Bajka o M'zabu, H'pastu i P'arsanu

U nekom mestu u planinama postojale su tri devojke po imenu Utka, Mimuna i Ajša. I pođu one jednom tako u M'Zab da potraže sreću. Jednu su stvar, međutim, želele više od svega ostalog: da piju čaj u Sahari. Ah, reći će neko - ništa luđe! Nije problem u tome da je čaj u Sahari teško skuvati, jer ima i previše toplote, nego je nedostatak vode ključna prepreka. Gde, u tom peskovitom bespuću, pronaći makar i kap čiste tečnosti? Uzdati se u sreću? Ali nisu li devojke krenule u potragu za srećom upravo u M'Zab zato što je još uvek nemaju? I šta mu uopšte dođe taj M'Zab? Ah, puno pitanja, zaista... Stoga, krenimo redom.

M'Zab je mesto gde se sve želje ispunjavaju. Bar tako kaže legenda. To je grad koji može biti bilo gde, jer nije vezan čvrstim temeljima za zemlju, već, poput pustinjske barke, plovi svuda po peskovitom okeanu Sahare. U njemu se, na centralnom trgu, nalazi velika fontana po imenu H'Past. Voda u njoj teče u smeru suprotnom od onog uobičajenog, od dna ka vrhu ove građevine-groteske, napravljene od uglačanih kostiju svih utopljenika u nemilosti peščanih talasa. Kažu da je najbolji put da se uđe u M'Zab upravo praćenje fatamorgana - tamo gde su one najuverljivije, u samom centru iluzije visoke tempertaure i pomućene svesti, baš tamo stoje vrata P'Arsan, vrata od ukroćenih vetrova, iza kojih svoje tajne otkriva ovaj grad na granici nepostojanja.

Ukoliko ste dovoljno umešni da pronađete ovo mesto, izgubljeno u hridinama dina i okrutnim, užarenim obmanama, i dođete do fontane, i popijete makar i jednu kap, legenda kaže: sreća će vas pratiti do kraja života. Kako su naše devojke bile finog roda, i imućnije nego ostatak rodnog planinskog kraja, one su više volele da umesto čiste vode popiju jedan ukusan, mirisni čaj. Zato su želele više od svega da uživaju u tom napitku u Sahari. Uostalom, bilo bi vrlo prostački piti direktno vodu, onako iz ruke - pripraviti čaj je daleko otmenije, a ko zna, možda bi i više sreće donelo, od onog običnog, paorskog pojenja.

I tako su Utka, Mimuna i Ajša, praćene mnogobrojnim slugama, platnenim suncobranima u bojama njihovih klanova i nebrojenim kamilama, kićenim i zlaćenim, krenule na dug i neizvesan put. Mislile su, pre svega, na svoj komfor, ali i na cilj svog putešestvija - unajmile su najbolje tragače fatamorgana u celoj Sahari, da za njih prate tragove ovog ćudljivog prikazanja. Danima i danima su prelazile preko usijanog peska, koji je svoju boju menjao od svetložute, poput korice prezrelog limuna, pa do tamnocrvene, na granici užegle krvi. Za sve ove nijanse pustinje postojali su raznovrsni nazivi, nama krajnje čudni, jer smo daleko od područja peščanih mora. Kao što Eskimi imaju preko dvadeset naziva za raznovrsne boje i veličine snega po arktičkim bespućima, tako i beduini, sasušenih tela i potamneli od sadizma sunca, znaju da razlikuju pesak raznovrsnih kolorita i obličja. I baš na mestu gde je pesak bio najtananiji, toliko fino rasut da je ličio na retku izmaglicu, spajajući pohabane rite oblačaka sa zemljom siromašnijom od najbednijeg prosjaka, baš tamo im se, u jednom trenutku, učinilo da vide obrise M'Zaba. Sve tri su u glas uzviknule, pokazujući prstom u istom pravcu - izgledalo je da su vrata vetrova, u zaleđenoj uskovitlanosti, stajala pred njima i čekala da ih svojim telom od lelujavog vazduha propuste u unutrašnjost grada. Međutim, kada su malo bliže prišle, imale su šta da vide - vrata su nestala, a ostao je samo deo uglačane pustinje, gde se pesak kristalizovao od nesnosne jare, pa je veliko zemljano ogledalo reflektovalo preobilnu svetlost. Svetlost, koja je pravila najčudnije obrise u vazduhu, a najčešće upravo vizije želja onih koji su tuda prolazili.

Bile su razočarane.

«Pih!» - rekla je Utka - «Pohabala sam preskupe cipele da bih videla ovo veliko ogledalo lošeg kvaliteta, a imam ih na stotine kod kuće!» Zatim je izvadila svoje, malo ogledalo, uokvireno belim zlatom, zabrinuto procenjujući ten koji je od suvog vazduha sasvim izbledeo.
«Da, zaista!» - dodala je Mimuna - «Toliko muke da bismo pronašle svoj iskrivljeni odraz na ovom dosadnom mestu! Bar da smo stigle do nekog otmenog kupatila, da se konačno upristojim!». Nezadovoljna svojim izgledom, kanula je još nekoliko dašaka teškog parfema na ispucali vrat.
«Muka mi je od ovog putovanja!» - nastavila je Ajša - «Jurimo po ceo dan po ovoj pustinji i ništa. Uostalom, šta će mi fontana sreće ako za nju moram da se sva uneredim, uprljam kosu, izboram lice i stalno se nerviram?» zapitala se ona, histerično grickajući sočnu urmu.

Pa ipak, dnevni gnev uvek pređe u večernju mudrost. Bar je tako u pustinji. Odlučile su da nastave potragu. Karavan su ovog puta usmerile ka jugu, jer im je vrač, koga su takođe povele sa sobom, tako savetovao. Bile su odlučne da pronađu svoju sreću.

Sutradan, rano ujutro, nastavile su putovanje. Uputile su se ka samom srcu pustinje, gde se malo ko ikada odvažio da putuje. Jedan deo ljudi ih je napustio, proglašavajući taj čin čistom ludošću. «Nema tog novca koji mogu da potrošim mrtav!» vikali su, odlazeći, dok je verniji deo, vođen pohlepom i obećanim nagradama, ipak nastavio. «Bednici! Sad nas napuštaju kad nam najviše trebaju! Ali neka, neka - kada budemo najsrećnije na svetu, zavideće nam i patiće što nisu nastavili sa nama», pomisliše sve tri devojke, istovremeno.

Pustinja krije mnoge tajne, lepote i opasnosti. U srcu Sahare možete pronaći samu pustinju, njenu tajnu, lepotu i opasnost u prečišćenom obliku. Nebo noću nikada nije bliže i blistavije, možete videti jedinstvenost sjaja svake, baš svake zvezde, ali i grandioznost Mlečnog puta u zaslepljujućem, gotovo bolnom sjaju. Jutro dolazi u svim bojama spektra, mnogo jače i sjajnije nego bilo gde, ispisujući po toplom vazduhu rastresite oblike bića iz mitova, gradeći blistave palate sa rokom trajanja od svega nekoliko sekundi. Njih smenjuju fantastični predeli nedokučivih, vanzemaljskih prostranstava. A večeri, ah večeri! - suton stiže izenada i nenajavljeno, zgašnjavajući bolno i dugo, gde u tišini možete čuti jecaj tog svetlosnog opela, razlivenog po svodu u nijansama krvi, u kojoj se davi Sunce, gubeći bitku sa zgusnutom tamom koja nemilosrdno nadire sa horizonta, poput podivljale, varvarske horde, poslate da razruši sve lepote dana u jednom, jedinom, nemilosrdnom napadu. Međutim, ne treba biti obuzet tom lepotom u potpunosti, jer se u njoj kriju i mnoge opasnosti - možete lako zalutati u jednoličnom prostranstvu šljunkovitih monolita. Možete, takođe, postati plen lukavih škorpiona, što ostavljaju tragove svog lova po uglančanim dinama poput dalekih rođaka, rakova, na peščanim obalama azurnih mora ili sresti zmije-otrovnice, stvarne gospodarice ovih bezvodnih bespuća, nezadovoljne uzurpacijom kraljevstva gde su one i samo one suverene vladarke i božanstva.

Ajša, Mimuna i Utka, međutim, nisu marile ni za ove opasnosti, koliko ni za lepote. Njih je isključivo zanimao pronalazak M'Zaba, vrata P'Arsan i fontane H'Past. I tako je karavan nastavio da klizi nad pregrejanim vazduhom, kao oslobođenim iz svih hamama Bliskog Istoka, ka samom centru Sahare. Povlačeći se isped nadiruće pustinjske oluje, koja je vitlala u virovima, komešajući zrnca pesak sa zracima svetlosti, požurivale su malu družinu da nesmotreno ide napred i napred.

Negde na pola puta, ugledale su ogromnu, gotovo nestvarno veliku dinu, koja kao da je iza svojih venaca skrivala sasvim posebnu tajnu. Kako su joj se približavale, bivala je sve veća i veća, kao da je rasla sa svakim primicanjem, odbijajući da ih obraduje nekim lepim prevojem ili pukotinom, kroz koji bi karavan mogao lagano proći. Kada su stigle u njeno podnožje bez i najmanje senke, shvatile su da je visoka nekoliko kilometara, poput planine od peščanih cigala koja se uspela sve do sunca, preteći da ga pomrači. Zastale su pred tim čudom, ne znajući šta da rade, jer dalje nisu mogle ni makac - taj zid prostirao se svuda unedogled, a prolaz se nigde nije ni nazirao. U jedno su bile sasvim sigurne - tu, odmah iza dine, nalazio se njihov obećani grad, gde će konačno pronaći sreću.

«Bedne li planinčuge! Sad je baš našla da se nacrta ovde!» besnela je Utka, cupkajući, što od nervoze, što od užarenog tla.
«Ma jes' vala, i to što kažeš, mila. Juri, krši, gladuj, žedni i sve to da bi nam se isprečio ovaj prerasli brežuljak!» pridružlila joj se u osudi Ajša, ljuta zbog toga što čak ni ne naslućuje izlaz iz ove situacije.
«Sestrice moje, u pravu ste. A sve smo tako lepo organizovale, pošteno platile i, bogami, preplatile, da bi nas ovo dočekalo», gnevno je dodala Mimuna, pokazujući u samo podnožje pesčanog nasipa, pitajući se ima li uopšte pravde na ovom svetu.

I tako su tridest dana i trideset noći plakale i očajavale. Ceo karavan polako ih je napustio, uglavnom u večernjim časovima, kada begunce niko nije ni video. One su, uprkos svemu, odlučile da ostanu, jer im se činilo da će pronaći neko rešenje i stići do njihove i samo njihove sreće. Nisu više osećale ni glad ni žeđ, tolika je bila njihova želja da po svaku cenu stignu u M'Zab. U jednom trenutku, kada je izgledalo da je svaka nada nestala, Utka, najstarija i najživčanija, gnevno se obrušila na nasip, udarajući po njemu iz sve snage. Tada se iznenadila - uopšte nije bilo ničeg drugog do gigantske fatamorgane, koje su same proizvele, već sluđene čekanjem i negostoljubivim domaćinstvom pustinje. Shvatile su da su upravo to vrata za kojima su tragale, iluzija koja nije vetar, ali potiče, kao nanos, upravo od pustinjske oluje od koje su bežale, od strujanja vazduha koji je pred njih postavio ključno iskušenje. Srećne, prošle su kroz planinu od obmana, čekajući prizor koji im je u legendama bio obećan.

Ali, avaj! Iza iluzije velike dine nije bilo ničeg, baš ničeg. Ravnodušno prostranstvo pustinje, monotono u svim pravcima i smerovima, ponovo ih je dočekalo, pakosno se podsmevajući sopstvenom prazninom. Shvatile su da im je došao kraj - nije bilo povratka, i nije bilo nade. Jedino što im je ostalo jeste da koliko-toliko ispune svoju glavnu želju pred smrt - da ipak popiju čaj u Sahari. Stavile su malo preostale vode u džezvu i dodale najbolju mešavinu čaja koje su imale, sa dodatkom cimeta, mirisnih ulja i absinta boje nebrušenog opala. Podigle su čaše, optočene srebrom, u vis, i poslednji put nazdravile, još uvek se držeći svojih gospodskih rituala. I od opojnih, miomirisnih isparenja, ili od nekog drugog čuda, polako, sasvim polako, oko njih je počeo da se nazire grad M'Zab, blistav i plemenit u svojoj nestvarnosti.

Shvatile su da su ga konačno otkrile. One su, same, bile ta čudesna fontana H'Past, jer su tok vode obrnule od uobičajenog, podižući sa tla šoljice visoko u vazduh. Pogledale su, prvo užasnute, a onda sasvim spokojne, sopstvene kosture, skamenjene u toj pozi nazdravljanja, koje su pustinjska zrnca već toliko uglačala da ih je pod podnevnim suncem bilo nemoguće gledati bez oslepljenja. Bile su odavno, odavno mrtve. Setile su se - zagrljene, držeći se samo svojih dragocenih šoljica, i slabo ulogorene, jer su ih svi odavno napustili, dočekale su onu pustinjsku oluju-progonitelja, ali ih je ona, nekim čudom, poštedela. I takve, mrtve, našle su zaista svoju sreću, upravo u iluzijama koje su ih okruživale, u opsenama same pustinje koja je reflektovala njihovu unutrašnju pustinju, projektujući na platnu proključalog vazduha svu nestvarnost, čisto ništa njihovih želja.

«Odlično!», uzviknula je nečujnim uzvikom Ajša - «ovaj život posle smrti je baš divan! Ništa nam više ne treba, ni hrana, ni voda, sada možemo bezbrižne da zauvek obitavamo u šarenilu pustinje. Ipak, malo mi nedostaju moje svilene haljine sa dugim volanima, kao i dobra posluga... Dobru poslugu je tako teško naći ovih dana» vajkala se, pomalo, najmlađa od njih.
«Ne brini ništa, draga. Možemo uvek da zarobimo neke zalutale putnike-namernike da nam služe. Bogate karavane možemo da preplašimo i natermao u beg, pa da uzmemo sve divne haljine iz daleke Persije, gde ih prave skroz šarenim, baš kao ova pustinja...», tešila ju je Mimuna.
«Dosta, devojke!», prekorno se javila Urka, najstarija i najmudrija. «Prvo što treba da uradimo je da doteramo one naše ružne kosture. Izgledaju zastrašujuće, onako goli i bosi. Zamislite da neko prođe, prepozna nas i javi našim rođacima i prijateljima u kakvom smo stanju! Zato, na posao!» zaključila je, zapovednički.

I tri devojke prionuše na posao.