Naknadna razmišljanja o ideologiji antifašizma

Ono što sledi predstavlja niz izvoda iz prepiske koja se vodila na izvesnoj "levoj" mailing listi. Na toj mailing listi sam se, kao marksista, obratio svim marksistima u Srbiji. Povod obraćanja predstavljala je činjenica cvetanja antifašizma u redovima levice. Prema mojoj proceni, antifašizam predstavlja ustupak marksizma pravno-političkoj ideologiji kapitalističkog načina proizvodnje.

Antifašizam kao jednakost pred zakonom

Ne obazirući se na primedbe (jer će se one pokazati kao ništavne) da sledećim redovima "umanjujem borbeni potencijal", da "se u objektivnom kontekstu stavljam na stranu fašista", da "asptraktno teoretišem", tvrdiću dve teze:

1. Antifašistička borba, onako kako se koncipira u poslednje vreme (u internet zajednici antifašista), predstavlja ekstremnu građansku borbu, a antifašisti sve više izgledaju kao militantno krilo LDP.

2. Antifašisti su inverzna slika fašista.

Što se tiče teze 1, pozvaću vas na to da se zapitate pod kojim terminima/uslovima ulazite u antifašistički savez sa ne-levičarima. Da li su pretpostavke vašeg antifašistickog jedinstva sa ne-levičarima levičarske? Da li jedinstvo sa ne-levičarima koje počiva na pretpostavci jednakosti predstavlja levičarsko ili građansko jedinstvo? Nadam se da nije potrebno da vas podsećam da se ideja egalite pojavila u specifičnom istorijskom kontekstu, i da se taj specificni istorijski kontekst nije bitno promenio do danas. Ideja jednakosti ima veze sa Deklaracijom o pravima gradjanina i čoveka (Déclaration des Droits de l'homme et du citoyen). Obratite pažnju, nije reč o pravima radnika i čoveka (a ovo kazem svima onima među nama koji se deklarišu i osećaju kao humanisti), već o pravima građanina i čoveka. Prema tome, čovek je, u okviru pomenute egalite za koji se vi borite, bliže shvaćen kao građanin (citoyen), a to zapravo znači buržuj (bourgeois) -- podsetiću vas na Marxov tekst Prilog jevrejskom pitanju gde se govori o tome.

Najlakše je deklarisati se kao antifašista. Ništa lakše nego kliknuti na "join group" (na Facebook-u) i pridružiti se jednoj tako plemenitoj inicijativi. Na kraju krajeva, šta može da bude loše u tome što sam se tako deklarisao - stvorio sam lepu sliku o sebi, pred sobom i pred drugima, i pomogao zajedničkoj stvari. Međutim, lakoća tog oblika deklarisanja treba u nama da izazove, u najmanju ruku, nepoverenje. Gde god se nešto čini tako očiglednim kao što se čini očiglednim da treba biti antifašista, možemo biti sigurni da je ideologija (vladajuća ideologija, naravno) umešala svoje prste. Pa ima li išta očiglednije nego to da su svi ljudi jednaki, ili bar, da treba da budu jednaki? Ima li išta očiglednije od činjenice da treba biti protiv svake nejednakosti? Ali na šta se tačno misli kada se kaže "jednaki"? Misli se na "jednakost pred zakonom", jednakost koja se sastoji u tome da "zakon bude isti za sve". Pa dobro, nije li očigledno da "zakon treba da bude isti za sve"? Ali podsetiću vas na Engelsa, i na Poreklo porodice, privatnog vlasnistva i države. Engels nam u tom delu govori o neraskidivoj vezi izmedju zakona (države) i privatnog vlasništva. O inherentnoj vezi privatnog vlasništva i nejednakosti ne treba trošiti reči. Prema tome, nema zakona bez nejednakosti. Kada se deklarisem kao antifšista u onom smislu u kojem je to danas na dnevnom redu tranzicije, ja se deklarisem upravo za tu nejednakost. Egalite za koji se borite ovde jeste samo šifra za inegalite radnika i buržuja, a liberte u ime koje nastupate predstavlja samo slobodu preduzetništva buržuja. Zato treba shvatiti da nema nevinog antifasizma.

Na posletku, šta je sa mnogo važnijim pitanjima koja tište nas pokret? U sred tranzicije, koja zapravo predstavlja samo lozinku za najgrublju privatizaciju i divljačku prvobitnu akumulaciju, koja za deklarisani cilj ima potpunu deregulaciju/liberalizaciju tržišta, u situaciji koja vrvi od mogućnosti da se vrši ono što su Lenjin i drugi socijalisti njegovog vremena nazivali "fabričkim razgolićivanjima" (misleći pri tome na represiju koju kapitalisti i policija svakodnevno vrše nad radnicima), mi se bavimo šačicom lumpenproletarijata na društvenoj margini, šačicom, i onako, prezrenom od moralne većine i vladajuće ideologije, i izloženoj konstantnoj represiji od strane represivnih državnih aparata (policija). Pri tome, mi ni reči ne progovaramo o represiji nad radnicima -- represiji koja znači nejednakost protiv koje kao levičari moramo da se borimo. Ponavljam, "egalite za koji se borite ovde jeste samo šifra za inegalite radnika i buržuja", a funkcija šifre je uvek da skriva ono šifrovano. Nije li to što nam prodaju, podvaljuju šifru za šifrovano upravo razlog što smo "prevideli" da se više ne bavimo radničkim i što su nam postala draža građanska prava? Previd o kojem govorim nije samo teorijski previd -- on ima svoje jasne političke konsekvence: funkcija šifrovanja sastoji se upravo u tome da proizvede slepilo za onaj osnovniji inegalite na kojem počiva egalite za koji hoćemo da se borimo kao antifašisti? Nema nevinog antifašizma.

Sve ovo treba da nam govori da je nas pokret potpuno izgubio kompas i da više nema pojma gde mu leže prioriteti.

Što se tice teze 2, teze koja kaže da su antifiašisti inverzna slika fašista, svojevremeno sam na ovu istu listu poslao mail pod nazivom "Stilske vežbe", mail koji reprodukujem ovde u celosti. Mislim da teorijski argumenti zaista nisu potrebni.

Na ovome bi im pozavideo i Rejmon Keno. Uživajte u stilskim vežbama Nacionalnog stroja i ASI! [Masna slova i brojeve u uglastim zagradama sam stavio ja kako bi se lakše pratio paralelizam.]

Убрзо је поворка тзв. антифашиста пристигла поред баште ресторана на
шта су патриоте развиле српски заставу и скандирали
''Војводина-Србија''. Антисрпска багра је узвратила звиждањем и
простачким вређањем, а затим је напала српске патриоте унапред
припремљеним каменицама и бакљама (1). Патриоте су одлучно стале у одбрану
свог достојанства (2) и стојећи поред ограде, под кишом каменица, уз
повике ''Србија Србима'' и ''Ха, ха, ха анти-фа'' узвратиле напад
враћајући те исте каменице! Полиција је, по ко зна који пут, стала на
страну непријатеља Српства и брутално почела да пребија (3) и хапси
патриоте који су нападнути (4). Све то, опет по ''нечијем'' наређењу (5).
Ипак, већи број патриота је већ следећи дан пуштен након личног
сведочења присутних полицајаца да су нереде први изазвали тзв.
антифашисти, а не српске патриоте! Тројица, такође ухапшених анархиста
су одмах пуштени по ''нечијем'' налогу, иако су полицајци сведочили да
су они изазивачи нереда. Да постоје двоструки стандарди примене закона
говори и то да су тројица српских патриота због самоодбране добили
затворске казне од 10 до 25 дана (6).

Информативна служба Националног строја (7)

U tom trenutku, vidno iznervirani, neonacisti su počeli da zasipaju kolonu kamenjem i granama iz dvorišta pivnice (1).Antifašisti su reagovali složno i hrabro (2), uzvrativši neonacistima. No, država je u ovom slučaju, po ko zna koji put, pokazala da uvek žmuri na desno oko. Fašisti su zaštićeni od strane policijskih kordona, i antifašistima nije dozvoljeno da se razračunaju sa njima (3) onako kako se to na našim prostorima uvek radilo. Nekolicina onih koji su uspeli da probiju kordon i neprijateljima zadaju bolnije udarce, pendrečeni su od strane policije, a dva antifašistička druga su uhapšena (4).

Delovanje policije tokom antifašističkih demonstracija, kao i njihovo kasnije ponašanje prema našim uhapšenim drugovima, koji su na različite načine terorisani u policijskoj stanici (6), potvrđuje ono na šta je ASI oduvek ukazivao. Fašizam, kao najekstremniji vid kapitalističke ideologije, uvek će služiti kao džoker vladajuće klase, onda kada radničke mase budu dovoljno snažne da uzdrmaju njenu vlast. Zbog toga država, kao institucija čija je jedina uloga održavanje vlasti eksploatatorske klase, nikada neće raditi na potpunom uništenju naci-fašističkih grupa i organizacija (5). Iz tog razloga su svi zahtevi za oštrijom reakcijom države protiv nacista, plasirani od strane politikanata i liberala, u potpunosti promašeni, i svedoče o niskom nivou svesti i nedostatku razumevanja stvarnosti kod predstavnika tzv. civilnog društva u Srbiji. Borba protiv fašizma kreće borbom protiv kapitalizma i države!

Sekretarijat za komunikaciju sa medijima

Sindikalne konfederacije "Anarho-sindikalistička inicijativa" (7)

P. S. Pojam "proleterskog antifašizma", pojam kojim hoćete svoj antifašizam da distancirate od antifašizma ne-levice, zapravo predstavlja, "drveno gvožđe". U emisiji "Da možda ne - Moje dete fašista?", Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava definisao je antifašizam kao diskriminaciju (tj. "nejednakost pred zakonom"), sa kojom su se svi, bez izuzetka, složili.  Jednakost pred zakonom implicira socijalnu nejednakost (Engels, O poreklu itd.), i zato je pojam "proleterski antifašizam" drveno gvožđe. Osim toga, nikakav dodatak u stilu "kapitalizam proizvodi fašizam" tu ne menja stvar, zato sto 1) nije istina da kapitalizam proizvodi fašizam (onako kako ga je Čiplić definisao), naprotiv, kapitalizam generiše jednakost i slobodu, u gore naznačenom smislu ("da je razmenska vrednost, ili, bliže,  tržište, u stvari, sistem jednakosti i slobode", Grundrisse), i zato što 2) jednakost pred zakonom (= antifašizam), nužno implicira socijalnu nejednakost tj. nejednakost između klasa, ali ne i nejednakost između bilo kojih drugih društvenih grupa (recimo manjinskih). Stoga smatra da Čiplićeva definicija antifašizma kao diskriminacije, koja zapravo predstavlja ideološku platformu "opštenarodnog" pokreta protiv fašizma, predstavlja najgoru i najopasniju reviziju istorijskog antifašizma (najopasniju zato što najviše liči na istorijski antifašizam, do kojeg nam je u stvari stalo, i zato što je stoga najzavodljivija na krivi put vladajuće ideologije -- ona zapravo normalizuje istorijski antifšizam, i pretvara ga u građansku borbu za jednakost pred zakonom).

Antifašizam kao cenzura mišljenja

(...)

U tome "manje pričaj" krije se i glavni razlog gore pomenute brzine. Jer "biti brz" ovde znači zapravo "ne gubiti vreme" na (praznu) priču. Pravilno shvaćeno, to znači "ne gubiti vreme" na preterana razmišljanja. Uostalom, zašto "gubiti vreme" na razmišljanje kada su odgovori već dati - "nacisti su loši momci" jer diskriminišu po svakoj osnovi (nije li to očigledno!), a "rodno mesto i tajna" njihove diskriminacije je kapitalizam lično. U ovom aneksu o kapitalizmu kao suštini nacizma krije se naša (nas marksista) razlika u odnosu na sve liberale. U svemu ostalom smo, doduše, isti, ali čini se, ovaj aneks suštinski menja stvari. Da li je to tako? Na kraju poruke ću pokušati da odgovorim na ovo pitanje. Pre toga, biće neophodno da kažem još par reči o već pomenutoj "brzini".

Pošto nema praksi koje nisu uključene u ideološke aparate koji materijalizuju ideologiju, nema praksi koje u poslednjoj liniji ne zavise od neke ideologije. U skladu sa tim, nema "bezglavog" rada, svaki rad je materijalizacija neke ideologije. Imperativ "manje pričaj, više radi", zabranjuje nam da "pričamo" o ideologiji koja je materijalizovana našim radom (praksom). Prava tajna koja se, stoga, krije iza imperativa "manje pričaj, više radi" jeste tajna zabrane mišljenja - "nemoj da misliš o ideološkim pretpostavkama svoje akcije, nego delaj!". Zato je brzina o kojoj se ovde radi, brzina prelaska "sa reči na dela", brzina koja je omogućena jednim propustom -- propustom da se polozi račun o onome što radiš.

Lenjin je, u vezi sa gore rečenim, rekao da je marksizam morao biti unet "spolja" u radničku klasu. Šta je hteo time da kaže? Spontana ideologija radničke klase je dominirana vladajućom ideologijom. I ne samo spontana ideologija radničke klase -- spontana ideologija svake nevladajuće klase dominirana je ideologijom vladajuce klase (vladajuće ideje su ideje vladajućih). Zato Lenjin najoštrije osuđuje "klanjanje pred spontanošću", tvrdeći da samo intervencija spolja, intervencija u spontanu ideologiju proletarijata koja dolazi od inteligencije (koja se, sa svoje strane, uz izuzetke, ideologiju reprodukuje na akademiji, izvan proletarijata) može da stavi tačku na pomenutu dominaciju, ili bar da je relativizuje, i da dovede do toga da marksizam (u svojstvu filozofske ideologije) dominira ideologijom proletarijata. U skladu sa izloženim, nije reč samo o tome da imperativom "manje pričaj, više radi" ne mislimo o onome što radimo, već i tome da je ono sto radimo materijalizacija vladajuce ideologije, baš zato sto ne mislimo o onome što radimo.

Zato bi pravi imperativ za levicu u ovom trenutku morao da glasi: "manje radi, više pričaj!", ili drugčije rečeno, "dosta si radio, sad nam polozi račun o tome šta si radio!" Krajnje je vreme, stoga, da levica skupi svoje prnje, da se pomeri "sa ulice" i da se vrati u teorijski "salon", u pravo "rodno mesto i tajnu" nastanka marksizma (podsetiću vas, ponovo, da je akademija, kao ideološki aparat buržoaske države, a ne "ulica", mesto izvorne produkcije marksističke teorije).

Ja, iz gore navedenih razloga, nisam sklon mišljenju da "je bolje bilo šta raditi nego ne raditi ništa". Naprotiv, nekada je bolje ne raditi ništa. Nekada "ne raditi ništa" nije samo pasivno -- "ne raditi ništa" u izvesnim okolnostima moze da bude i subverzivno i agitprop-profitabilno. Ne kažem da je situacija koja je na agendi takva, ali mislim da ne treba organizovati antifa protestni skup. Zato ću pokušati još jednom da skrenem pažnju na ono što sam tvrdio, ali sada u operativnom kontekstu. Dakle, potpuno je nebitno ko organizuje skup i ko učestvuje na skupu. Bitno je samo koja ideologija dominira skupom -- koje ideje hegemonizuju skup, ili, materijalistički rečeno, koja se ideologija materijalizuje kroz sve ideologeme skupa - govore, parole, simbole itd. Obratite pažnju, to što nosite simbole koji imaju levi "smisao" izvan skupa ne znači da će oni u situaciji dobiti sebi adekvatnu levu interpretaciju. Simboli imaju značenje samo u situaciji, a situacija se obrazuje na fonu vladajuće ideologije, ideologije koja se materijalizuje u skupu. Ako su ideje koje hegemonizuju skup ideje liberalne ideologije, petokrake i ostali simboli će dobiti isključivo liberalnu interpretaciju.

A upravo to je ono što vam se sprema. Upravo to, bez obzira na famozni aneks "o kapitalizmu kao suštini nacizma", koji možete pronaći na kraju ASI-jevog izvestaja iz NS-a. Rekoh, "ako su ideje koje homogenizuju skup ideje liberalne ideologije, petokrake i ostali simboli će dobiti isključivo liberalnu interpretaciju". Isto to važi i za pomenuti aneks. Nije dovoljno reći "nacisti su loši momci jer diskriminišu po svakoj osnovi, a njihovu diskriminaciju proizvodi kapitalizam". To nije dovoljno iz više razloga. Prvo, zato što prvi deo "nacisti su loši momci" pretpostavlja čitav skup ideoloških propozicija, koje si prećutno prihvatio (svesno, nesvesno - nije važno, "značenja nisu u glavi"), a koje onda obrazuju ideološki fon tumačenja drugog dela. Drugačije rečeno, sisar se od ptice razlikuje po tome što na svet donosi žive mladunce, ali i sisar i ptica su kičmenjaci. Isto se može tvrditi i u ovom slučaju, levičari antifašisti se razlikuju od nelevičara antifašista po tome što tvrde da je "kapitalizam suština nacizma", ali i jedni i drugi su antifašisti -- a biti antifašista znači biti egalitarista u smislu "jednakosti pre zakonom". To znači, u poslednjoj instanci, biti liberal.

Uzgred, ovaj aneks o "kapitalizmu kao o suštini ...", predstavlja formulu koju naši marksisti često primenjuju. Kada sam jednoj grupi prigovorio da su termini "totalitaran", "autoritaran" i sl, koje su oni upotrebljavali da bi objasnili Staljinovu "diktaturu", termini liberalne ideologije, oni su mi na to spremno odgovorili: "Ali mi mislimo da je totalitarizam u poslednjoj liniji determinisan ekonomijom i klasnom borbom". OK, u tom slučaju svakom pojmu i sudu možemo da prišijemo pomenuti aneks, i oni automatski postaju deo marksističke teorije...

Antifašizam i neprijatelji proletarijata

Voleo bih da vam skrenem paznju na još jednu stvar. Marx je, savetujući ćelije organizacije proletarijata, rekao "sklapajte saveze, ali ne trgujte principima". Ono što vi radite jeste najobičnija "trgovina principima". Zato moj stav nije nikakvo "ideološko čistunstvo" (još jedan u nizu izraza koji treba da te diskvalifikuju bez argumenta, a koji pate od ideoloske očiglednosti, lakoće i brzine, baš kao i razlikovanje aktivista i "salonaca" i sl). Mi naprosto ne želimo da trgujemo principima -- mi ne želimo da odstupimo sa marksističke pozicije.

U vezi sa savezima treba dodati jos jednu napomenu, koja nije bez veze sa prethodnom. Sa kim se može sklapati savez? Savez se sklapa sa neprijateljem našeg neprijatelja. Savez se ne sklapa sa našim neprijateljem, bar ne sa glavnim i najvećim. Ono što vi radite jeste precizno to! Vi hoćete da sklopite savez sa našim glavnim i najvećim neprijateljem. Ne sa našim sporednim neprijateljima protiv našeg glavnog neprijatelja, već sa našim glavnim neprijateljem protiv sporednog neprijatelja.

Pozvao bih vas da se zapitate ko je čiji politički reprezentant u Srbiji. Jasno je da su LDP (Liberalno demokratska partija) i DS (Demokratska stranka) politički predstavnici krupne buržoazije, našeg glavnog neprijatelja, i staviše, direktno finansirane i podsticane na političku aktivnost od tog neprijatelja. Sa druge strane, organizacije tipa Krvi i čast, Nacionalni stroj, itd. predstavljaju političke reprezentante sitne buržoazije i lumpenproletarijata u svim bojama i oblicima. Oni, doduse, za razliku od DS, LDP i tsl, nisu direktno finansirane i podsticane na političku aktivnost od strane klasa koje predstavljaju -- ove klase ih se neretko gade. Zapazite pri tome da politički predstavnici sitne buržoazije i lumpenproletarijata politički deluju u reakciji na 1) tranziciju (iz socijalističkog načina proizvodnje u kapitalistički) i 2) na dominaciju (ekonomsku, političku, ali pre svega ideološku) krupne buržoazije u kapitalističkom načinu proizvodnje. Obratite pažnju: oni reaguju na iste stvari na koje (bi trebalo da) reagujemo i mi, oni se bore protiv istih stvari protiv kojih (bi trebalo da) se borimo i mi. Međutim, njihova reakcija ima reakcionarni karakter, a njihova borba, u najboljem slučaju, ima za cilj uspostavljanje predkapitalističkog nacina proizvodnje, a obično se zadovoljava manjom ili većom reformom kapitalističkog načina proizvodnje (pri tome mislim na fašizam i nacizam u prvoj polovini XX veka).

Proletarijat je tradicionalno sklapao savez sa sitnom buržoazijom, a protiv krupne buržoazije. Međutim, sitna buržoazija se, kako to primećuje Marx u tekstu Klasne borbe u Francuskoj, uvek klatila -- ona predstavlja politički najlabilniju klasu društva -- između dve strane, između proletarijata i krupne buržoazije. Ali sitna buržoazija, upravo zbog karaktera svojeg neprijatelja koji sam gore izložio, predstavlja "prirodnog" saveznika proletarijata. Sa druge strane, ne možete praviti saveze sa krupnom buržoazijom! Ne možete, jer upravo pravite saveze sa svim drugima da biste se borili protiv njih! Ono što su naši marksisti do sada radili, bilo je sklapanje saveza sa političkim predstavnicima krupne buržoazije (počev od devedesetih). Obratite pažnju na to čiji politički predstavnici treba da uđu u vaš najširi front, i biće vam jasno da sam u pravu. Naravno, ja ne sugerišem da treba ulaziti u savez sa lumpenproletarijatom, ali vaše gađenje na sitnu buržoaziju kada su u pitanju savezi, odaje vaše ideološke premise, premise koje predstavljaju stvarni razlog vašeg sklapanja saveza sa predstavnicima krupne buržoazije. Te premise su dominirane vladajućom ideologijom -- ideologijom vladajućih, tj. ideologijom krupne buržoazije.

Što se tiče SDO (Socijaldemokratska omladina), jasno je da je SDO "produžena ruka" DS, i jasno je da je to bio od samog osnivanja (Đinđić i Korać, u ostalom, nikada nisu skrivali svoje veliko prijateljstvo). Prava uloga SDO je, mozda, perfidnija, od političke uloge DS (a politička uloga DS se sastoji u tome da proizvede ideološke, ali pre svega pravno-političke uslove za tranziciju). Njena prava uloga je da unese konfuziju i defetizam u redove levice. Konfuziju, jer predstavljajući se kao "normalna" levica, ona svaku drugu levicu stigmatizuje kao ekstremnu, postavljajući je time u istu ravan sa organizacijama protiv kojih ćete da marširate. Defetizam, jer falsifikuje objektivne interese proletartijata i stvarne ciljeve njegove borbe, konstantno emitujući sliku o kapitalizmu kao normalnom (a upravo zbog ove normalnosti SDO i jeste "normalna" levica) i neporazivom (u borbi) načinu proizvodnje. Posvećujem čitav pasus SDO-u, jer je on, za sada, i neposredno, možda opasniji neprijatelj od LDP ili DS. U tom smislu, ne treba da vas podsećam na rang listu neprijatelja ASI (Anarho-sindikalisticka inicijativa) i Partije rada -- politički predstavnici krupne buržoazije su na poslednjem mestu, a SDO je shvaćen, u jednoj vrlo naivnoj političkoj topografiji, kao ideološki i politički najbliži aparat.

Za kraj, želeo bih da vam kažem da pravi neprijatelj SDO, LDP i DS, sa kojima sklapate saveze, nisu ni Nacionalni stroj, ni Krv i čast, a ni takve organizacije kao što su ASI ili Partija rada (leve ruke SDO, u poslednjoj liniji), već najpreciznije, proletarijat i njihovi politički predstavnici. Marširajuci protiv fašista, vi tako, u poslednjoj liniji, marširate protiv sebe.

Toma Herbert