U levu pretkomoru gripoznih objekata...

Put do srca (nazovi) svih stvari sada mi je zapušen virusima. Nije mala stvar. Ali, pravac (nosni kanali) je još uvek ka centru, ostao je nepromenjen, šlajmofiksiran i stamen. To me je zapavo shrvalo, ta post-moderna ideja da umesto srca imam njegovu pretpostavku (anatomski putokaz), a da je jedina izvesnost sam put. Amin. Nakljakavio sam se da sebi dokažem i pokažem kako stvari zaista jesu, da ih ima i da su asimetrične. Samo čovek ovoga vremena može sebi da priušti konstataciju da jeste samo relativno: kao biološki entitet- da, a kao ontološki entitet- ne. Tako mi se predstavio taj debeljuškasti pumpadžija na izlazu iz grada. Jurio je neku mačku koja se motala ispod stalaka na kojima su bila izložena ulja. Kad je došao, pitao sam ga: "Jel to Šredingerova mačorčina?" "Nije." odgovorio je "Od Mileta limara, tu iz komšiluka." Sinja se kreveljila na suvozačkom sedištu, izgledala je kao da je sišla sa uma. Ruku na srcu, to ništa nije štetilo njenoj superiorno podvučenoj izazovnosti (jebozovnosti valjda), to potencijalno, figurativno ad hoc ludilo od spolja. Čista poza (kad bi se zajebavali- potpuno je luda). Štaviše, ta njena izazovnost "uzmi me ako možeš" provenijencije je sad palacala odrazima na šoferšajbni, sa majkom (neonom benzinke pumpe) i benignim ocem (koji je sada vukao crevo obavijeno naftnim isparenjima), ključarima trenutka, dok sam ja odvrtao čep rezervoara.

"Jesi li ti neki stranac?"- upitao me je brišući znoj sa mesntih obraza.

"Ne. Otkud ti to?"- promumlao sam, terajući neku mušicu sa čela i naslućujući rodno mesto pitanja.

"Pa, zbog toga Šembebergera, jebem li ga. Nema ti toga imena u nas." rekao je gurajući pištolj u rezervoar sa budalsto zabačenom glavom unazad. Podvaljak mu se talasao kao lišće breze na povetarcu.

"Ma, to je neki fizičar, koji je osmislio neki ekspeiment sa mačkom. Ni ja sam ne znam šta je hteo. Valjda da dokaže kako je mačka u isto vreme i živa i mrtva."