Na današnji dan...

Na današnji dan je sahranjen moj deka... Bio je to super dekica! Vedar pogled na život sam nasledila od njega. Bio mi je velika podrška. Kada niko nije verovao u mene, on je tvrdio:

- Kako da znaš da si u pravu, ako ne probaš?

Probaću da vam dočaram neke naše dogodovštine...

Kad sam bila mala, dosta vremena sam provodila u selu kod deke i bake (svaki vikend, raspust...).

Jedne zime sa puno snega rešila sam da se sankam malo drugačije od ostale dece. Gledajući televiziju, bila sam fascinirana haskijima i sankama. Kako deka nije imao haskije (al' je imao tele), ušunjam se u štalu i izvedem tele. Nekako ga vežem za sanke i dreknem „Haaaaaaaaa!!!!!!". Tele se prepalo i vezivanja i snega i moje dreke... Snažno je zarikalo i krenulo da trči najbrže što može. Prepala sam se i ja. Upetljala sam se u sanke i nisam mogla da skočim. Sledeća scena:

Tele pomahnitalo vuče mene i sanke, deka trči za nama i dere se da stanemo.
Epilog: tele se zakucalo u ogradu, ja u tele, a deda u nas. Kasnije je deka svima pričao da sam vanserijsko dete. Međutim, meni ništa nije rekao - samo sam dobila po turu.

Jednog proleća, slušajući priče deke i njegovih prijatelja, čula sam da kad su oni bili deca glavna zanimacija im je bila jahanje ovnova. To je raspalilo moju maštu i znatiželju, pa sam zaskočila našeg ovna. Situacija je bila slična kao i u SlučajuTele: grčevito se držim ovnu za rogove, on pokušava da me zbaci i mahnito trči, za nama trči deka po seoskom putu. U jednom trenutku ovan me zbacuje se leđa, a ja padam u koprive. Hajd' što sam pala u koprive, nego što mi je i ponos bio povređen - o turu da ne govorim.

Glavna aktivnost u detinjstvu mi je bila veranje po drveću. Deka me je stalno upozoravao da se ne pentram na šljivu u dvorištu (sada znam da je to radio zato što je šljiva bila suva - tada nisam znala). Vrebala sam pravu priliku... Jednom su, na moju sreću, svi bili u kući (shvatili ste da su me pratili u stopu zbog raznih marifetluka) i ja iskoristim priliku. Srećom, nisam stigla do nekih viših grana... Odjednom, ja na zemlji... Sve mi je svetlelo... Kasnije, kad sam došla sebi, shvatila sam da je grana pukla... Deka je rekao:

- Valjda te je ovo naučilo pameti...

Naravno da nije. Već posle par dana rešila sam da pravim ljuljašku. Našla sam neku staru gumu i jak kanap. Sve sam lepo svezala i zakačila na prethodno pomenutu šljivu. Poučena iskustvom pucanja grana, rešila sam da ljuljašku isproba moja mlađa sestra koja je tada imala 4 godine. Otimala se ona, al' sam je spakovala u gumu i jako zaljuljala. Nešto je počelo da krcka, deka da se dere i sledeće čega se sećam - ja u krevetu. Šta se desilo? Grana je pukla, a moja sestra sa sve ljuljaškom pala na moju glavu...

Jednom, za našu krsnu slavu, moja mama je napravila mnogo lepu tortu. Upozorila me je da joj ne prilazim. Deka je sačekao da se situacija raščisti. Pozvao me je zaverenički u sobu. Ušla sam, a tamo roze torta. Nas dvoje smo je pojeli celu u slast! Deka je maznuo tortu iz frižidera majci ispred nosa! Kad je mama shvatila šta se desilo, deka joj je lakonski rekao:

- Meni je moje unuče bitnije od svih gostiju na svetu. A, inače, mi probali tortu da se ne brukaš pred gostima, ako je loša...
- I kakva je bila torta? - pitala je moja majka.
- Odlična! Istu takvu da napraviš, snajka!

Deki nije bilo lako da me čuva. Kako su godine prolazile i ja sam postajala ozbiljnija. To je deki donelo malo predaha, jer su njega uvek optuživali da sam ja takva zato što me je on razmazio.

Krenula sam u srednju školu. Kao i svaki srednjoškolac, dobila sam prvog keca, pa da se oporavim od šoka, zapalila i prvu cigaru (prim. aut. Keca sam ubrzo popravila, al' cigare i dan danas pušim). Posle prve došla je i druga, i tako redom. Roditeljima nisam smela da kažem da pušim - plašila sam se prekora & batina, a deki reći bilo me je sramota. Te godine otišla sam kod deke na raspust. Ponela sam zalihe cigara (čitave dve kutije), al' sam ih brzo ispušila. Šta ću, kud ću - ukradem deki jednu cigaru. Nisam znala da je on brojao cigare. Narednog dana se okuražim, pa mu maznem dve. A gde sam pušila te cigare? Pa, kao i svaki MasterMind, zaključam se u sobu, navučem roletne i zapalim cigaru. Jednog dana neko je zalupao na vrata moje sobe:

- Otvaraj vrata odmah! - bio je to moj deda.

Kuku mene! Brzo sam sakrila pikslu i cigaru pod krevet. Otvorila sam vrata.

- Šta radiš ovde?
- Ništa, deko, odmaram i čitam knjigu.
- Nešto o zmajevima?
- Jeste, deko.
- Imaš i zmaja u sobi, a?
- Molim?
- Vidim mnogo dima, pa k'o velim imaš nekog zmaja ovde, a?

Progutala sam knedlu, a deka je nastavio:

- Vadi tu cigaru da mi kuću ne zapališ!

Odmah sam je izvadila i ugasila.

- Deko, je l' nećeš da kažeš mami i tati da pušim?
- Neću, ako me ne pitaju.

Deka je otišao, ali se vratio posle par minuta i bacio mi Lucky Strike:

- Ako baš pušiš, evo ti kulturne cigare. Nemo' da se daviš sa ovom krdžom (prim. aut. Deka je pušio crvenu Moravu, meko pakovanje).

Narednog vikenda došli su i moji roditelji u selo. Bila sam sva isprepadana. Pošto se pogodilo da su u to vreme mnoge mamine koleginice pohvatale decu sa cigarama, pitala je deku:

- Je si l' video ovu našu da purnja?

Oduzela sam se. Deka je rekao:
- Ja je nisam video...

Kasnije su moji otišli, a ja pitala dedu zašto ih je slagao. Rekao je:

- Nisam slagao. Ti nikad nisi zapalila preda mnom. Znači, ja te nikad nisam video da purnjaš.

Tako je deka mene godinama snabdevao duvanom...

Jednom dune neki jak vetar i sruši drvenu banderu u dvorištu. Deka i ja isključimo struju u kući, nekako izađemo (tačnije iskočimo kroz prozor sa druge strane kuće) i odemo do komšije da pozovemo elektrodistribuciju. Dođu oni (začudo) za par sati. Došlo ih je cela svita. I svi "Ccccc...", "Ne valja" i tako redom...

Deda počeo da se preznojava - vidi odneo vrag šalu - odoše majstori, a kvar ne saniraše....
U tom trenutku naš ker, Nebojša, počne da skakuće oko dede. Deda onako iznerviran drekne:

- More, Nebojša! Nemoj sad da vadim pušku! 'oćeš da ti presudim na licu mesta? Samo si mi ti falio da me zajebavaš!

Ker pobeže, a među majstorima tajac. Odmah jedan pozva motorolom kamion da doveze banderu, isključiše u trafo-stanici celom selu struju, popraviše kvar za par sati i odošse.

Kasnije je deda saznao da se glavni među majstorima zove Nebojša. Od tada, pa sve do dekine smrti, Nebojša je bio privilegovano živinče... Nažalost, umro je odmah za dekom...

Za vreme OnogBombardovanja, rešim da se bavim ŠvercKomercom. Svima se digla kosa na glavi od moje ideje, a deka pita:

- Pa, šta bi švercovala?
- Cigare - kažem.
- A kome bi prodavala? - nastavlja deka.
- Pa, vojnicima ovde...
- Pa, da probaš... Može bit' da uspeš...

Tako se ja bacim u ŠvercKomerc. Posle nedelju dana od mog prvog preduzetničkog posla, bane nama VojnaPolicija u dvorište.

- Domaćine, imaš li duvana? - pitaju oni deku.
- Imam, imam. Sad ću da vi donesem...

Ja sam se odsekla. Deka ode u kuću i donese kesicu punu duvana:

- Evo, pa zavijte.
- Ma, deda, mi smo čuli da ti prodaješ cigare...
- Ko, ja? Taj ko je to rekao, debelo vas slagao. Nego, je l' 'oćete kafu i rakijicu?

Otišli su posle nekog vremena, a deka je rekao:

- Da su pitali, da l' ti prodaješ cigare, ja bi im rekao da prodaješ... Ovako, slagao bi da sam rek'o da prodajem...

Smejali smo se ceo dan na ovu dogodovštinu... Nije da sam zaradila neke pare od ove akcije (bombardovanje nije dugo trajalo), al' ne mogu ni da se žalim.

Bilo je još mnogo dogodovština, al' ove su mi nekako ostale u sećanju. Pored njega sam zavolela i jazz i prirodu i knjige i sve... On me je naučio šta su obaveze još u najranijem detinjstvu. Iako mala, znalo se šta je moj deo posla... Često mi je pričao i da je najpametnije biti SvojGazda i da je najgore što može da ti se desi jeste da ti biznis propadne. A kad te strefi propadanje, počneš nešto drugo, pa uspeš...

Pred smrt mi je rekao da ne sumnja da ću uspeti u životu...

Nikad ga nisam izneverila... pa, neću ni sad.