Melanholija

Godinama trazim lek za svoje opste neraspolozenje i nezadovoljstvo.
Najveca greska bila je traziti ga od strucnjaka.
Kada mi je saopsteno : « bipolarni poremecaj » zvucalo je kao jedna od onih egzoticnih bolesti koje izazivaju divljenje s obzirom da deluju kao da je trebalo da umrem odavno, a gle, dobrom voljom i snagom uma jos uvek nisam.
Onda je doslo dosta neelegantno objasnjenje : « manijakalno-depresivni poremecaj ». E tu sam se vec uplasila. Odmah mi je palo na pamet da je najbolji lek da se odselim, jer, ipak, mala sredina, proculo bi se...
Zatim je Google ucinio svoje. « Nagle promene raspolozenja, bez ociglednog razloga ». I shvatila sam : «Moj problem je sto sam zensko!»
Ipak sam odlucila da pristupim cinjenici malo ozbiljnije.
U Novom Sadu se to ne oseti u velikoj meri (iako je realnost takva, ali su je ljudi nesvesni), ali ja sam odinama zivela u Parizu, gde je zivot neprekidna borba i takmicenje. Drustvene norme, pogotovo evropske, nalazu da, pogotovo ako radite u kancelariji od 9 do 5, budete velesi, dinamicni, aktivni, spremni za rad u grupi, pozrtvovani...Srecom, nikada nisam gajila iluzije o idilicnom zivotu, jos manje u profesionalnoj sredini. Brzo mi je postalo jasno da to znaci da koliki god bio moj prag tolerancije moram biti spremna da izdrzim i najgluplje izjave, odluke, naredbe ne samo svojih nadredjenih nego i svojih kolega.
Ako bih se previse povukla u sebe i odlucila da elegantno, holivudki zastitim svoj privatan zivot, bila bih tuzakana kod direktora (iz skolskog iskustva znam da Balkanci to ne smeju da rade tako otvoreno licemerno, ali Francuzi smeju) jer ne ucestvujem u zivotu te (citiram) « male porodice » zvana firma. Ne verujem da je slucajno, ali desi se da osoba koja tuzaka bude uglavnom isfrustrirana svojim zivotom, sredovecnih godina, u nekom monotonom ili javno neuspesnom braku, iz tragicne srednje klase, potpuno neprivlacna, jadnog smisla za humor .
Ako bih pristala da pogazim svoje principe i nekim dvojenjem licnosti naterala sebe na vrhunac licemerja i druzenja sa tim osobama, onda bi ubrzo shvatile da im je integritet ugrozen. Ne zato sto sam ja van proseka, nego zato sto su oni, nazalos, potpuno prosecni. Sigurno ste sretali te ljude, kojima je jedini nacin da uzdignu sebe taj da ponize druge i kojima je radno mesto, ili ta saka nesrecnika koja se nasla pod njihovom komandom jedina hrana za ego. Te kojima je drustveno bice ljubomora prema onima koji sebi daju prostora i vremena da napreduju.
Shvatila sam da ne samo nije dovoljno voleti i raditi svoj posao, nego je skoro pa nebitno. Firme opstaju bez mene, od prvog dana mi je dato do znanja da sam potrosna roba...Sa tim mogu da se pomirim, kapitalizam nas je spasao od velikih katastrofa, moj rad ce pokazati drugacije. Ali kada shvatim da sam se nasla u nekom iskrivljenom, isfrustriranom olicenju osnovne skole, prepala sam se.
Posle takvog dana, posle takve nedelje i pred saznanjem da je to samo jedan od aspekata ovog poludelog sveta...Moja melanholija je jedino resenje. Posle tolike nasilne euforije, koja se iz mene izvlaci kao najprljaviji reket, moje telo i um vape za ravnotezom. Samoca koju osetite jednom zato sto ste naglo odrasli, zato sto ste fizicki sami, zato sto zivite u desetomilionskom gradu...pratice vas dugo. I bolje je sa njom se zdruziti. Ne volim ljude kao masu, kao metafizicki pojam, ne delim ih na srecne i nesrecne, dobre i zle, ne kategorisem ih...Volim nekoliko specijalnih osoba i ,pre svega, volim i naucila sam da cenim svoju samocu. Shvatila sam da neki od najboljih filmova, najlepsih knjiga zahtevaju toliki nivo unutrasnjeg mira koji samo tuga moze da donese. I da tugu razumem. A da srecu ne mogu da dozivim kao njenu jednostavnu suprotnost. Za nju je potreban neki previse bitan dogadjaj ili neki nemoguc splet okolnosti ili, ovo je najgore i meni nesvarivo, potpuna nesvesnost o dogadjajima, ljudima. To je ta « histericna sreca », koja mora verbalno da se naglasi, po receptu svakodnevno, pred sto vise ljudi, iz straha da je tuga nezdrava, neprihvatljiva (drustveno i nije, budimo realni). Za moju melaholiju, konstruktivnu kakvom je ja dozivljavam jer me pokrece da razmisljam, da zelim i sanjam, jer me cini osetljivom na tudje zivote, nije potreban razlog. I svakako nije potreban lek.