B92 Blog

Jedna od nerealizovanih ideja organizatora Nišville jazz festivala je i bratska saradnja sa Nashville festivalom i nastup njihovih country jazz headlinera na sledećim izdanjima Nišvila. A to ne samo zbog sličnosti u nazivima već pre svega zato što ta dva podneblja verovatno ponajbolje reflektuju specifični duh juga, Nashville u

SAD, Nišville u Srbiji.
Tajna postepenog uspona Nisville jazz festivala je u permanentnom „ubijanju" iznosa honorara učesnika festivala. To je posebno uočljivo kod headliner-a koji često nastupe u Nišu za upola manji honorar nego na drugim festivalima. Na taj način iz postojećeg budžeta umesto 12, angažujemo 24 učesnika. To cenjkanje je dosta zamorno i često više ponižavajuće za samog direktora nego za učesnika festivala.
Najčešće lukavstvo koje prolazi kod menadžera bendova je obećanje da ćete im organizovati tri koncerta (od toga dva u susednim zemljama). Na taj način mi je menadžment Larry Coryella, prošlogodišnjeg headliner-a prvog dana festivala (na kojem je nastupio u super triju koji su činili Lenny White - dugogodišnji bubnjar grupe Return to forever i Victor Bailey - basista sastava Weather report) smanjio cenu za 40 posto od uobičajene.
Prošlog vikenda sam održao poslednji deo svog obećanja i realizovao koncert Larry Coryel banda na džez festivalu u Plovdivu u Bugarskoj. Organizator tamošnjeg festivala je korektno isplatio kako Larijev honorar tako i moj posrednički procenat, putne troškove, odličan hotel i bio maksimalno predusretljiv. Organizator festivala je, inače, sve vreme sedeo sa gostima u publici, očigledno spokojan zbog činjenice da je budžet manifestacije pokriven sa 90 posto od strane Opštine Plovdiv, za razliku od 30 „lokalnih" posto Nišvila, što nam dozvoljava da festivalski program propratimo tek sa video zapisa ili na programima RTS-a. Voditelj programa, poznati džez trubač Venceslav Blagoev, je čak festival otvorio u majici Nišville jazz festivala koju je dobio prošle godine u Nišu, nastupajući u sastavu legendarnog bugarskog pijaniste, kompozitopra i aranžera Milče Levieva - muzičara koji je veći deo svoje karijere proveo u SAD.
Lari je domaćina zadivio poznavanjem repertoara kultnog bugarskog etno hora „Misteriozni glasovi Bugarske" (koji je ove godine nastupao na Nišvilu)- jedinog dobitnika Gremi nagrade sa Balkana. Organizator Festivala u Plovdivu je Lariju poklonio sabrana CD dela „Misterioznih  glasova" a ja sam mu obećao da ću ga jednom prilikom upoznati sa dirigenticom hora Dorom Hristovom. Slučaj je hteo da to obećanje ispunim još istog popodneva. Želeći da Lariju i članovima njegovog benda pokažem rimski letnji teatar u blizini Muzičke akademije, sudarili smo se sa gospođom Hristovom koja se upravo vraćala sa predavanja. Na licu mesta su pali dogovori o saradnji.
Larry se domaćinima odužio fenomenalnim koncertom, a meni dvodnevnim druženjem i interesantnim crticama iz svog života.
Na press konferenciji, na pitanje novinara koji bi koncert najviše želeo da održi u skorijoj budućnosti, rekao je da bi to bio nastavak turneje tria koji su su nekada osim njega činili Paco De Lucia i John McLaughlin. Prethodna turneja je dugo trajala i prekinuta je upravo u Nišu 10. februara 1979. godine otkazivanjem koncerta u kompletno rasprodatoj hali „Čair" zbog smrti ideologa samoupravnog socijalizma Edvarda Kardelja.
Novinarima nije pričao o Baraku Obami, ali meni jeste. Saznao sam da Obama voli džez, ali da njegov izborni tim na predizbornim mitinzima iz populustičkih razloga forsira rap, hip-hop i country muziku. Ljubitelji džeza su i u postojbini te muzike mala povlašćena grupa istomišljenika koji ne odlučuju ishod izbora.
Ipak, Larry je kao simpatizer dobio poziv da prisustvuje obraćanju Obame biračima u Detroitu. Zaključio je tada da je njegov favorit maltene, već predsednik, a to na osnovu mera obezbeđenja koje su daleko iznad uobičajenih mera predostrožnosti kada je reč o predsedničkim kandidatima već su istovetne nivou bezbednosti rezervisanom isključivo za predsednika. Naime, u iščekivanju Obamine pojave, Larry je rešio da zabavi sebe i svoje prijatelje specifičnim yoga pozama. Usred figure odjednom je dotrčalo obezbeđenje i okružilo ga sa svih strana spremno da interveniše. Dugo im je trebalo da shvate da Obama nije ugrožen, kao što je, uostalom, čoveku zaduženom za puštanje muzike pred miting, dugo trebalo da shvati da većinu prisutnih čine crni glasači i da country muzika nije baš najprikladnija.
Larry je inače na svom repertoaru imao i jednu kantri-džez kompoziciju, a te večeri u Plovdivu smo, posle koncerta zaglavili u džez klubu „Gepi" u kojem su se u okviru zvaničnog džem sešna faestivala razlegli i zvuci domaćeg etno džeza uz maestralnog Teodosi Spasova, Vasila Parmakova, Venceslava Blagoeva. U neko doba, u klub su pristigli i domaći folk muzičari.... i džez muzika je postisnuta u udaljene delove kluba. Neko je uzviknuo „Ove godine jazz fest, a iduće - folk fest"!
U pauzi sešna voditelj festivala Venci mi se pohvalio da je majicu Nišvila sa karikaturom Louisa Armstronga na niškoj Tvrđavi u srpskoj nošnji i sa frulom (iliti bugarskim kavalom), nosio na svim evropskim džez festivalima, ali ne i u Americi, da mu, zbog Armstrongove karikature, ne bi prebacili rasističke aluzije.
Larry se nada da će pobedom Baraka Obame džez početi da sustiže slušanost repa, hip-hopa i kantrija, i da će češće viđati svog predsednika.
Crni glasači Amerike imaju neka realnija očekivanja.
Srpskim ljubiteljima džeza su preostala najfantastičnija nadanja u Obaminu revolucionarnu misiju.
U tom slučaju bratimljenje Nišvila i Nešvila i nije tako daleko.