maltretiranje i za majku i za bebu. Pošto nema dovoljno sala, potrebno je promeniti proceduru tako da se majke koje leže na odeljenju mogu veoma brzo prebaciti u porođajnu salu, kada porođaj dovoljno odmakne. Za sada, ta procedura traje toliko da se beba može tri puta roditi pre nego što vas prebace sa odeljenja u salu. Ili još bolje, uvesti sobe sa posebnim krevetima na kojima se može obavljati porođaj na licu mesta. Sedmo - omogućiti ili olakšati posete. 1997. smo bile zaključane na odeljenju (jer se neka žena porodila sa ukradenom ličnom kartom, pa pobegla iz porodilišta i ostavila bebu) i samo je moja neverovatna mama uspela da uđe na odeljenje tako što je platila doktoru, obukla beli mantil i stavila hiruršku masku. Bebin otac je uspeo da je vidi tek kada smo izlazile iz bolnice. Osmo - higijena, pobogu!!! Žene u postporođajnom periodu krvare na sve strane, i nemaju baš najbolju kontrolu nad bešikom. i ako treba da donesemo svoju posteljinu i spavaćice, recite. Ležanje u lokvi krvi i urina je sigurno manje sterilno od posteljine donete od kuće.
10. Da li ste nekoga morali potplatiti? Ako jeste, koga (zanimanje, ne ime)? Za šta? Koliko?
Da. Doktora koji je obavio porođaj - imao je i tarifu, ali se ne sećam tačne cifre. Bilo je 200 ili 300 DEM. Sestru koja je došla da mi pokaže kako da dojim bebu, ali ne znam koliko pošto je to obavila moja majka. Doktora koji je krišom uveo moju mamu na odeljenje (normalno, a ne intenzivno) da bi me videla. Bebin tata je platio portiru i jednoj sestri koja ga je prošvercovala na sprat gde smo se videli krišom u nekoj sobici na 15 minuta, kao u zatvoru.
11. Imate li bilo kakvih drugih zapažanja ili komentara koji gornjim pitanjima nisu obuhvaćeni, a smatrate ih važnim?
Tu količinu ponižavanja, nemara, nezainteresovanosti, grubosti, neljubaznosti nisam doživela ni nikada u životu. Verovatno jer nisam bila u vojsci. Kada sam konano dobila "izlaz" posle četiri dana, trčala sam do lifta kao bez duše (sa sve koncima, razglavljenom karlicom, ulošcima itd). Na otpusnom odeljenju, gde nam predaju bebe, sestra je želela (za pare) da svojim fotoaparatom (idiotom) slika bebu. Kada je bebin tata rekao da nismo zainteresovani, i da imamo svoj fotoaparat, sestra se namerno namestila između njega i bebe kako ne bi mogao da je slika.

tretman koji ste u porodilištu imali: 3
ljubaznost lekara i osoblja: 2
zainteresovanost lekara i osoblja: 3
ljudskost lekara i osoblja: 2

BEBA #2

1. Koje godine ste se porodili?
2001.
2. U kom gradu i porodilištu?
GAK Višegradska
3. Da li ste u porodilištu doživeli bilo kakve neprijatnosti? Kakve? Da li vas je neko vređao i ponižavao? Kako?
Babica na samom porođaju. Primljena sam na porođajno odeljenje kao drugorotka, sa kontrakcijama od 5 minuta, i sa istorijom veoma brzog prvog porođaja. Za svakog pismenog i nepismenog, bila sam kandidat za brzu proceduru prijema. Vodenjak mi je pukao prilikom klistiranja. Nakon toga, uprkos mom insistiranju da su kontrakcije skoro bez pauze i da će uskoro krenuti naponi, ostavljena sam sama u sobi za prijem. Došla je neka mlada sestra da mi uzme mobilni i novčanik da ih stavi u sef. Njoj sam jedva uspela da procedim da hitno zove babicu ili doktora, na šta je ona uplašeno rekla kako je ona iz medicinske škole i da je tu na praksi, ali da će pozvati nekoga. Babica koja se pojavila posle se oglušila o sve što sam joj rekla o kontrakcijama i krenula da mi meri pritisak, uz besmrtne reči "Ju, pa pritisak vam je povišen, smirite se malo, nije vam prvo dete..." U tom momentu sam shvatila da humana komunikacija sa osobljem ne pomaže, zgrabila sam je vrlo snažno za tuniku, unela joj se u lice, i dreknula iz sve snage "Zato što se porađam, kravo glupa!!! Zovi nekoga inače ću ti <cenzurisano> čim budem ustala sa stola!!!" Na moj veliki užas, to je upalilo, i za pola minuta se tu stvorila babica koja je zauzvrat dreknula na mene "Ajde ti, za mnom u boks!" i otperjala niz hodnik. Do tada, meni su već počinjali naponi, i na jedvite jade sam se gegala niz hodnik, dva puta zastajući da stiskam noge, jer je beban kretao napolje. Babica me je poterala na sto, priključila na CTG, i počela da traži lične podatke (šta to uopšte znači kada se ti isti podaci već uzimaju na prijemu). Tu više nisam mogla da govorim jer sam se borila sa naponima, i jedino sam mislila na to kako je očigledno da treba sama da uhvatim bebu. Babica je, pošto joj nisam odgovarala, odlučila da zaviri meni međ noge, i odjednom se pretvorila u oličenje ljubaznosti "Jao, pa vi već možete da gurate!" Beban je bukvalno izleteo napolje, urađena je epiziotomija zbog prebrzog izlaska bebe. Iako je posteljica koja je izašla za njim bila cela, urađena mi je rutinski revizija materice.
4. Kako su vas oslovljavali u porodilištu? Imenom i prezimenom, ili nekim nadimcima? Kojim?
Drugorotka, majka, i "šta je bre ti".
5. Da li je bilo problema sa smeštajem ili opremom? Kakvih?
Sobe su bile obične bolesničke sobe, kreveti previsoki, ali je bar bilo čisto. Tuševi su bez zavesa, a tople vode nije bilo noću. Zbog prethodnog iskustva sam bila egzaltirana što tuševi nalikuju na tuševe a ne na poljski wc, kao i što nema buba i što pušenje nije bilo dozvoljeno nigde na odeljenju, već samo u nekom hodniku odvojenom vratima.
6. Kada ste, nakon porođaja, prvi put videli svoje dete? Koliko ste ga često viđali? Da li ste mogli da ga vidite kad god želite?
7 sati posle porođaja. Viđala sam ga kada ga donesu na podoj, ili kada se odšunjam do boksa i gvirim kroz staklo.
7. Kada ste, nakon porođaja, prvi put podojili svoje dete? Da li je bilo problema s dojenjem? Kakvih?
To veče. Problema je bilo jer su bebe dohranjivali pre podoja - svaki put kada su mi doneli bebu, on je bio sveže musav od veštačkog mleka, i naravno da je spavao i nije bio zainteresovan za dojenje. Drugi dan su mi se upalile grudi od mleka, i bebin tata mi je prošvercovao na odeljenje pumpicu za mleko. Sestra je poludela kada je videla tu pumpicu, ali sam joj smireno objasnila da će morati da se bije sa mnom ako ima nameru da mi je oduzme. Na kraju se izdrala na mene da ću dobiti mastitis, i odbila da komunicira sa mnom tokom celog mog boravka u bolnici. Sa dojenjem je posle donošenja pumpice sve bilo u redu, i beban je srećno dojio do godinu i po dana.
8. Da li ste ikada posumnjali u stručnost lekara i lekarskog osoblja? Kada i zašto?
Veoma. Posumnjala sam u stručnost osoblja koje me je pripremalo za porođaj, a da nijednog momenta u toku 50 minuta niko nije proverio koliko sam otvorena i kako napreduje porođaj. Takođe, označavanje beba je toliko katastrofalno da su moju bebu prilikom otpusta zamenili.
9. Da li ste ikada posumnjali u opravdanost nekih protokola i pravila u porodilištu? Kojih? Zašto? Kako biste ih vi promenili?
Kao i u prethodnom slučaju, smatram da je protokol pripreme za porođaj neopravdan, kao i da epiziotomija nije neophodna. Takođe, da li je rutinska revizija materice zaista neophodna kada posteljica izađe cela? Ta intervencija (osim što je bolela više od porođaja) mi je prouzrokovala dodatno i produženo krvarenje. Na odeljenju je veliki broj žena ležao zbog pojačanog krvarenja i do dve nedelje po porođaju. Svima je rađena revizija materice. Zatim, zabrana korišćenja pumpica za mleko, i insistiranje na ručnom izmuzavanju (samo fali Mica Mlekarica, i kofa za mleko). Bilo bi inteligentnije objasniti majkama kako i u kojoj meri da koriste pumpice, umesto da se muče gnječenjem grudi i bradavica. Savremene pumpice ne prave ragade, i sigurno bi se smanjio broj majki kojima zbog tih traumatičnih prvih dana ne pada napamet da nastave sa dojenjem.
10. Da li ste nekoga morali potplatiti? Ako jeste, koga (zanimanje, ne ime)? Za šta? Koliko?
Doktorku preko veze, koja na kraju nije ni bila na porođaju, jer me je ostavila da prijemu, a ona skoknula da obavi jedan carski rez. Doduše, sredila mi je preko veze izlazak iz bolnice posle samo dva noćenja (plakala sam da me puste napolje).
11. Imate li bilo kakvih drugih zapažanja ili komentara koji gornjim pitanjima nisu obuhvaćeni, a smatrate ih važnim?
Zamena bebe: Bebe su bile označene samo parčetom papira na kome je rukom bilo napisano prezime majke. Dok su nas prozivali na otpustu, videla sam kako babica nosi MOJU bebu, a kako je prozvana druga majka (sa prezimenom koje se od mog razlikuje samo za jedno slovo). Potrčala sam za babicom, ali je ona sa bebama već nestala u liftu. Odjurila sam do boksa sa bebama, gde me dežurne babice nisu slušale, već su me izbacile napolje tvrdeći da je nemoguće da ONI naprave grešku i da ja umišljam. Mobilnim telefonom sam pozvala roditelje i supruga koji su čekali u prizemlju na otpustu - oni su slučaj prijavili sestrama koje "izdaju" bebe. Tu im je ponovo rečeno da je to nemoguće, i da me smire. Sa mojom bebom tog dana srećom nije otišao niko drugi, jer je ta beba srećom bila devojčica, a moja dečak. Sestra na otpustu me je kasnije grdila, kobajagi kroz šalu. A meni ostaje za uspomenu sećanje na moju bebu koju odnose nekom drugom, i na osećaj potpune bespomoćnosti jer nema ko da mi pomogne.

Na skali od 1 do 10, ocenite:
- tretman koji ste u porodilištu imali: 4
- ljubaznost lekara i osoblja: 4
- zainteresovanost lekara i osoblja: 2
- ljudskost lekara i osoblja: 3

BEBA #3

1. Koje godine ste se porodili?
2007.
2. U kom gradu i porodilištu?
Beograd, GAK Narodni Front
3. Da li ste u porodilištu doživeli bilo kakve neprijatnosti? Kakve? Da li vas je neko vređao i ponižavao? Kako?
"Samo" standardne neprijatnosti, zahvaljujući tome što sam ovaj put na porođaj došla sa stavom "ako neko opet krene da me za*va, napiću mu se krvi". Procedura na prijemu u porodilište koja i dalje traje beskrajno, nedostatak bolničkih, maltretman od pripreme za porođaj, babica-kravuljina na porođaju, zapostavljanje, opet obavezna indukcija, opet beba koju treba valjda sama da hvatam kada krene napolje... Došla sam u porodilište sa potpuno puknutim vodenjakom, ali skoro bez kontrakcija. Međutim, sa istorijom od dva izuzetno brza porođaja, pretpostavljam da će najverovatnije kad krene - sve biti gotovo brzo. Doktor na prijemu kaže da ako nemam kontrakcije na manje od 20 minuta, moram na odeljenje. Odlazak "na odeljenje" znači da ću u nekom momentu morati da se teturam hodnikom pod naponima - ne hvala, jednom je bilo dosta. Besramno lažem kako imam kontrakcije na 15 minuta i kvalifikujem se za odlazak u porođajno odeljenje. Pripremu sam odradila kod kuće - i brazilian depilaciju i klizmu, tako da ostavljam razočaranu medicinsku sestru sa tupim brijačem. Zato se od klistira nisam izvukla. Dobijam opet zasran wc, bez svetla unutra. Ponovo na hodniku stojimo nekoliko nas kao go*na na kiši, nekima pukao vodenjak, neke krvare, neke krenule sa ozbiljnim kontrakcijama. Niko nas ne ferma, samo na desetak minuta privedu po jednu na CTG ili na ultrazvuk. Odradim CTG, odradim pregled, i doktor ćuti i ne govori mi ništa. Sama tražim informaciju koliko sam otvorena - kaže 3 prsta, neće skoro. Ja kažem da hoće, jer je tako bilo prethodna dva puta - od 3 prsta do finiša je prolazilo po sat vremena. Nema šanse, kaže mi doktor, ja ću vas na odeljenje. Samo preko mene mrtve - tu sam već i neprijatna i bezobrazna. Doktor pristaje i šalje me na ultrazvuk, odakle me šalju pravo na porođajni sto. Kažu, neće ovo pre 13h (tada je 9 i 30) - ja opet ponavljam tok svojih prethodnih porođaja, što očigledno spada u kategoriju "naklapanje pobenavele pacijentkinje" - zauzvrat dobijam potpuno ignorisanje. Vrlo brzo, kontrakcije su mi se smanjile na dva minuta, ali se pojavljuje sestra i kopča mi neku iglu u venu - šta je bre to, pitam. Ništa, kaže ona. Insistiram. Dobijam odgovor da je indukcija. Niko me nije pitao, niko mi nije rekao, nema objašnjenja zašto. Kontrakcije se odmah spajaju u jednu veliku, i nepunih 10 minuta kasnije kreću naponi. Zovem babicu da dođe, koja se pojavljuje kao da će da me bije - dere se s vrata "Šta je bre, šta histerišeš, šta 'oćeš". Uspevam da procedim "Naponi..." na šta se dotična brecne na neku mlađu "Vidi šta oće ova!" i ode. Ta mlađa podigne čaršav kojim sam bila pokrivena i kaže "U jebote". Ja već znam šta je "u jebote" i nameštam se u polusedeći položaj da guram, i da ako treba sama hvatam potomstvo. Stiže doktorka i kaže mi da odmah guram - pošto je beba već bila na samom izlazu, bilo je kasno za epiziotomiju. Posle porođaja, izgurali su nas šest na hodnik i ostavili nas tu sat vremena. Kolica kojima su me vozili do sobe su bila polomljena, pa me je sestra koja me je gurala zamolila da se pridržavam za zid da ne udaramo, jer ona ne može da kontroliše kolica.
4. Kako su vas oslovljavali u porodilištu? Imenom i prezimenom, ili nekim nadimcima? Kojim?
Trećerotka, majka, apartmanka, brojem apratmana, ova.
5. Da li je bilo problema sa smeštajem ili opremom? Kakvih?
Srećom, uspela sam da preko veze sredim smeštaj u apartmanu. Apartmani su jednokrevetne ili dvokrevetne sobe, sa klimom, satelitskom televizijom, kupatilom, redovnim menjanjem posteljine i sa dozvoljenim posetama tokom celog dana. Smeštaj je tu zaista dostojan ljudskog bića, po ceni od 6000 din na dan za krevet u dvokrevetnom apartmanu.
6. Kada ste, nakon porođaja, prvi put videli svoje dete? Koliko ste ga često viđali? Da li ste mogli da ga vidite kad god želite?
Posle porođaja su mi ga odmah dali u ruke, i hteli su da ga odmah i odnesu, ali sam dreknula "Ako ga neko pipne deset minuta, ostaće bez ruku". Valjda su zaključili da imaju posla sa opasnom ludačom i stvarno su ga posle ocenjivanja ostavili deset minuta, tako da sam mu odmah dala da sisa. U sobi, doneli su ga posle 4 sata, i mogla sam (osim noću) da tražim da mi ga donesu i odnesu kad god želim. To je nažalost, mogućnost samo za pacijentkinje iz apartmana.
7. Kada ste, nakon porođaja, prvi put podojili svoje dete? Da li je bilo problema s dojenjem? Kakvih?
Nije bilo problema, a čak je i redovno dolazila sestra da proverava kako ide sa dojenjem. Pumpicu sam koristila i pored negodovanja sestre, ali nije bila agresivna, već mi je samo preporučila da se izmuzavam ručno. I takav odnos sestre je nažalost samo apartmanska privilegija.
8. Da li ste ikada posumnjali u stručnost lekara i lekarskog osoblja? Kada i zašto?
Da, kada su rutinski indukovali porođaj koji u tom momentu već veoma brzo napreduje. Kada su ignorisali moje obaveštenje da su mi krenuli naponi. Kada su ignorisali istoriju prethodnih porođaja.
9. Da li ste ikada posumnjali u opravdanost nekih protokola i pravila u porodilištu? Kojih? Zašto? Kako biste ih vi promenili?
Ništa novo što nije rečeno za prva dva porođaja.
10. Da li ste nekoga morali potplatiti? Ako jeste, koga (zanimanje, ne ime)? Za šta? Koliko?
Ponuđen mi je epidural, i uz epidural mi je ponuđen i anesteziolog sa svojom ličnom tarifom. Pošto nisam htela epidural, i anesteziolog je ostao kratkih rukava. Dakle, ne.
11. Imate li bilo kakvih drugih zapažanja ili komentara koji gornjim pitanjima nisu obuhvaćeni, a smatrate ih važnim?
Odnos osoblja prema "apartmankama" je veoma ljubazan, ljudski. Režim poseta je normalan, higijena na zavidnom nivou, briga sestara za majke i bebe je natprosečna. Zbog čega to ne može da se primeni i na obične smrtnice, nego samo na "apartmanke"? Takođe, ovog puta sam bila sve samo ne fina i uzorna pacijentkinja. Suprotstavljala sam se medicinskom osoblju, svađala se, bila bezobrazna i gruba - i prošla najbolje do sada. Sasvim sam sigurna u to da sam se drugačije postavila u određenim situacijama sa prethodih porođaja, da bi stvari bile sasvim drugačije. Zar prava pacijenta nisu prava, a ne privilegija za koju se valja agresivno boriti? Pa zar je med. osoblju u interesu da imaju poslušne i mirne pacijente, a ne razgoropađene rospije koje se svađaju sa njima? Zbog čega sam morala da budem 100% bitch da bih se izborila za pažnju lekara, za svoja prava i za mrvicu normalnog odnosa?

Na skali od 1 do 10, ocenite:
- tretman koji ste u porodilištu imali: 5
- ljubaznost lekara i osoblja: 7
- zainteresovanost lekara i osoblja: 5
- ljudskost lekara i osoblja: 7
(možda zbunjuju ove ocene, ali su osim one jedne babice-rospije iz porodilišta, sve ostale bile veoma ljubazne i uviđavne - zaista pozitivan i veliki pomak za 10 godina)

RPA Hospital, Sydney - Patient Rights & Responsibilities

Your Rights

You have the right to make decisions about your own healthcare. Staff at Royal Prince Alfred Hospital (RPA) can assist you in making these decisions.

As a person who uses the services provided you have the right to:

- access treatment regardless of race, creed, sex or national origin.
- know the professional qualifications of those providing your care.
- the provision of interpreter services, if required, to assist you in the understanding of your condition / illness / problem and the treatment to be undertaken.
- considerate, respectful care at all times and under all conditions.
- personal privacy and confidentiality of your medical details.
- give or withhold information – however, it is in your best interest to provide information that may assist in your treatment.
- see your medical record in the presence of a health professional. You may add information and comments to your record.
- seek a second opinion.
- expect reasonable safety in practice and environment.
- accept our advice or refuse treatment at any time.
- take responsibility for your own recovery.
- have access to an independent mediator.
- expect that information about you will not be given to anyone not involved in the provision of your care, unless given permission by you or we are required to by law.
- refuse to have health students present when being interviewed or treated. This includes the production of audio or video tapes which may be used as further educational tools.
- know and understand, BEFORE TREATMENT OR INVESTIGATION COMMENCES, what tests, management or treatments are available, what is being considered, any alternative risks, side effects or outcomes so that an informed choice can be made.
- expect staff to assist, with your permission, your family and your general practitioner to understand your condition and what they can do to help you.
- have an advocate of choice present to assist you in communicating your needs to staff.
- make your concerns about the provision of care known to staff, the Executive Director of RPA or the Chief Executive Officer of CSAHS. Help will be provided to assist you in making your concerns known if required.
- have any complaint properly addressed.


Patient Representative

The Patient Representative is available to answer your questions, discuss any complaints you may have and work with you and members of your healthcare team to resolve your concerns.

The Patient Representative is available for you, your family and friends to discuss any problems that may affect you during your stay.

You may contact the Patient Representative for a confidential discussion by calling 9515 5115 or asking a nurse on your ward to contact the Patient Representative on your behalf.

If you are still not satisfied, you may contact the Healthcare Complaints Commission on 9219 7444.

RPA Hospital, Sydney - Patient Rights & Responsibilities

Your Responsibilities

As a person who uses services provided by the hospital, you have a responsibility to:

- answer questions about your health as honestly as possible.
- keep appointments or let someone know if you are unable to attend an appointment.
- follow the treatment plan you have agreed to undertake and to inform your healthcare worker if you choose not to continue treatment.
- acknowledge that you understand the course of treatment you have consented to undertake.
- be considerate of the rights of others who use our services.
- be considerate of the rights of all RPA staff.
- assist the service in the professional development of its service providers.
- inform your doctor or nurse about any medication or alternate therapy you may be taking and bring it with you to hospital.

The safety of our patients, staff and visitors is of paramount importance to us. Aggressive and abusive behaviour is unacceptable and appropriate action is taken to maintain everyone’s safety.

NSW Department of Health - Make a complaint

Make a complaint

Health is an important issue in the community and NSW Health is committed to ensuring that it provides the best care possible to consumers.

It is important for you and your family to say what you think about the health services you receive in New South Wales - especially if you were not satisifed with them.

There are four ways you can raise any questions or concerns about your treatment in hospital or community health service:

1. Let the hospital know about your concern in the first instance

Experience shows that complaints are best resolved locally. This helps people to maintain a good relationship with their health service provider.

If you have a concern or a complaint we suggest that in the first instance you should discuss the problem with the health service provider-either in person or on the telephone. Tell the health service provider about your concerns and ask if they can help.

We understand that in some cases the issues to be discussed are upsetting or distressing but it is more effective if you can be calm and clear about your concerns and what you would like to happen to address them. You might like to keep a note of the time and date of your discussions, what was discussed, the outcomes of the conversation, and what, if any, agreement was reached.

2. Contact the hospital complaints officer

If you don't feel comfortable discussing your concern with the manager or those involved, you can contact the hospital's designated complaints officer. The complaints contact officer will:

* identify the main concerns you have about the care you received
* assist with any specific needs you may have whilst in hospital
* answer any questions you have about services, hospital policies and procedures
* ensure your complaint is treated confidentially
* keep you informed about the process and outcome of your complaint.

Complaints contact officers are available Monday to Friday, during business hours. For assistance outside of these hours, contact the director of nursing or senior nurse on duty.

To find a hospital or health service, go to Health Services on our website. If you are contacting by telephone, ask to speak with the designated complaints officer for the facility.

3. Contact the Area Health Service directly, preferably in writing

To complain about a non hospital-based service or if you are not satisfied with how a complaint has been managed, you can put your concern in writing to the Director of Clinical Governance of your Area Health Service.

In your letter, set out clearly and accurately what happened, when it happened and what your concerns are. Tell the health service provider what you would like them to do about your concerns. Keep a copy of the letter for your records.

4. Lodge a complaint with the Health Care Complaints Commission

The Health Care Complaints Commission is independent of the public health system. It receives and assesses complaints about health care practitioners and health care services (generally referred to as health service providers). Anyone can lodge a complaint with the Commission.

The Commission will explain the process of making a complaint and provide assistance if you need it. Complaints must be in writing and may be made about the professional conduct of a health service provider that affects the care and treatment of an individual.

If you prefer a language other than English ring the HCCC via their Telephone Interpreter Service on 131 450.

Birth Options:
http://www.bubhub.com.au/infobirthoptions.php

Carski rez - brosura:
http://www.birthrites.org/BrochureCsec0506.pdf

Vaginalni porodjaj nakon Carskog reza - brosura:
http://www.birthrites.org/BrochureVBAC0506.pdf

Nisam prihvatila vase upozorenje te sam sada procitala tekst ( ne mogu da cekam do aprila !) a trudna sam. Sad sam se malo smirila pa odmah pristupam pisanju. Pretopstavljam da ste vec srecno izasli i da je sin zdrav i prav!
Videla sam i poneke komentare o postojanju protokola itd. Evo kakvo je moje iskustvo pri porodjaju u Holandiji. Samo da kazem da je zdravstvo ovde u najmanju ruku cudno po nogim pitanjima, ali vecina zena se slaze da je srecna sto se porodila ovde.

Ovde, kao prvo, ne mozetre da zakazete epiduralnu, i ne mozete da je dobijete samo na zahtjev. I ja nisam ni htjela. Ali posto je prvi porodjaj trajo predugo (36 sati) u jednom trenutku mi je babica koja je dosla kod mene u kucu na kratku vizitu u 8 uvece nakon citavih 12 sati poslije pucanja vodelnjaka predlozila da bi trebalo da razmislim o epiduralnoj, ja sam se odlucila za to. Ovde morate da trazite da se poradjate u bolnici, i ukoliko nema terapijskih indikacija za to, zapravo se poradjate u poliklinici uz prisustvo jedino babice. Mada poucena mojim iskustvom, babicama vjerujem vise nego ovdasnjim ginekolozima. Vecina zena se poradja u kuci.

Posto sam se odlucila na epidural onda sam u 12 nocu primljena u pravu bolnicu, i oko 2 nocu mi je konacno ukljucen epidural. Moje iskustvo nije toliko lepo, ja se valjda vise bojim igle od bola, ali bar smo mogli muz i ja da odspavamo. Njemu su donijeli extra krevet pa je spavao pored mene u nasoj porodjajnoj sobi.
Sledeci dan oko pola tri sam se porodila. Oprali su me ali ne i presvukli.

Odmah su mi izvadili infuziju. Epidural je prekinut jos prije porodjaja - to je ovde protokol - i imaju pravo - beba treba da se rodi sa minimumom anestezije u krvi. Zato prekidaju anesteziju kada krenu naponi. Odmah nakon porodjaja su mi dali sok od narandze , jos u porodjajnoj sobi i kolacic - koji je ovde tradicija prepeceni hljeb premazan margarinom posut secernim mrvicama sa ukusom anisa - roza boje za devojcicu, plave za decaka. Mi smo dobili plavi

I premjestili su me u poslijeporodjajnu sobu sa jos jednom porodiljom.
Na zalost, prekasno sam stigla u sobu i promasila rucak. Pa sam morala da cekam do vecere - a tu sam dobila holandski obrok par tankih reznjeva hljeba i par tankih reznjeva sira.
Sin je sve vrijeme bio sa mnom. Kao i muz. Sestre su mi odmah objasnile neophodnost kretanja i rekle da se trudim da se krecem sto vise. Kreveti su boli ukljuceni u struju, srecom. I one su pomagale oko svega.
Ali najbitnije sin je sve vrijeme bio sa mnom. I one ne smiju, NAPOMINJEM, NEMAJU ZAKONSKO PRAVO da mi ga odnesu, bez moje dozvole.

Muz je morao da ode u 9 uvece. Sin je jadnicak preplakao noc. Pa sam i ja preplakala sa njim.
Sestra se malkice bunila da ova druga zena ne moze da spava. Predlagala je da ga prepustim sa drugim bebama njenoj strucnoj pomoci. Ja sam pristala pod uslovom da vidim gdje ce ga odnijeti i da provjerim druge bebe. I sve su bile drugacije, ni jeda nije bola slicna mom sinu. To je bilo opustajuce, pa sam prihvatila ponudu. To je bilo poprilicno poslije ponoci.
Sledeci dan su mi donijeli injekciju protiv antitela , pogledali (ne pregledali) sina i poslali nas kuci - bili smo vec poslijepodne kuci.
Da je porodjaj bio bez anestezije, poslali bi me kuci 3 sata poslije porodjaja.
To je sve.

I ovde je bio , opet zakonski problem - nisu htjeli da nas otpuste bez da im dokazemo da imamo zakonski propisano sjediste za bebe. Posto smo mi imali nekuu kosaricu iz Srbije koja ne odgovara propisima, umalo da nam se ne desi da ne mozemo da idemo.

Pred stanom nas je cekala patronazna sestra. Ovde patronazna sestra dolazi kuci prvu sedmicu i ostaje da pomogne oko bebe od 5 do 8 sati dnevno u zavisnosti od osiguranja. Tako je nama umjesto majki i baba, prvo kupanje bebe pokazivala patronazna sestra. Raspremala kucu, krevete, prala ves i slicno.

Eto tako je to proslo.

Poslije porodjaja u kucu su nam dolazili razni predstavnici vlasti i zdravstva, ukljucujuci babice, raznorazne socijalne radnike, predstavnike sluzbe za ispitivanje kojekakvih bolesti isl.
To je sve organizovala patronazna sestra.
Iz opstine smo dobili poklon CD sa muzikom za opustanje beba. Od velikih lanaca prodavnica djecije opreme smo dobijali poklone (tipa paket baby pelena, igrackice, carapice, flasice, portiklice - prakticne i korisne stvari). Ovde je natalitet bar 10 puta veci nego u Srbiji. Ipak svako novo dijete ima isti tretman i dobrodoslo je. A niko od nase troclane porodice u tom trenutku nije imao holandsko drzavljanstvo.

Izvinjavam se sto ovoliko pisem, ali prosto sam morala. Specijalno kada sam vidjela komentar od Unfuckable sa temom "hajde da razjasnimo nesto" i koliko zapravo gluposti ima usadjenih u nama od komunizma kada su ljudi tretirani kao brojevi a ne kao ljudi, morala sam da reagujem.
Bijela kuga u Srba vece postoji mada se eto mi "hrabriji " borimo protiv nje svud po svijetu. Trebalo bi trudnice i porodilje tretirati kao ljude - normalne zdrave i zdravorazumne ljude a ne kao maloumne bezvrijedne zivotinje koje su dosle da im se izvadi ko zna sta vec .......


p.p.s. Sto se ostalih zdravstvenih pitanja u Holandiji tice - cula sam i vidjela svakakve horore. Stvar je sto se ovdje trudnoca i porodjaj tretiraju kao nesto normalno a ne kao bolest. I kada razmislite - sve to i jeste normalno!!!!!!

Meni svrake (tj. deca) mozak popile, i potpuno sam zaboravila da napišem najvažniju stvar: poslednji dan koji sam provela u apartmanu u GAK Narodni Front, donesoše u moju sobu ženu pravo sa carskog reza. Ona još uvek napola pod anestezijom, gola golcata, vire neke cevi iz nje. Sestre su dolazile na pola sata da je obiđu .

Moje pitanje je: zbog čega žene posle carskog moraju da budu smeštene na odeljenje intenzivne nege, u tešku izolaciju i neke trtmrt sterilne uslove, kada je žena bila smeštena zajedno sa mnom u sobu koja sigurno nije sterilna kao odjel IN? Imala sam posete po ceo dan, i pošto sam to popodne izašla, u sobu su ulazili bebin otac, babice, žena iz bolničke administracije i fotograf. Takođe je došao i muž te žene. I ne sećam se da je preminula od sepse ili već čega. Odeljenje sa apartmanima proma posetioce od zore do mraka, u jednokrevetnim apartmanima je čak i noćila devojčica od desetak godina čekajući da joj se mama porodi. Žena iz moje sobe je mogla da vidi bebu kada je došla k sebi.

Čemu kazamat iz Krugolininog posta, pod izgovorom da su neophodni sterilni uslovi i konstantan nadzor? Kada je očigledno da to nije slučaj.

Kao zena koja planira da se u narednih par godina porodi u Srbiji, da ponovim najbitnije:

1. pre nego sto zatrudnim da se bacim u ozbiljnu stednju finansijskih sredstava neophodnih za porodjaj - pritom ne mislim na lekarske preglede vec novac ukoliko zatreba da se neko podmiti i apartman koji je ocigledno jedino mesto na kome mozes da budes postedjen post-porodjajnih maltretiranja;

2. kada dodjem u bolnicu da bih se porodila, odmah da pocnem da urlam na sve oko sebe, narocito na medicinske sestre a.k.a. babice jer je to jedini nacin da bilo sta postignem, recimo, da me saslusaju, da ih obavestim da mi nije dobro, da mi je nesto, (o bezobraznosti li!) je potrebno itd. Pritom, da pokazujem znake agresivnosti i spremnosti da se potucem sa nekim ukoliko ne budem bila saslusana (sto ce mi zbog moje visine, pretpostavljam, biti lakse nego nekoj prosecnoj trudnici);

3. da se odmah nakon porodjaja potrudim da zadrzim prisebnost duha i ponovim proces dranja na babice da bi mogla da dotaknem sopstveno dete;

4. sve dok ne izadjem iz bolnice da ponavljam gorepomenuti obrazac ponasanja, jer je to ocigledno jedini nacin da proizvedes bilo kakvu reakciju.

To sve, naravno, pod uslovom da sve bude u redu, da porodjaj ne mora da se indukuje, da budem sposobna da se porodim prirodnim putem itd. U tim situacijama, mozda da povedem gdina Gengura sa sobom da to cini umesto mene?

Sad, bez sale, osecam neverovatan bes, a istovremeno i bespomocnost kad citam kroz kakve su sve muke zene prolazile na porodjaju. Iako i dalje imam zelju za tim, na raniji strah od toga kako ce sve to da izgleda, da li ce da boli i sve ostalo sto jedna zena bez porodjaja za sobom oseca, imam dodatni strah od toga da li ce mi se zalomiti dobra smena ili cu da zavrsim sa SS babicom, a tada ne odgovaram za svoje postupke. Kao buduci advokat moci da se branim na post-porodjajnu neuracunljivost:)

Zbog Vasih blogova sam se registrovala i zelim da vam kazem da i saosecam sa Vama i podrzavam celu Vasu aktivnost, koliko god ona mozda bila sizifovska. I za kraj jedna prica iz 1983. Moja majka je po drugi put zatrudnela i otisla na prvi pregled u Narodni Front. Tamo joj je ginekolog rekao da treba da abortira, jer je trudnoca rizicna i nece moci da je iznese. Tek tako, bez vecih pregleda, analiza, savetovanja sa drugim lekarima,a na osnovu cega - boga pitaj! Moja nezna i mirna majka je ustala, rekla mu dovidjenja i nikada se nije vratila kod njega. Tada nije bilo vreme kad si se zalio na takve stvari. Trudnoca samnom je protekla bez i jednog problema, a sam porodjaj, od prvih kontrakcija, do mog rodjenja je trajao 2 i po sata.

Pozdrav, Marija.

"...isti brijač za bogtepita koliko žena zaredom"

posle ovoga opet ne mogu dalje da citam, sve je jasno.


OTPUSTATI, OTPUSTATI, OTPUSTATI, OTPUSTATI STOKU KOJA NE ZASLUZUJE DA RADI POSAO KOJI NE RADI SAVESNO!!!!!!


Ima puno mladih ljudi sa srednjom medicinskom ili visom skolom bez posla, vrlo brzo bi naucili da rade posao u porodilistima, i sigurno bi to radili savesno jer bi bili zahvalni sto nisu dobili posao preko veze!!!

Zaposliti njih!

Jer takvi rade kod privatnika za 12, 15, u najsrecnijem slucaju 20.000 dinara uz sve to bez 'stalnog' zaposlenja, sto je mnogo manja nagrada za rad od onih koji rade u porodilistima, i ponasaju se tamo kao da im je rodjeni deda ostavio taj posao do kraja zivota...

E pa nece vise moci!