аутор текста је Срђан Цветковић, сарадник ИСИ
Често се јавности говори а у истраживачким и новинарским круговима прижељкује и нервозно ишчкује oтварање архива БИА који за сад још увек из процедуралних (барем званично!) разлога нису доступни истраживачима. Очекивања (ионако сама по себи претерана и доста нереална) да ће небо пасти на земљу те да ће се тада све сазнати и многе табу теме из скорије прошлости у потпуности расветлити могла би изневерена нарочито у светлу нових сазања о ревизији и спаљивању докумената које је вршено у више наврата од 1966., а током седамдесетих па и оног најсвежијег спаљивања после 5. октобра 2000. Проблематиком тајних служби а посебно феноменом ревизије и уништавање грађе тајних служби у науци је осим ретких изузетака из пре свега објетивнох разлога (неприатупачност извора) посвећено мало пажње (Б. Димитријевић, у часопис Историја 20. века, 2001-2, стр-75-85, Институт за савремену историју). Будући да се у широј јавности о овој појави још мање зна што покушаваћемо да у наредним редовима дамо скроман допринос у трагању за тиме какав је карактер грађе СДБ, и каква је била њена судбина приликом њене највеће ревизије после Другог светског рата у контксту политичког обрачуна са Александром Ранковићем. О обимној ревизији рхиве СДБ после пада Алексадра Ранковића говори детаљно један интерни документ СДБ до којег смо дошли у Архиву Југославије (АЈ, СИВ, 130, фас.бр.558 - 1969. ССУП СДБ, стр. пов. 01. бр. 42., 5. фебруар 1969.) из којег шире изводе у наредним редовима предочавамо јавности. На основу њега, али и, на основу неких других докумената и сазнања до којих се дошло Хрватској и Словенији се са доста прецизности може сагледати обим, структура грађе коју је поседовала УДБ-а те количина и врста спањеног и уништеног материјала као и оног предатог архивама на даље чување.
Након Брионског пленума ЦК СКЈ и у јеку борбе против тзв. ,,ранковићевштине" извршена је велика реорганизација Службе државне безбедности и то у смислу њене демократизације, децентрализације у склопу прокламованог ,,лишавања бирократског наслеђа и остатака старих стаљинистичих метода рада". После 1963. донет је Закон о самоуправљању у УДБ-и као и свих унутрашњих органа те одређене смернице у раду.Служба је требало у потпуности да се прилагоди новом ,,самоуправном и демократском социјалистичком друштеном уређењу" и одговори захтевима новог времена и свој начин рада (барем званично) доведе у институционални и правни оквир. У циљу побољшања имиџа промењено је и име службе од Управе Држане безбедности постала је Служба државне безбдности тако да је и сам назив требало да неупућеног да асоцира да је то сада орган који је у служби државе и народа будући да је реч Управа упућивала на другачији карактер ове установе. На Брионском пленуму је утврђено да се служба ставља изнад партијских и државних органа и испољава професионалну деформацију и чини озбиљне злоупотребе као и да њени руководиоци прислушкују Тита. Закључено је да се изврши реорганизација УДБ-е, прихвати Ранковићева оставка у ЦК СКЈ а Светислав Стефановић искључи из ЦК СКЈ и разреши дужности члана СИВ-а. По паду Ранковића у периоду 1966-1970. због наводних злоупотреба службе (афера прислушкивања) и старог бирократског начина рада и у време обрачуна са „централистичко-унитаристичком" фракцијом петнаестак радника и функционера Службе безбедности били су чак притворени и под истрагом. О томе да се ипак радило више о пропагандној акцији, клановској борби и да није био говора о озбиљнијим реформама и демократизацији говори и то да се СДБ и касније као на пример у случају отмице Владе Дапчевића, обрачуна с политичком емигацијом седамдестих, служила старим и добро опробаним методама обрачуна с политичким неистомишљнеицима (од почетка седамдесетих чак за потребе обављања прљавих послова често се ангажују и криминалци). Упрошћено могло би се констaтовати да је Служба пратила судбину државе и друштва па је тако од једне централизовне настало шест централизваних бирократија док демократизација није пратила децетрализацију чак напротив по броју политичких осуђеника и степену политичке репресије (као и методама обрачуна) седамдесете па и осмадесете значајано надилазе пету и шесту дењценију и доба тзв. ранковићевшитне, изузимајући наравно период до 1951. и поратни револуционарни терор који је смислу интезитета политичког насиља неупоредив с било којим периодом пре и касније у модерној историји Србије (ако не рачунамо период окупације у II светском рату). Југословенска државна безбедност после пленума све је мање била југословенска служба.Cуштина реформи у сужби би се описати само као почетак њене децентралиyације никако и демократизације од једне настало је шет служби као што је на партијском и државном нивоу од краја шездесетих цела земља отпочела пут ка децентрализацији конфедерализацији.
У смислу поменуте кампање демократизације и децентрализације, модернизациује рада и раскида са застарелим методама и схватањима се у савезном и републичким секретаријатима пришло се и детаљној ревизији документације СДБ и њеном свођењу на законом одређени делокруг службе (мада се истину говорећи идеја о ревизији зачела у слкопу реформи службе и пре смене Ранковића и негде као у Хрватској започела још 1964.). Одлучено је да поред реформе рада СДБ, њене и демократизације и стављања под државну контролу ревизија документације у складу с новим надлежностима буде један од приоритетних задатака. У архивама СДБ су се у двадесет година после рата накупили огромни фондови, досијеи и материјали разних врста и значаја. Ту су пре свега материјали добијени на основу законом овлашћеног деловања службе: полицијски и државни апарат бивше Југославије; стране обавештајне службе пре за време и после Другог светског рата, квислиншке војне и друге организације за време рата; Гестапо; непријатељска емиграција; групе и појединци на линији ИБ; непријатељски оријентисан део клера итд. Нагомилали су се и бројни материјали који се излазили из делокруга њеног рада: тзв. антисоцијалистичке појаве; анлизе о стању у појединим друштвеним срединама и јавном мњењу; подаци о кандидата за неке изборне функције; досијеи грађана који су тражили пасош (СДБ Београда је тако имала чак око 100. 000 досијеа образованих по овом основу); наши грађани који су по било ком основу па и службено контактирали са странцима, досијеи грађана за, које су по било ком основу тражени подаци у циљу њихвог запошљавања, лица која нису извршила обавезу у периоду обавезног откупа итд. Овоме треба додати и многобројне документе и материјале која је Сужба добијала од других сродних институција (нпр. У СДБ РСУП Хрватске било је чак око 120. 000 досијеа примљених од службе безбедности ЈНА!). Сви материјали који су се односили на поједна лица па и управни предмети били су једноставно названи досијеима. Сва обрађивана лица сврставана су у одређене категорије тако се у фонду који је после 2003. предат Архиву Србије а који броји 64. 327 досије и око 300. 000 страница другог материјала налазе следеће категорије лица: белоемигранти, политчке странке у Краљевини Југославији,војници и официри Краљевине Југославије, ратни злочинци, четници, колаборационисти, усташе, љотићевци, недићевци, балисти, хапшени због откупа, дезертери, неприајтељска емиграција, илегална емиграција, повратници, ибеовци, остали класни и политчки непријатељи, ранковићевци, либерали, анархолиберали и остало.[1]
На дан 1. јула 1966. у архивама СДБ се поред осталих материјала, налазило и чак 2. 754 923. тј.око 12 км тзв. досијеа за поједина лица тј. за око 12% лица од укупног броја становника или око 35% од радно активног становништва СФРЈ. Поређења ради на сличан број грађана у Источној Немачкој је у Штазију било ангажовано чак 91. 000 плаћених сарадника и око 200. 000 доушника који су за четири деценије сачинили невероватних 170 км. различитих досијеа.[2]
СДБ РСУП Босне и Херцеговине 316. 445 1.585 д.м.
СДБ РСУП Црне Гор 40. 885 500 д.м.
СДБ РСУП Хрватске 826. 965 нема података
СДБ РСУП Македоније 243. 374 1.434. д.м.
СДБ РСУП Словеније 270.878 1.068 д.м.
СДБ РСУП Србије 692.250 2.536 д.м.
СДБ ССУП Југославије 364.326 2.497 д.м.
Неке републике су и пре IV пленума ЦК СКЈ предузимале одређене парцијалне мере с циљем ревизије постојеће документације. Тако је СДБ РСУП Хрватске већ 1964. донео програм програм ревизије документације на бази којег је у периоду од 1. јула 1966. уништено је 231.640 досијеа. Исте године је СДБ РСУП Босни и Херцеговини одлучено да се у РСУП повуку сви материјали СДБ који су имали вредност историјске грађе или нису оперативно коришћени. Поред личних досијеа, у архивама СДБ налазила се и велика маса других материјала: досијеа објеката, страних мисија, институција и организација које је оперативно обрађивала СДБ; проблемска досијеа; историјска и трофејна грађа, итд. Укупан обим грађе укључујући и лична досијеа у СДБ износио је на дан 1. јула 1966 не рачунајући СДБ Хрватске за коју немамо одатака 9.620 дужинских метара (за предпоставити је да би са недостајућóм грађом из Хрватске обим прешао и 12. 000 дуж. метара).
Поред неспорне жеље да се служба ослободи компромитујуће грађе о акцијама које нису у складу с начелима прокламоване демократизације ревизија је имала и практични смисао наиме у читавом послератном периоду, осим ретких изузетака нису вршене ревизије документације и шкартирање непотребног материјала. Велики проценат грађе отпадао је на дупликате, концепте и друге припремне материјале, пропратна акта и слично. С друге стране у документацији се задржавала грађа која је настајала приликом вршења оних послова који нису у надлежности СДБ (неки и за дужи временски период) као на пример пасошка служба, погранични инциденти, праћење целокупне стране пропаганде путем радија, штампе,...Такође је код неких републичких СДБ постојала склоност прикупљању и истраживању историјске грађе и ван домена обавештајних и контраобавештајних служби (активност квислиншких организација на војном и управном плану итд....)
Поступак уништавања
У циљу што стручније и ефикасније ревизије документације у свим републичким секретаријатима за унутрашње послове и у ССУП формиране су комисије са задатком да организују радне групе састављене од активних и пензионисаних радника СДБ које би обавиле уништавање док је у савезном СУП-у једно време овај посао обављала посебна јединица. До краја 1966. извршена је груба класификација постојећих материјала и издвојена за уништавање већина материјала која је била предмет осуде на Брионском пленуму (читај документација која говори о злоупотребама УДБ-е и њеном ванзаконском деловању од 1944.) Приликом ревизије материјал је подељен у три основне групе: материјал који остаје у поседу СДБ, материјал за предају служби јавне безбедности, војним службама или научним и другим институцијама и коначно материјал за уништење.
О обиму тог посла довољно говори податак да је ватри предато до краја 1968. од укупно 2. 754.923 досијеа колико се 1. јула 1966. налазило и документацији СДБ, чак 2.141.155 досијеа док је 153. 598 уступљено Служби јавне безбедости, Служби безбедности ЈНА, научним институтима и архивима (у склопу акције ослобађања од грађе која није оперативног какрактера већи део архиве Гестапоа и Специјалне полиције из ратног периода уступљен архиву Београда) да би тек 460. 170 било задржано у документацији СДБ.
Међутим за делимичну утеху историчарима и истраживачима у Србији је што се ипак у самим документима о ревизији каже да је већи део досијеа који је задржан у СДБ заправо такође припадају историјско-архивском фонду чак у СДБ Србије највише од 188.450 задржаних досијеа таквих је чак 126. 700 (око 68%) дакле више од две трећине је историјских докумената. Приликом ревизије уништена су сва лична досијеа која нису саджала податке о непријатељској делатности, која сходно Закону о служби унутрашњих послова и Правилима СДБ требало да прати СДБ. Већи број уништених досијеа садржао је позитивне податке о лицима (провере вршена на захтев ЈНА, СКЈ, управних органа или за потребе саме СДБ) као и молбе, провере и друге списе у пасошким предметима. Известан број уништених досијеа садржао је податке о непријатељским ставовима, јавним непријатељским иступима и другим манифестацијама и појавама које немају карактер тајне и организоване непријатељске делатности. Такође су уништени и списи који садрже недовољно проверене односно непотврђене индиције и податке о постојању тајне непријатељске делатности појединих лица, нарочито оних која су заузимала висок положај у друштвено-политичком животу (што би данас био врло драгоцен извор за неке касније политичке процесе у СФРЈ!).
Ипак да је доста тога сачувано говоре скоро публикована документа ОЗН-е за Хрватску као и слична објављена грађа у Словенији. Друго у многоме су допринели чувању грађе поједини политичари, као радници и функционери СДБ, који су из различитих разлога (сасвим личних и политичких или схватајући историјски значај грађе) задржали поједине архиве у приватном поседу, не предајући их ватри и забораву (Кардељева заоставштина, Драган Витомировић,...) Иако је наравно у спаљеним документима и досијема много и историјски безвредног материјала (мада ће неко рећи да за историју ништа није безвредно) свакако је бар онај део који говори о злоупотребама службе који су били предмет осуде на Брионском пленуму био од изузетног значаја за српску историографију и јаснију сагледавање пре свега метода рада и интрумента Службе као и боље разумевање политичких друштвених процеса у Југославији те обима и начина кршења људских права.
Од укупног обима архивске грађе у СДБ који је 1. јула 1966. износио 9.620 д.м. приликом ревизије је уништено 5.452 предато другим службама, предато другим институцијама 1.115 д.м. а задржано 3.053 д.м. с тим што се ревизија - нарочито историјских фондова вршила даље. Према оријентационим проценама 1969. године након завршетка целокупног посла остало би свега 30-40% тадашњег обима грађе .
Ревизија досијеа СДБ 1966.
Укупно: 2.754. 923 дос. или 9.620 д.м ( 100%)
Спаљено: 2.141.155 дос. или 5.452 д.м. ( 79%)
Предато војним службама и научним институцијама: 153.598 дос. или 1.115 д.м. (5%)
Задржано : 460.170 дос. (188.450 у Србији) 3.053 д.м. (16%)
Ревизија досијеа СДБ 1966. по републикама
укупно спаљ. пред. задрж.
СРБ 692.250 ( 2.536) 503.800 (1236) (80) 188.450(1.220)
ХРВ 826. 965(?) 724.265 (?) 102..700 ()
СЛО 270.878 (1.068) 155.034 (428) 81.253(286) 34.409(354)
БИХ 316. 445 (1.585) 247.305 (1.189) (1) 69.140(395)
ЦГ 40. 885 (500) 29.207 (369) (1) 11.673 (130)
МАК 243. 374 (1.434) 195.74(920) 12.119(16) 35.881(498)
ССУП 364.326 (2.497) 286.170(1.310 ) 60.239 (731) 17.917(275)
ЈУГ 2.754.923(9.620) 2.141.155(5.452) 153.598(1.115) 460.170 (3.053)
Напомена: У загради су дужни метри докумената док за Хрватску нема података у дужним метрима. Стање је на дан 5. фебруара 1969. и подложно је изменама у смислу даљег смањења грађе у поседу СДБ.
Процентуално највише уништених или предатих досијеа било је у савезном СДБ чија је архива готово у потпуности ликвидирана тј. умањена за више од 95% оставши од 364 са свега 17 хиљада досијеа (у складу са новим огрниченим надлежностима), затим у СДБ Хрватскегде је смањена за око 87% (од 826 фонд се свео на 102 хиљаде), у СДБ Словеније за око 86%, у СДБ Македоније око 85%, док је уништавање нешто скромније било у СДБ Србије око 82%(од тога на Косову за свега за 52%), СДБ БиХ још мање 77% док су најмање ватре гореле СДБ Црне Горе који је остао ,,само" негде око за 73 %. Архивског фонда.
Процењивано је да би у даљој перспективи ванресорским установама (институтима и архивима пре свега) требло уступити још неке фондове и грађу али се такође истиче да би поједини фондови због велике осетљивости података још дуже време остати архивама СДБ (као нпр. фондови разних установа бивше немачке службе, из историјата службе и сл.). ревизија документације узаскивала је решавање разних финансијских, осрганизационих и стручних проблема. Тако је највећи напор требало уложити у детаљно прегледавање, страницу по страницу и одстранити све оно што је ван делокруга СДБ, а да се при томе ни један спис који је од значаја за службу не уништи. Највећи део посла је обављен кроз тзв. Уговор о делу претежно са пензионисаним радницима, јер број активних сарадника службе није могао сам да изнесе овај посао. Међутим појавио се проблем административне забране оваквог рада или рестриктивније опорезивање тако да се тежило налажењу нових решења. У циљу рационалнијег и сигурнијег чувања и коришћења документације СДБ такође је разматран и пројекат мокрофилмовања грађе који је био већ отпочет и РСУП Хрватске.
Гледано по посебним републичким ресорима резлутати овог сложеног и замашног посла до почетка 1969. године изгледали би овако:
У СДБ РСУП БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ је посао завршен пре 1. јула 1966. У фондовима који су уништени било је 141.445 појединачних и 4.245 збирних досијеа са подацима до 175.000 евидентираних по антисоцијалистичким појавама, контроли путовања у иностранство и подацима о лицима у специјалним војним јединицма. Од укупно 316. 445 досијеа (1.585 д.м.) и предмета за лица као и већа количина разне историјске грађе. Укупно је до 1967. издвојено за уништавање 247.305 досије (1.189) а задржано 69.140.(395 д.м.)
У СДБ РСУП ЦРНЕ ГОРЕ је до јула 1966, вођено 40.885 досијеа за лица и 448 других а од тога је уништено 29. 207 а задржно у поседу СДБ 11.673 личних као и 448 других досијеа као и око 50. 000 разних извештаја, анализа, информација и забележака.
У СДБ РСУП ХРВАТСКЕ је било евидентирано пре коначне обраде највише досијеа чак 826.965 али је и највише уништено 724.265 док је задржано свега 102.700. Поред личних досијеа, у архиви је за време Четвртог пленума било много историјске, трофејне и друге грађе. Од тога ванресорским институцијама (Институту за изучавање радничког покрета у Загребу и Архиву Хрватске) предати су обимни фондови Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора, Савске бановине, и др. затим фонд књига, новина итд. Обим историјске грађе у СДБ износио је по ревизији 27 дужних метара.
У СДБ РСУП МАКЕДОНИЈА се водило до IV пленума 243.374(1.434 д.м.) разних личних досијеа и предмета (од тога 70.064 мoлби и провера наших грађана за путовање у иностранство) као и четири милиона страница различитих других материјала. По извршеној ревизији 195.374 досијеа је уништено, 12.119 уступљено ван СДБ а задржано 35.881(498 д.м.) досијеа.
У СДБ РСУП СЛОВЕНИЈЕ се налазило до 1966. 270.678 личних досијеа а заједно са другом грађом укупно је било 1. 068 дужних метара од чега је уништено 155. 034(438 д.м.) предато служби јавне безбедности 81.235 (286 д.м.) а у СДБ задржано 34. 409(354 д.м.) према оријентационим проценама укупан обим грађе након завршеног посла не би требало да пређе 100 дужних метара.
У СДБ РСУП СРБИЈЕ на дан 1. јула 1966. било је регистровано 692.250 личних досијеа и то за Београд 270. 000, Ужу Србију 225.175, АПВ-144.475 и АПКМ - 53. 400. Рeвизијом је до 1969. уништено 503. 800 досијеа а задржано 188.450, од чега 61.750 за оперативно актуелни и 126.700 за историјски фонд. Материјали су концентисани по републичким односно покрајинским центрима. Од укупно 2.536 д.м. уништено је 1.236 д.м. уступљено ван ресора 80 д.м. док с еу СДБ налазило 1.220 д.м. грађе. Ова количина је релативно велика у односу на друге СДБ пре свега због обмности трофејних и историјских фондова од којих су међутим неки били спремни за предају другим институцијама ван СДБ.
У СДБ ССУП било је 1. јула 1966. 364.326 досијеа и дугих предмета од тога је ревизијом 286.170 уништено, 60.239 уступљено ван СДБ ССУП Служби јавне безбедности ССУП-а 1.193, Служби ДБ РСУП-а и Служби безбедности ЈНА 24.167, научним институтима и архивима 34.879 док је задржано свега 17.917 досијеа. Током даље обраде тај број је планиран да се смањи на свега 6 до 8 хиљада. Овако мали број личних досијеа који су остали у СДБ ССУП је последица смањене надлежности, процеса децентрализације СДБ ССУП и нове функције која је после реформи и Брионског пленума постала више кординативно усмеравајућа док се њена документација сада базира више на аналитичким материјалима РСУП-а. Републичке службе имале су сада већу аутономију у раду и биле су заправо као нека врста филтера за информације које су достављале савезним обавештајним органима. Већи део документације СДБ ССУП вођен је у виду досијеа објеката (стране обавештајне службе, стране мисије, екстремне емигрантске организације итд.) и досијеа по врстама и облицима непријатељске делатности, а у виду личних досијеа, углавном за службенике и одређене везе страних мисија.
Укупан обим грађе у СДБ ССУП-а износио је у време Четвртог пленума (рачунајући и грађу о емиграцији и страним службама, коју је ССУП морао преузети од ДСИП-а после тог датума), 2.497 дуж.метара (према непрецизним проценама око 12- 16 милиона страница формата А-4) као и око 275 хиљада метара филмске траке, 28 хиљада фотографија и 500 грамофонских плоча и магнетофонских треака. Од тога је до 1969. уништено 1.310 д.м. грађе, уступљено ван СДБ ССУП-а 731 д.м. (Служби јавне безбедности и заједничким службама ССУП-а 275 д.м., СДБ РСУП -а и СБ ЈНА 226 д.м. и ванресорским институцијама 230 д.м.) а задржано око 456 д.м. од којих је међутим већ око 200 д. м. било спремно за уступање ван СДБ ССУП-а или за уништење. Према проценама фонд ове службе на крају би се свео на свега 120-160 д.м.
Занимљива је укупна анализа броја досија у односу на радно активно становништво пре и после ревизије 1966. ада наравно са закључцима се мора бити опрезан јер као што смо нагласили већина документације је имала карактер историјске грађе:
Удео личних досијеа СДБ према радно активном становништву у %
рад акт.стан. дос 1965 % дос 1969 %
СРБ 3.600 000 692.250 19.2 % 188.450 7
КОС 335 000 53.400 16.2 22 000 6
ВОЈ 800 000 144.000 19 ......... ..
ХРВ 1 954 000 826. 965 42 102.700 5.5
СЛО 769 000 270.878 34 34.409 5
БИХ 1 286 000 316. 445 23 69.140 6
ЦГ 162 000 40. 885 25 11.673 7
МАК 554 000 243. 374 40 35.881 6.5
ЈУГ око 7.5 мил. 2.754.923 36 460.170 6.1
У Београду је на око 350 хиљада радно активних било је чак 270 досијеа или око 75%по радно актив становнику што је вероватно највише у Југославији с друге стрене и разумљиво с обзиром да се ради о државној престоници и административном центру.
Хрватски историчар др Зденко Раделић пак на основу писања хрватске штампе шесздесетих долази до нешто другачијих података о броју досијеа по републикама него што то говори документ који смо цитирали:
Удео личних досијеа УДБе у броју радноактивног становништва према подацима из октобра 1966. (З. Раделић: Хрватска у Југославији, Загреб 2006, стр. 365)
дос 1966 број радно актив.ст. %
БИХ 172 274 1 286 000 13
ЦГ 36 000 162 000 22
ХРВ 1 300 000 1 954 000 67
МАК 96 531 554 000 17
СЛО 200 000 769 000 28
УЖАСРБ 200 000 2 465 000 8
КОС 120 000 335 000 36
Ukupno 2. 100 000 7 мил 28
Подаци које наводи др Зденко Раделић узети су како сам каже из тадашње хрватске штампе говоре више о том времену него ли о броју досијеа. Они су штимовани (веровано од политичких фактора) у смислу кампање против Ранковића па је драматично повећан број досијеа по становнику пре свега у Хрватској чак на 67% по радно активном становнику и на Косову 36% (узимaјући број који је навео албански руковиодилац Вели Дева оптужујући УДБ-у и Ранковића да је у покрајини било 120 000 досијеа) док је број досијеа релативно умањен у Србији (што доказује подаци из оргиналиног документа ССУП СДБ који смо цитирали!) чиме се вероватно давао неки допринос ставарању слике у јавности Александра Ранковића као српског националисте.
Тешко је проценити колико је заиста било у том моменту политичких и оперативних досијеа. Она су нажалост рађена не само за политичке непријатеље већ и због пасоша, дозвола за оружије, возачке дозволе, затим подаци о регистрованим резервним и пензионисаним официрима као и кандидатима за војне школе што опет показује докле је сегао степен државне контроле.Према Рајку Видачићу функционеру УДБ-е са Косова у тајној полицији наводно је постојала је 1965. картотека од 22. 038 лица политички интересантних за службу од тога 15. 501 Албанац, 4.447 Срба и 1.398 Црногорац. А у УДБ-и на Косову је 60-тих било запослено 58,3% Срба, 28.3% Црногораца и 13, 3% Албанаца. Реформом и реорганизацијом УДБ-е 1966. када је УДБ-а била трансформисана у Службу државне безбедности и после детаљних контрола рада путем разних комисија после 1966. без посла је остало око 2.500 тајних полицајаца. Истовремено је проценат запослених Албанаца на Косову скочио са 13% на 45 %. Према истим изворима у СДБ Србије у другој половини 80-тих постојало је 50. 000 досијеа од тога 22.000 у категорији активних док се офанзивно радило само према 3 до 4 хиљаде. Застарела досијеа су или спаљивана или слата и Историјски архив Србије о чему је одлучивао Савет за заштиту уставног поретка Србије (ту су били Александар Митровић, Душан Михајловић, Слободан Унковић и Драган Митровић)
На основу горе изложених података на основу документа из 1969. упада у очи нешто већи удео досијеа у Хрватској, Словенији и Македонији (од 34 до 42%) у односу на бр. актив станов. пре 1966. него у СРбији (16-20%) не би морао да се тумачи политички будући да се овде ради о историјски наслеђеним досијеима, затим пасошким, о илегалним емигрантима и слично такода за коначну оцену и анализу евентуалне политичке конотације треба сачекати да се види колико је и каквих било чисто политичких. С друге стране принципијелно се мора исто рећи и о броју задржаних досијеа после ревизије где видимо да се проценти крећу свега од 5-до 7 % дакле доста уједначнео с тим да је после Брионског пленума нешто већи проценат у Србији него у осталим РСУП СДБ што опет не би морало да се узме здраво за готово будући да је две трећине историјских. сада је Архиву Србије предато, на жалост не и доступно истрживачима, теки око 65. 000 досијеа и близу 300.000 страница другог материјала. Дакле свака озбиљна и утемељена политичка анализа броја досијеа ако жели бити у потпуности бити објективна (за разлику горе наведених и објављених података у штампи у јеку кампање против Ранковића) мора сачекати потпуно отварање архива. Ипак сматрамо да и овакви подаци и документи до којих смо дошли могу добро послужити за почетне анализе и предпоставке које даље треба укрштати и дубље анализирати на основу грађе СДБ која ће надамо се ускоро ипак бити доступна истраживачима и јавности у Србији.
У штампи и публицистици постоје наводи и о каснијим спаљивањима досијеа СДБ. Тако је осамдесетих према тим наводима Савет са заштиту уставног поретка Републике Србије одлуцивао је о томе који це досијеи и архиве СДБ бити уништени, а који не. Док је Радмило Богдановиц био министар, цланови тог форума били су Александар Митровиц, Душко Михајловић, Слободан Унковић и Драган Митровић. Све одлуке о спаљивању досијеа српских дисидената и тзв. националиста, донесене су једногласно. Јер, када су Дуско Михајловић и Слободан Унковић, чланови савета за заштиту уставног поретка Србије наводно чули да се у архивама налазе досијеа професора Љубе Тадица, Загорке Голубовиц, др Михаила Марковица и многих других интелектуалаца одлучили су да се они униште*(фуснота)-. Најсвежије је ипак уништавање досијеа после петог октобра 2000. Служба државне безбедности је од октобра до децембра 2000. године, само у седишту ДБ у Београду, уништила 11.490 докумената на укупно 35.753 стране, каже се у писаној информацији Центра ДБ у Београду о уништеној документацији. За документ, који потврђује да је ДБ систематски уништила део документације од 1998. до 2000. године, објављен у емисији РТВ Б92 "Инсајдер", бивши заменик шефа ДБ Зоран Мијатовић је рекао да претпоставља да је "та информација припремана за тадашњег министра полиције Душана Михајловића и премијера Зорана Ђинђића". Мијатовић је објаснио да је због тога консултован Окружни суд, како би се утврдило да ли има елемената кривичног дела и како то треба процесуирати. Он је додао да су уништени предмети "микрофилмовани" и да се ипак могу реконструисати. Такође прем писању Новина врањских по наредјењу Радета Марковића, према Пописнику број 6, у ЦРДБ-а Врање уништено је укупно 4.249 материјала на 7.973 стране. Бивши министар Душан Михајловић је такође потврдио је да је из полицијских архива претходне и нове Југославије нестао део тајне документације, тачније фамозних досијеа о појединим личностима које су на разне начине обележиле нашу новију историју. Министар Михајловић није оспорио да део те документације чине и досијеи појединих лидера ДОС-а. Нека питања, међутим, остала су без одговора. У чијим рукама се налазе компјутерски дискови са подацима које су годинама брижљиво прикупљали оперативци
[1] Излагање др Мирослава Перишића, директора Архива Србије, Трибина Државна безбедност као гарант диктатуре Уједињене Социјалистичке партије Немачке (СЕД) , 10.10 2008, Гете институт- Београд..
[2] Занимљиво јр да после пада комунистичког режима у Источној Немачкој нико од припадника Штазија није одговарао јер су све радили по законима који су тада важили. Неколико њих је терећено само за прекорачивање овлашћења и за употребу ватреног оружија приликом бежања преко Берлинског зида. Сам вишегодишњи шеф Штазија Е.Милке је био оптужен за убиства којима је прошло више од пола века али није и осуђен. Предавање гђе Маријане Биртлер, Државна безбедност као гарант диктатуре Уједињене Социјалистичке партије Немачке (СЕД) , 10.10 2008, Гете институт- Београд.