Uputstvo za upotrebu Početka

Dogovorismo se nas desetak bliskih prijatelja da počnemo redovno da se viđamo prvog i petnaestog u mesecu. Elem, nedostajali smo jedni drugima.Ali kao što to biva i za početak svake školske godine, kad su nas roditelji uplakane iz škole tešili rečima: „Svaki početak je težak“ (ne znam da li mi je teže padala ova obeshrabrujuća mudrost ili sam početak), tako je i ovaj postao neka vrsta empirijskog dokaza da početaka ne bi trebalo ni da ima. Sve bi trebalo početi od sredine. Jer kada kreneš od početka, kao da se samo grotlo otvori i pusti svoje najpoganije eksperte za početkoometanje. Najbolji primer iz galerije sopstvnenih uspomena mi je početak sviranja violine. Nikada se nismo volele ona i ja a pristala sam da je sviram jer sam onako stidljiva stigla na kraj audicije za muzičku. Pošto je klavir u potpunosti bio ’raspordat’, meni kao odličnom sluhisti dadoše violinu. A početak sa violinom je za mene bio nešto kao mučenje pacova u naučne svrhe. Sa nepoznatim ishodom. Škripa čarobnog proslavljenog instrumenta je kod mene činila da mi svi zubi i plombe bride i da se za tili čas ’umorim’ od vežbanja. I tako, šest godina sam svirala a da se nisam odmakla od početka. Koji je od početka do kraja bio težak. Elem, kad se završilo naše pre pve digresije gorepomenuto druženje, koje je za ovu tematiku irelevatno, ali ajde da kažem -  i tu je zašrkipalo na momente -  krenuh ja sa najsuprotnijeg dela grada ka mom pregdrađu. Sve bi bilo drugačije da osoba koja me je odbacila u pola 12 noću nije najnetalentovaniji vozač među netalentovanima (po sopstvenom priznanju), pa me je ostavila negde kod BIGza jer ne bi umela da se vrati sama iz mog kraja. A ja u cipelama od dosta hiljada, mojim omiljenim (kupljenim za posebnu priliku), krenuh preko nemarno nabacanih tramvajskih šina, u pravilnom nizu poređanih gomilica peska, buketa virećih žica iz betona... Sve do kraja svakog prohodnog materijala za hodanje, te tako dođoh do podzemnog prolaza... A tu, spodadoše me svi strahovi koje nam majke za vjeki vjekov kao tinejdžerkama usade. Manijaci, pijanci, bande, lopovi... Spustih se polako sa vizuelnom kontrolom od 360 stepeni i primalnim strahom u nogama niz prvi set stepenica. Lele, koliko dugo nisam prolazila tuda! Preprečeni prolazi i glasovi koji su odjedom niotkud počeli da odjekuju, nateraše me da se predam primalnom strahu. I ostvarih olimpijski rekord u penjanju uz 20 stepenika. Kakvo olakšanje... ne moram tuda. Ali kuda sad? Levo ne može, desno, ulica kojom brišu kola. Pomislih, ovako mora da izgleda pakao. Razbacani polunezavršeni radovi od mešavine katrana, armiranog betona, šina, šljunka i peska s jedne strane a s druge pijani noćni vozači... a ti u jedinim svečanim cipelama. Da je Dante živeo u naše vreme, imao bi na svakom koraku obilje inspiracije za opis pakla u scenama iz našeg javnog prevoza. Vrhunac svega je bilo gaženje po katranu, u nedostatku boljeg puta za hodanje, što me je učinilo Skupljačem perja i svega ostalog sto se zadesilo na zemlji kojojm sam hodila. Umalo ne ostadoh Pepeljuga kada je lepljivost katrana obeshrabrila moje od izvrtanja namučene gležnjeve.Ovde prestaje dalje opisivanje mog putešestvija do kuće koje zbog čekanja autobusa preraslo u mešavinu čekanja i hodanja posle uzaludnog čekanja. Moj savet za svaki početak -  uprkos svemu nazujte najbolje cipele. Ipak je to svečani dan. I ponesite pare za taksi.