ZAŠTO VERUJEM U LJUDE

Evo, imam potrebu da pored političkih tekstova, postiram ovde i poneku priču iz neobjavljene zbirke koju sam pisao pod radnim naslovom "Kninski Marlboro opušak". Prvi moj tekst na blogu bila je priča posvećena Mići, rođaku koji za desetak dana dolazi iz Australije nakon 14 godina izbivanja. Ova danas je tužnija....

Dragi prijatelji, kažite mi slobodno šta mislite..Meni će to biti od velike pomoći...

KULTURNI

Nije više u životu, a bio je tako snažan, temeljan i žilav, da se činilo kako on nikada ne može umrijeti. Da, Ivan – Ive, moj prvi komšija,čije ime od njegove desete godine niko nije izgovorio, a da nije dodao i ono - «kulturni».

Postoje nadimci koji se prosto zalepe na čoveka i postanu važniji od imena. Nadimci u koji stane čitav identitet.

Naš ga je junak dobio u svojoj desetoj godini na pomalo skandalozan način, iznenada i spletom nepredvidivih i loših okolnosti. Bio je razredni redar toga dana u paru sa Nelom, kćerkom nekoga oficira, komandanta mesta, koja je godinu - dve iza kritičnoga događaja odselila iz naše varoši u jednoj u nizu očevih prekomandi i verovatno se više nikada tamo nije vraćala.

Dakle, Ive je došao na vreme u razred i kao što je red, prvo dohvatio sunđer da obriše školsku tablu na kojoj je ostao ispisan sadržaj sa poslednjeg časa od prethodne smene. Sunđer je bio suv kao barut i valjalo je otići do toaleta i česme, kako bi uredno i na zadovoljstvo stroge učiteljice Bojane pripremio tablu za nastavu. Nekako, baš u to doba nestalo je vode i sa česme nije kapala ni jedna, jedina kap. Na trenutak je zastao, nije znao šta da radi. Bojeći se učiteljičinih grdnji, a ni šiba nije bila isključena, grozničavo je dumao kako da reši nastali problem. I kako mu se baš taj čas pripišalo, dosetio se u tren. Popišaće se u sunđer i to će biti to. Brzo je ušao u praznu wc kabinu, vratio se u razred i nakvašenim, zapišanim sunđerom obrisao tablu. Ostavio ga je potom na svoje mesto, a u učionicu su ušla i ostala deca iz razreda ne znajući za njegovu nevolju sa vodom. Nela nije bila zadovoljna izgledom table i htela je to da popravi. Ive joj je šapatom kazao da ne dira sunđer, jer se zbog toga što nema vode morao u njega popišati. Vratila se Nela u klupu, a potom je došla i učiteljica. Odložila jer dnevnik, stavila naočare, izvadila penkalo i u tišini zapisala čas.

- Ko je odsutan redari – pitala je...

- Nema odsutnih – rekla je Nela

- Dobro – u tom je učiteljica pogledala prema tabli, pa prema Neli i rekla:

- A, slabo je ovo obrisano, hajde Nela, obriši tablu kako treba.

Nela je pocrvenela, oborila pogled i plačnim glasom rekla:

- Ne mogu drugarice.

- Što ne možeš, pa ti si redar.

- Da, jesam redar, ali ne mogu, jer je Ive pišao u sunđer.

U razredu je zavladao muk, a onda ekspolzija od dečijeg žagora i cike. Smirivala ih je učiteljica, morala više puta da se snažno prodere kako bi stvar vratila pod kontrolu, i kad je ponovo nastao tajac, kazala:

- Ustani Ivane.

Ive je ustao. Činilo mu se da nema noge, nego da na mestu lebdi iznad poda. U glavi mu je bila izmaglica, srce jako udaralo, a plašio se kako učiteljice tako i momenta u kome će to saznati njegov strogi i uvek bar malo nervozni otac koji nije pokazivao razumevanje za mnogo blaže ispade.

- Dakle, pišao si u spužvu, pa mi kaži zašto si to uradio?

Učiteljica je bila neobično mirna, nije zvučala neprijateljski iako je izgledala strogo i Ive se malo oporavio, došao sebi i uspeo progovoriti:

- Nije bilo vode, drugarice.

- Nije bilo vode, ali to ne znači da si to morao da radiš?

- Plašio sam se da ćete me grditi ako tabla ne bude obrisana.

Stroga učiteljica Bojana je toga časa prišla dečaku sa smeškom, potapšala ga po glavi i mirno, gotovo majčinski rekla:

- Ma ne dušo, ne trebaš se bojati. To što si uradio bilo je u dobroj nameri, ali nije dobro, nije higijenski i nije «kulturno». A sad sedi i ne plaši se. Neću ovo kazati tvome ocu.

Pao mu je kamen sa srca. Seo je postiđen, ali i sa osećanjem da se rešio velike bede. No, već na odmoru dobio je nadimak «kulturni». Nemilosrdna, kakva mogu biti samo deca, od svih reči koje mu je učiteljica uputila fiksirali baš tu – «kulturni». Branio se, hteo da se bije, jurio za nekima, ali nije bilo pomoći. Iako ga nikada nije prihvatio, nadimak se zalepio za njega, prosto sa njim srastao, i postao njegov neraskidiv deo. Bez svega je u budućem vremenu mogao ostati, ali bez tog priveska ne.

Baš u vreme kad je zaradio nadimak, Ive je, po nagovoru nekih starijih momaka počeo da vežba gimnastiku. Išlo mu je to od ruke, «htele» su ga sprave i dobar deo svakoga dana, iz godine u godinu provodio je vežbajući.

Svaki dan je jačao, telo mu je postojalo snop mišića, ali je ostao niskoga rasta. U jednom periodu njegovoga nagloga razvoja, bilo je ekstremno opasno izgovoriti njegov nadimak, a da on čuje. Ko bi se usudio, ili bio neoprezan, dobijao bi šamar istoga časa, a ostalo zavisno od otpora. No šamari nisu ni brana ni prepreka nadimcima. Kao da je ta njegova ljutnja još više legitimisala nadimak i kroz vreme i on ga je ćutke prihvatio.

Njegova majka, tiha i prostodušna žena, što iz ponosa, ali i sa blagom dozom brige, pričala je kako mnogo jede otkad vežba i da je postao veliki namet na njihov kućni budžet. I ceo život, zaista, jeo je kao mećava. Hrana je postala njegova neizmerna ljubav i mnogo više od potrebe. Mogao je da pojede sepet voća, bez obzira jesu li to breskve, šljive, jabuke, nije probirao.

O tome koliko može pojesti mesa, pričale su se priče. Uživao je u širenju mita o svojoj proždrljivosti i o svojoj snazi, a jedino je pričajući o tome, po nekada bio nerealan.

Bio je i proždrljiv i snažan, ali bi pričajući o tim svojim «podvizima», uvek bar malo dodavao, tako da bi se neupućenom slušaocu činilo da laže i da se neumereno hvasta.

Ako bi bilo kakvih pitanja ili upadica, kakve neverice spram onog što priča, odmah je nudio opkladu i proverljivost toga što je tvrdio. Video sam, da je opkladivši se sa nekim ogromnim kafedžijom, također «žderonjom», pojeo u hipu pola kilograma punomasnog, slanog sira iz mešine, i na to dodao 12 kremenadli, teglu faferona i pripadajuću dozu hleba.

Nisam dalje prisustovao takmičenju, ali verovatno su se iza toga jeli kolači, a sarma je preskočeno samo zato što se takmičenje odvijalo u kasno proleće.

Samo jednom sam ga video zbunjenog u sličnim prilikama.

Pričao je doživljaj iz studentskih dana u Zagrebu, i kazao da je dobivši novac od kuće, prilično gladan, otišao na pijacu «Dolac», kupio pedeset jaja, popržio ih na kajganu i sve pedeset pojeo na mah. Kao svedoka je naveo nekog Velića, svog cimera, koga smo svi znali, ali je za priču bilo nezgodno to što je Velić već godinama bio u Nemačkoj, i podupiranje njime nije zvučalo do kraja veredostojno.

Moj otac, nenaviknut na takve priče, slušao ga je otvorenih usta i upitao:

- Pet jaja?

- Ne, pedeset jaja!

- Eh, pa u čemu si ih pržio - začikavao ga je stari.

Ive je na trenutak bio zbunjen. Nastao je tajac od dvadesetak sekundi, muva se čula, a onda se dosetio i trijumfalno uzviknuo:

- U lavoru, u čemu možeš ispeći pedeset jaja..

Nije kao obično nudio reprizu, svedoke, dokaze, nije davao više nikavih dodatnih objašnjenja, ali je ostala priča o lavoru punom kajgane.

Ive je bio sedam – osam godina stariji od mene, i kroz moje detinjstvo bio mi je neka vrsta zaštitnika. Nekoliko puta je, po mojoj prijavi, znao natrljati uši drugoj deci, a stariji i jači od mene znajući za tu mogućnost nisu me dirali i kad bih debelo zaslužio.

Jedino sam ja mogao bez pitanja uzeti njegov bickl, jednu krajnje tehnički spornu napravu na dva točka, koja je bila opšte poznata po tome što joj je on dogradio pepeljaru i što je to jedini bickl sa pepeljarom za koji je iko, ikada čuo.

Mogao bih do sutra o nestašlucima, ekscentričnosti i humornoj strani njegove ličnosti, da priča o Ivi nije priča sa tužnim sekvencama i tragičnim nastavkom.

Ozbiljne nevolje po njega nastupile su početkom devedeset prve godine, samo zato što je bio Hrvat.

A, što se pokazivanja nacionalnih osećanja tiče mogao je tako slobodno biti i Eskim.

Od toga nikada nije pravio važnu stvar, ali sled događanja će učiniti da će baš ta činjenica, od njega potpuno nezavisna, odrediti bitno njegov život.

U fabrici, gde je radio kao inženjer, počeli su iznenada da ga čudno gledaju i da se prema njemu još čudnije ponašaju. Zatim su izbegavali piti kafu sa njim, a na kraju je sekretarica koja je inače svima u sektoru kuvala kafu, njemu prestala kuvati. Pravio se neko vreme da to ne primećuje, ali nije se tako moglo dugo.

Upitao je jedno jutro sekretaricu šta znači takav odnos i čime je on to zaslužio, a ona mu vrlo ljutito i skrećući pogled u stranu odbrusila da je najbolje da kuva sam sebi i da mu ona nije kafe kuvarica.

Slegnuo je ramenima i pristavio kafu sam.

Sledećeg dana, za vreme radne pauze, prišao mu je kolega iz drugog sektora. sa kojim je inače bio u dobrim odnosima i bez okolišanja kazao da bi bilo najbolje da menjaju kuće. Da Ive njemu da svoju kuću u našoj varoši, a on će njemu za uzvrat dati vikendicu na Murteru. Još mu je dodatno objasnio kako je to najbolji način da obojica nekako sačuvaju šta imaju.

Predložio je i advokata koji će obaviti posao oko ugovora o zameni, kao i to da troškove oko advokata i knjiženja snose po pola.

Glatko ga je odbio. Bio je vezan za svoju lepu, prostranu i svetlu kuću smeštenu na severnom gradskom breželjku, sa prekrasnim pogledom. Sam ju je radio, od projekta do najsitnijih zanatskih radova i bila mu je više od kuće. Bila mu je dom.

- Šta je ovo mali – (tako me je zvao) – pitao je pošto mi je ispričao kakvu je ponudu dobio.

Video sam koliko je pogođen tim događajem.

- Ne znam, odgovorio sam.

- Šta misliš hoću li se ja morati seliti?

- Ma ne – rekao sam, a da sam nisam bio u to uveren. Bilo mi je neprijatno, a nisam znao kako da ga umirim.

Mora da je primetio da moj glas zvuči šuplje i neuverljivo pa je ponovio pitanje i dodao:

- Reci mi ako nešto znaš – bolje je da i ja znam.

- Ne znam stvarno –ali ako bude nešto što ne valja, ja ću biti uz tebe, budi siguran.

Dopalo mu se to što sam kazao, ali ga nije umirilo. Sedeli smo ćutke i pušili, a onda je on podigao pogled i upitao:

- Ako bude rata hoćemo li ti i ja biti neprijatelji?

- Ne – rekao sam – ja nikada neću biti tvoj neprijatelj.

- Znam – nasmešio se i udario me po ramenu.

I ja sam se nasmešio. Bože, o čemu mi pričamo, proletelo mi je kroz glavu.

Nekoliko dana kasnije, u Bariju je Zvezda igrala finale kupa šampiona i na penale dobila Olempik iz Marselja. Nakon utakmice nastala je neviđena tarapana. Ne postoje tako nepodnošljivi događaji kao kad Srbi nešto slave.

Takva pucnjava nije se još nikada čula. Gruvalo je rafalno sa svih prozora, balkona, dvorišta, vrhova zgrada. Gorilo je i nebo i zemlja.

Sedeli smo u mojoj dnevnoj sobi i pijuckali vino. Nemo smo osluškivali eho pucnjave koji je zlokobno najavljivao nastpujaći rat.

- Gotovo je – ja mislim da je rat nemoguće izbeći – rekao je

- Stvarno, izgleda da su svi naoružani – ovo je neverevotno.

- To se više neda zaustaviti, ta kola su se otkačila i jure niza stranu...Slušaj mali – ja sutra idem kod onoga što mi je nudio zamenu i selim se što pre mogu. Izvini, moram. Nisam kukavica, ali neću da izazivam sudbinu. Može doći do toga da me silom izbacuju, a to ne bih mogao preživeti.

- Ma neće, kakvom silom. Ja i naši prijatelji ćemo biti tu.

- Ne,ne..Bićete vi tu, pa i vi najebati. Večeras sam odlučio. Odlazim, a ti me više ne zaustavljaj, biće lakše i meni i tebi.

I stvarno, već sutradan je počeo raditi na zameni, a za sedam dana dovezao veliki šleper, potrpao u njega stvari i došao da se oprosti. Doneo mi je jednu američku pilotsku jaknu i debelu mornarsku majicu kupljenu negde na severu Evrope, dok je onomad, dve – tri godine plovio kao «prvi oficir makine» u nekoj panamskoj mornaričkoj kompaniji.

- Evo, znam da ti se sviđaju... progovorio je, gledajući negde u stranu kako mu se ne bi videle nastupajuće suze. Skoro se tresući, prihvatio sam pružene stvari i isto tako krijući oči otišao sam do regala i iz njega izvadio sve ploče «Bitlsa» koje sam imao.. Pružio sam mu ih, on ih prihvatio levom rukom, desnom me privukao, i zašto ne reći – jecali smo desetak sekundi.

Onda se trgli...

- Čekaj, rekao sam...Da popijemo po rakiju, ko zna kad ćemo više...

Polako, na lice mu se vratila tvrdoća i odlučnost. Prihvatio je čašicu, trgnuo je na iskap, brzo se okrenuo i širokim plećima promakao kroz vrata. Gledao sam za njim kao u bunilu i taj čas se, valjda pod uticajem trenutka setio događaja iz njegove morske epohe kad je jednoga leta ukrcao na brod i zaposlio, desetak besposlenih momaka iz varoši. Ukrcaj je bio u Đenovi, a prevozili su živu stoku. Ta momčad je tamo zaradila pare. Radili su u smenama i slobodno vreme provodila sa njim, jer sa nikim drugim nisu ni mogli. On im je na brodu bio oslonac, šef, otac i majka. Posadu su činili uglavnom Filipinci i momci iz Afrike, a ni jedni ni drugi nisu delovali baš ljubazno. Duga i dosadna plovidba činila ih je sve nervoznima a početnike pogotovo. I negde na Atlantiku uhvatila ih je oluja, valovi su bili nadrealno visoki, brod se ljuljao kao igračka. Pili su viski i ćutke, ali sa napetim licima i očima punim nemira, posmatrali strašni šijun. Samo je Ive bio miran i kao da ga se to ne tiče. Kako je oluja jačala momci su postajali sve nespokojniji, a jedan od njih, sada možda najbogatiji u varoši, koji je razvio posao baš od novcu koji je na brodu zaradio, u panici, dograbio Ivu za mišicu i kukajući upitao...

- Ive, šta ću ako se brod, ako se ova krntija prevrne, ja ne znam plivati...

Ive ga je lagano drugom rukom potapšao po onoj kojom ga je stisnuo i skoro očinski rekao...

- Prika, ne plaši se. Koji će ti kurac plivanje na sred Atlantika. Ako odemo, otići ćemo svi zajedno. Panika je loš saveznik. Uzmi još malo viskija i ne misli na to što se napolju događa.

Razmišljao sam o tome gde su sada ti ljudi sa broda, a skoro su svi u gradu koji on napušta. Nikoga sada, nikoga tog dana da mu pokaže solidarnost, pozdravi sa sa njim, ponudi pomoć, upita – treba li ti šta? Gadan vakat – što bi rekao Meša.

Otišao je Ive, uskoro je počeo rat i ja sam zabavljen svojim problemima sve ređe mislio na njega. Tek ponekad bih se u kakvoj prigodnoj situaciji setio nekog njegovog nestašluka, neke priče ili nekog zajedno preživljenog trenutka.

Krajem avgusta, 1995. godine, kad sam već bio u Beogradu, kao izbeglica, u stanu moje tetke zazvonio je telefon. Javio se – Ive i pitao gde sam. Nisam mogao da verujem.

- Mali, uspeo sam nekako da te nađem. U starom imeniku sam imao ovaj predratni broj i srećom nije se promenio, a šef pošte mi je omogućio da uspostavimo vezu..Kad bi i kako mogli da se vidimo...

- Kako da se vidimo.....Granice su zatvorene..Jedino u Mađarskoj.

- U Mađarskoj, neophodno je, imam nešto za tebe što sam našao u tvojoj kući a što će ti trebati. I da znaš, nedam nikome da se tamo useli, iako svaki dan neko dolazi.. Knjige iz regala sam preneo kod sebe, one druge nisam dirao, mnogo ih je i nemam gde sa njima. – samo da znaš. Uzeo sam i jaknu i majicu što sam ti ostavio – jebi ga nisi ih ponio sobom.

- Hvala ti prijatelju – a šta si to našao...

- Ma znaš ti – ono čega nemaš i šta ti sigurno treba – ono što nisi poneo.

Završili smo razgovor tako što je kazao da će se javiti za koji dan da se dogovorimo oko susreta u Mađarkoj.

A našao je moj novac, tada i uvek dragocenih 5.000 funti koje je moja supruga sklonila u nekoliko enciklopedija, kako ih deca ne bi pronašla i ne znajući šta je to iznela napolje ili iscepala, zaturila.

Ona sa decom iz Knina otišla dvadesetak dana pre «Oluje» i nije uzela taj novac. Ja opet, smatrajući da ga je uzela kad sam polazio u izbeglištvo, nisam ga ni tražio. Sve u svemu više novca nam je ostalo nego li smo sobom doneli.

Evo, našao ga je Ive i tražio način da ga uruči. Dobri, stari Ive.

Čuli smo se za nekoliko dana i dogovorili susret u Pečuju.

Sa uzbuđenjem sam čekao taj susret i zaista, u dogovoreno vreme smo se našli na pečujskom kolodvoru. Ive je bio preplanuo, izgledao je dobro, standardno, baš onako kao kad je odlazio. Udarali smo jedan drugog rukom po ramenu, zagledali, smejali se, radosno vikali....i naravno otišli, gde bi drugo, do u kafanu. Valjalo je jesti, piti vino i razgovarati.

Eh, toga razgovara uz Tokajac. Bio je i tužan, setan i na momente veseo. Bili smo živi, što je najvažnije, iako ništa više nije bilo kao nekad. Iznenadio sam se kad je Ive počeo da obilazi u porudžbi teška, začinjena jela. Tražio je nešto laganije, dijetalnije, za fafarone ni čuti, za ljute kobasice ni čuti...

- Šta je – pitao sam...

- Srce – rekao je...Evo već tri godine imam problema. Nekako, kad sam otišao držala me depresija, ništa mi se nije radilo. Tek bi povremeno sa nekim komšijama izalzio na more, na ribu i odlučim otiči na pregled. Na pregledu, loše, od stresa kaže doktor, imam redovnu terapiju, držim se disciplinovano, i videćemo dokle ću...No danas ću sa tobom malo «zažmuriti», koliko mogu, ali se ipak moram paziti..

Priznajem da njegovu priču o ozbiljnoj bolesti nisam najbolje razumeo i najozbiljnije shvatio.. Jebiga, dobro kažu – Zdrav bolesnom ne veruje. Nutkao sam ga stavrima za koje znam da nikada nije mogao odbiti, preterivao u tome i tek sada znam koliko sam grešio.

Pričao mi je o katastrofi nakon «Oluje». Ni on skoro nikoga više tamo ne zna. Došli su, naselili neki drugi ljudi, drugčijih navika i temperamenta i da nije nekoliko starih susjeda, ne zna šta bi. Pričao mi je kako štiti od useljavanja moju kuću i ja sam mu rekao da se ne dovodi u opasnost. Vlast će svejedno tamo nekoga useliti ma koliko se on opirao.

Trudio se ali nije uspevao sakriti promenjivo raspoloženje. Video sam da se muči:

- Šta je – upitao sam opet..

- Ništa – rekao je. – U našem gradu se događa veliko zlo, pljačka, otimanje, nasilje. Ne verujem da je tako ikada bilo. Ovo su godine ološa.

- Da – rekao sam. Ali ti to ne možeš sprečiti. Činiš šta možeš.

- Toliko sam se predao ničemu prijatelju, da ću verovatno brzo i postati ništa, zemlja, prah...možda je to najbolje, da više ne gledam to što gledam.

- Hajde, hajde, ne očajavaj...polako...biće sve u redu..Ljudska priroda je destruktivna, ne treba valjda da te ja učim tome...No dođe to na svoje...

Stisnuo mi je ruku iznad šake, a onda dohvatio vino. Kucnuli smo se i okrenuli priču na veselije teme. Primakao se čas kad je trebalo da se vratimo. On u Hrvatsku, ja u svoje novo stanište u Srbiji.

Na rastanku mi je blago rekao..

- Pozdravi svoje, čuvajte se i čuvaj da ti te pare ne otmu na granici ovi tvoji razbojnici...da nisam džaba dolazio...

Bio je opet onaj stari i baš se lepo rastadosmo.

Čuli smo se svako malo telefonom. Obavestio me je da je neka bosanska porodica, dovedena u kolonizaciju, uselila u moju kuću. Opisivao ih je detaljno i dosta nenaklono. Skoro je vikao kad bi govorio o njima.

Nekoliko dana iza Nove godine, zvao me je rođak i kazao da je umro. Iznenada, pozlilo mu. Nije ni stigao do lekara. Bio sam očajan, zatekla me vest. Nije bilo nikakvih mogućnosti da dođem na sahranu. Da bih umirio savest, iako sam ateist, otišao sam u crkvu i zapalio mu sveću. Stajao sam dugo, dugo dok je gorela i gledao igranje plamena. Umro mi je prijatelj.

Rođak koji mi je javio vest, stigao je u Beograd nekoliko meseci kasnije i od njega sam čuo priču koja me je zapanjila, frapirala, ostavila bez glasa. Ona glasi ovako.

Te zima je u našemu kraju bila neviđeno hladna. Novi stanari moje kuće nisu imali dovoljno drva da se ugreju i ložili su sve što im je padalo pod ruku. Sekli su neka stabla iza kuće, iscepali stari kredenac u kome je moj otac držao alat i kad je sve to sagorelo, prešli na knjige iz paketa koje Ive nije uspeo preneti kod sebe. Za nesreću, naišao je baš kad su u ždrelo peći ubacivali Krležine «Dnevnike» i vrisnuo da to ne rade. Barbari – knjige palite.- Pa to je Krleža majmune.... Došlo je do svađe i gušanja između njega i patera familijasa, novog stanara moje kuće. Ive se toliko uzbudio da mu je istoga časa trebala pomoć. Kolonist, Bosanac, videvši šta se događa izleteo je i zvao moga rođaka u pomoć. Preneli su ga u njegovu kuću i zvali hitnu. Umro je pre nego je doktor stigao, za desetak minuta. Stišćući rođaka za ruke i gubeći se već govorio je – Knjige lože....nesrećnici....

Umro je braneći moje knjige...Kulturni..