Candle in the wind.

And it seems to me you lived your life
Like a candle in the wind...

(Elton John - Candle in the Wind)

Koji manijak! Nije stavio kremu za sunce.

Svi smo mi čuli za razne "manijake", "fantome", "ludake" ili kako ih već okolina iz milošte zove, ljude nemirnog duha koji se lako upuštaju u rizične poduhvate, ili se bave ekstremnim sportovima i dinamičnim zanimanjima. Ljude kojima "djavo ne da mira", koji zive bez nekog ozbiljnijeg plana i računice, ili, rekao bi Dzon Elton, zive kao sveća na vetru.

Njih opasnost iskušava i neodoljivo privlači, a o njihovim dozivljajima i (ne)zgodama se priča, jer njihov zivot je uzbudljiv, glava im je ponekad u torbi, ali sreća ih prati kao što prati sve pijane i lude. Ili se barem tako kaze.

Ima, opet, ljudi koji su sušta suprotnost ovome.

U pripoveci "Djordje Djordjević", Ivo Andrić opisuje glavnog junaka - dosadnog imena, kaze pisac - koji je ceo svoj zivot organizovao oko pravila: "Pazi se, Djordje!". Oprezan od rodjenja, Djordje je detaljno i redovno pratio meteorološke izveštaje, političke analize, prognoze i komentare, pokušavajuci da oceni kakve bi dobre ili pogubne posledice po njegov svakodnevni zivot mogli imati lokalni i svetski dogadjaji, nad kojima čovek inače nema kontrolu, a sve sa zeljom da izbegne iznenadjenja, da ne bude zateknut nespreman. Zivot je Djordje proveo uvek na oprezu ali mirno, bez trzavica i iznenadjenja, ozenio se nije. Jedinu priliku da uspostavi sentimentalnu vezu sa nekom zenom u mladosti je propustio, jer je celo to veče proveo odmeravajuci razloge "za" i "protiv" izlaska, te kad je najzad ipak došao na zakazano mesto, iza ponoći, društvo se bilo razišlo, svetla su bila pogašena, a kafanske stolice slozene sa nogama u vis. "Ostavi me se, bedo bedina!", rekla mu je posle ta zena na njegovo izvinjenje zbog kašnjenja na sastanak.

Završio je tako što je, vraćajući se iz šetnje kući jedne noći, na nekim slabo osvetljenim stepenicama stao na raskliman stepenik, ovaj se srušio, a Djordje je pao, udario glavom o beton, i na mestu poginuo.

Ceo zivot je proveo pokušavajući da predvidi i izbegne opasnost i slučaj, a skončao ga je tragično zahvaljujući nevidljivoj, banalnoj slučajnosti u mraku.

Ova dva primera ilustruju pomalo ekstremne slučajeve jedne univerzalne dimenzije u ljudskoj ličnosti - (ne)sklonost ka riziku (u nauci poznate kao i risk-taking behavior, ponekad i ekstrovertnost ili novelty seeking)

Šta nagoni ljude da se izlazu/ne izlazu rizičnom ponašanju?

U stara vremena bi rekli da je to stvar ličnosti, tj. temperamenta, ili ravnoteze četiri tečnosti u organizmu. Frojd je ovo objašnjavao "zeljom za smrću" i opisivao je kao Tanatosov nagon. Danas postoji precizniji i pouzdaniji, mada nepotpun, odgovor na ovo pitanje. Radi se, u velikoj meri, o genetskoj predispoziciji. Zato prvo nesto o genima (u veoma grubim crtama). Vezite se, polećemo.

Genom (ukupan genetski kod) homo sapiensa sadrzi oko 3 milijarde baznih parova (base pairs), tj., ako bi se DNK, koja se nalazi u jedru svake ćelije u našem organizmu, razmotala sa različitih hromozoma (njih 23) i tako dobijeni segmenti nastavili jedan na drugi kao slagalica, dobile bi se "merdevine" duzine 3 milijardi stepenica; u prirodi to iznosi oko 1.5m. Otprilike kao kada bi slova u nekoj knjizi napisali jedno za drugim u nizu dobilibijedanveomadugačaknizslova. Ako bi sada makazama isekli neki segment, "anveom", recimo, iz dobilibijedanveomadugačaknizslova, taj segment nema nikakvog značenja. S druge strane, na primer, segment od tri slova - "niz" - ima značenje. Tako je i sa DNK - mnogi segmenti nemaju značenja (pogrešno nazvani "junk"), ali postoji oko 30,000 segmenata različitih duzina koji "znače" nešto - oni se zovu geni. Naš genom (merdevine) sadrzi oko 30,000 ovakvih segmenata/gena (za divno čudo nešto manje od miša!) koji nešto "znače".

Šta znače? Pa, oni sadrze instrukcije za sve što nam se bioloski desava - regulišu rast i razvoj dve ruke dve noge jednog nosa itd., kakvu imamo boju koze i očiju/kose, predispoziciju da naučimo govor i hodamo uspravno, manju ili veću imunost na neke bolesti, krvnu grupu koju imamo, itd. Recju, instrukciju kako da se konstruiše homo sapiens.

Ali ovo je banalno - pa svi smo mi onda u ovom smislu isti! Jesmo, naravno, i razlikujemo se od šimpanze, recimo, samo za oko 1% gena koji su se tokom evolucije promenili (mutirali) pre 6 miliona godina. Eto, samo zbog te "sitnice od 1%" razlika izmedju čoveka i šimpanze je velika - djavo je, očevidno, u detaljima.

Ali, Francuzi kazu Le bon Dieu aime les detailes ( izvinjavam se na lošem francuskom) - bog voli detalje. Postoje geni koji regulišu suptilnije - i, za nasu civilizaciju, mnogo vaznije (!) - razlike medju ljudima: kakav imamo oblik i veličinu lica ili tela, da li imamo dugačke ili kratke prste, prćast ili kukast nos, ako smo skloni gojaznosti gde će nam se na telu salo nagomilavati (nekome na stomaku, nekome u gornjem delu tela, nekome oko kukova), da li ćemo oćelaviti i na kom delu glave, itd. U našoj civilizaciji, koja ovim detaljima pridaje preteranu vaznost, anatomija moze ponekad da bude i sudbina: pitajte Normu Jean.

Kako geni ovo postizu? Po mom mišljenju najbolje je napraviti analogiju sa pozorišnom predstavom. Pozorišna predstava (biološki process) se izvodi uz pomoć glumaca (gena) koji se na bini pojavljuju u tačno odredjeno vreme i izgovaraju svoj tekst (ispoljavaju svoju aktivnost). Neki se glumci (geni) pojave samo u jednoj sceni (jednom delu procesa), neki su tu stalno, a puška koja visi na zidu u prvom činu, ne mora obavezno da opali u petom. Cela struktura je nelinearna, jer kad bi u nekoj predstavi izostao, na primer, onaj glumac početnik koji ima samo jednu jedinu rečenicu teksta ("Kraljica je umrla!"), cela predstava ne bi imala smisla, bez obzira sto su svi ostali tu i korektno igraju svoje uloge. Postoje predstave (biološki procesi) u kojima igra samo jedan glumac (gen), postoje one sa desetinom ili vise glumaca. Najzad, uloga Klaudija, na primer u "Hamletu", je fiksirana tekstom koji ovaj lik izgovara, redosledom njegovog pojavljivanja u predstavi, itd., ali ovu ulogu mogu da igraju različiti glumci (različite verzije gena). Jer medju genima koji obavljaju istu ulogu moze da postoje razlike (tzv. alelske varijante) - tako i predstava "Hamlet" koju igra jedna pozorišna trupa se razlikuje od one koju igra druga, iako je u pitanju ista predstava i isti tekst. Formalno gledano razlika je mala, ali postoji - i svi je primećujemo.

Upravo na ovakav način se ispoljavaju i individualne razlike medju ljudima: svi mi imamo gen za pigment kose, ali kad imamo jednu verziju (alelu) ovog gena onda nam je kosa, na primer, plava, kad imamo drugu onda je smedja. Itd. Koju ćemo verziju nekog gena imati zavisi od toga koju su verziju imali naši roditelji, a ovi su svoju opet nasledili od svojih roditelja, itd. Suptilne razlike su nasledne.

U redu, ali kako onda geni utiču na ponašanje? Pa, situacija je u suštini slična ovoj upravo opisanoj, s tim što postoji još jedan sloj kompleksnosti kada je ponašanje (i ličnost) u pitanju.

Svi se slazu da ponašanje nastaje u mozgu, a u funkcionisanju mozga jednu od ključnih ulogu imaju neurotransmiteri. Zna se da manipulacijom količine neurotransmitera (serotonina, na primer) u mozgu, pomoću upotrebe psihoaktivnih supstanci, ponašanje moze da se promeni. Prozac je tipičan primer i koristi se u lečenju depresije - on menja količinu serotonina i pripada klasi lekova zajedničkog imena SSRI (Selective Serotonin Reuptake Inhibitor). Nas ovde zanimaju dopamini, a posebno dopaminski receptor 4 (očevidno, ima ih više), ili DRD4.

Postoji gen koji kodira za ovaj receptor i ima isto ime - DRD4. (Detalji o ovom genu mogu se naći ovde.) Dopamin igra ključnu ulogu kod iniciranja akcije pa nije neobično što je impliciran i u riskantnom ponašanju (i još koječemu drugom, ali o tome kasnije). Medjutim, ovaj gen se pojavljuje u nekoliko (10) verzija (alela). One se razlikuju u tome što se, negde u kodu, pojavljuje ponovljena sekvenca (repeat polymorphism) od 48 baznih veza, i ovih ponavljanja moze da bude od 2 do 10. Svaka od varijanti je validan, funkcionalni gen, ali malo različit. To je otprilike kao kad bih rekao:"Ja sam otišao u bioskop", ili:"Ja sam sam otišao u bioskop", ili: "Ja sam sam sam otišao u bioskop", itd, sve do 10 ponavljanja reči "sam". Ove rečenice u suštini znači isto, ali su malo drugačije. Tako i sa DRD4 genom: svaka od verzija obavlja istu ulogu, ali sa samo malo drugačijim efektima. Ispostavlja se da ljudi koji imaju verziju ovog gena sa 7 ponovljenih sekvenci su skloniji riskantnom ponašanju. Konkretno, kod dece se prisustvo odredjenih DRD4 alela vezuje za ADHD, kod adolescenata za adikciju seksom, sa ranim početkom pušenja, adikcijom na kokain, adiktivnim kockanje, itd: na NCBI sajtu postoji lista od oko 30 različitih ponašanja koji se vezuju za aktivnosti ovog gena. (I druge verzije/alele DRD4 gena imaju svoje specifičnosti, ali to je druga priča).

Da li ovo znači da svaka osoba koja ima 7repeat verziju DRD4 gena pokazuje riskantno ponašanje? Naravno da ne znači! Ljudi su mnogo kompleksniji od ovako proste uzročno - posledične veze. Kad neko ima ovu verziju DRD4 gena onda ona takodje povećava predispoziciju na povećanu radoznalost, na hrabrost da se čovek upusti u nove poduhvate, što su cenjene i retke vrline. Takodje, ni svi ljudi koji se izlazu riskantnom ponašanju ne nmoraju obavezno imati ovu verziju DRD4 gena - stvari su mnogo slozenije od ovoga.

Ono što sam ovde opisao je samo jedan od aspekata (dimenzija) ljudske ličnosti, tačnije temperamenta - ona koja se nasledjuje i ostaje manje više nepromenjena tokom zivota. Avanturistička, radoznala i "nestašna" deca obično ostaju takva zauvek. Ako je to njihovo ponašanje posledica toga sto nose posebnu alelu gena DRD4, to moze da bude i zla sudbina i blagoslov - radoznalost je komplikovana stvar. Genetska predispozicija je jedna stvar - šta će od nje da se formira u zivotu je druga, i zavisi od okoline u kojoj se ljudi razviju, od drugih aspekata ličnosti, i od slučajnih zivotnih dogadjaja koji se takodje ne smeju zanemariti.

Po prirodi radoznali i inkvizitivni ljudi mogu da se razviju u istrazivače, inovatore, ljude koji u svakom smislu vode napred, ali takodje mogu da se razviju i u prestupnike, alkoholičare, adikte raznih vrsta, nestalne i nepredvidljive osobe i, generalno, antisocijalne tipove.

Potraznja za novim je, statistički gledano, nešto veća kod muškaraca nego kod zena, i mislim da ova činjenica moze da objasni neka pitanja koja su se potegla na poslednjem blogu Aleksandre Mitrović. Takodje, ona je obično veća u mladosti i kasnije se tokom zivota stabilizuje - što objašnjava i ponekad bezglavo ponašanje tinejdzera i ostalih adolescenata.

Rasprostranjenost ove allele na našoj planeti manje vise ravnomerna (oko 10%), s tim sto je nešto veća u Evropi i Americi, manja u Aziji. Ameri ovo, naravno, objašnjavaju time da su zemlja došljaka, ljudi avanturistickog tipa, pa je i logično da je prevalencija avanturizma nešto veća.

Moram na kraju da napomenem da su gornje tvrdnje koje se mogu naci po medicinskim i drugim casopiima nedovoljno istrazene i za mnoge je potrebna solidnija potvrda. Recimo, gen DRD2 je takodje impliciran u adiktivnom ponasanju, ali iz drugih razloga. Ono sto je vazno je da su ovo tek prvi koraci ka uspostavljanju genetske mape covekovog ponasanja.

Djordje Djordjevic je poginuo tako sto je slucajno stao na nesiguran stepenik. Dzems Din je poginuo jer je izabrao da zivi zivotom brzine i uzbudjenja i rizika. Zavrsili su na isti nacin, ugasili su se kao sveca na vetru, a jedino sto ih je razdvajalo je detalj kao sto je alelska razlika.