KUDA IDE OVAJ SVET II deo- vršnjačko nasilje

Devojčicu tukle vršnjakinje u školskom dvorištu, dok je grupa dečaka navijala i snimala mobilnim telefonom....grupa dečaka u školskom dvorištu pretukla dečaka...devojčicu šamarala, čupala za kosu i gasila cigretu na licu grupa vršanjakinja...vesti su, koje kada čujem u medijima, u meni izazovu takvu količinu besa da mi dodje da iskočim iz svoje kože. Prvo što sebi postvim kao pitanje je šta bih ja uradila da se mom detetu to dogodilo. Oko za oko, zub za zub. Onda zastnem, jer znam da nasilje samo radja veće nasilje. To svakako nije rešenje. Nije rešenje ni obavestiti samo medije, podići malo buke, a onda nikom ništa. Osim stručne pomoći koju najpre treba pružiti žrtvi, a zatim i maldim nasilnicima, mislim da bi rešenje bilo izgraditi sistem mera i nekakav program za sprečavanje nasilja. Zašto ne bi uveli javno izvinjenje nasilnika žrtvi i molbu za oproštaj. Zašto ne bi u školama bile obavezne tribine i neka vrsta suda časti. Zašto se ne bi izricale mere, da nasilnici počiste školsko vorište, ili zoološki vrt, budu obavezni da obidju decu u domovima za nezbrinute i odnesu poklone u vidu garderobe, slatkiša i sl, ili urade nešto lepo za decu sa posebnim potrebama ili ometenih u razvoju napr. organizuju priredbu, ili zajedničku žurku i sl. Naravno sve mi to pada na pamet a onda shvatim da živim u zemlji Srbiji, gde nikoga nije briga. Ovde ne stanuje empatija, ovde su ljudi prepusteni borbi za golu egzistenciju, ovde niko ne razmišlja o deci, sve je prepusteno samim porodicama. Ovde se nešto loše desi svi imaju na to neki komentar, jako su iznendjeni, čude se, prepričavaju, pametuju i na kraju nikom ništa. Možda je ovaj moj blog samo prilog tome. Još jedan glas u prazno.