Evropa i ja

Posvađao sam se pre par dana sa drugaricom iz kraja. Nije bilo ništa gadno ili ružno, nije bilo ni teških reči, sve je zvučalo manje više prijateljski, Ja sam protiv ulaska u NATO i zalažem se za nastavak borbe za Kosovo. „Ne, ti si protiv Evrope", koriguje me drugarica, bez ikakvog objašnjenja. „Da, jeste ja sam divljak i navijač-huligan koji je kriv za sva zla u Srbiji a i slažem se sa parolom pravda za Uroša, što se kosi s liberalnim evropskim pogledima," branim se. Ali ne vredi. Bio si nekada veliki opozicionar, bio si prvi kada je trebalo nešto organizovati, na stadionima si urlao do besvesti protiv režima, čak si više puta popio pendrek na demonstracijama zbog drugih, ali sada si se promenio.Nekada si hteo Evropu a sada te baš briga, kako je to moguće? Posle par kurtoaznih reči raziđosmo se. Ali ne da meni đavo mira. Razmišljam da li sam se ja promenio ili se možda Evropa u mojim očima promenila priznavši Kosovo i vodeći, po meni čudnu politiku prema Srbima i Srbiji? Zaključujem: Evropa se promenila a to je uticalo da i ja promenim svoj stav. Mislim ONA Evropa u koju sam verovao se promenila ali uzroci moje promene izgleda više nisu važni, važna je dijagnoza: Ja sam promenjen.

I dalje mi đavo ne da mira, moj promenjeni um smišlja razne teorije zavere. Zaista nikada nisam voleo starije jaftine gospođe a čini mi se da Evropa u ovom trenutku to jeste, ali da možda ipak nisam preterao? Možda ne bi bilo loše da malo prošetam Srbijom i da se potrudim da razmišljam na liberalniji način, možda ću postati manji ljubitelj Srbije. Možda će emocije prevagnuti na stranu Evrope?

Uhvatim ženu za ruku (deca kod babe) i ajmo. Gde da idemo upita me zbunjeno ženče? Treba spremiti kuću,očistiti podrum a još pre pola godine si obećao da ćeš prefarbati kuhinjski kredenac. Ma idemo u Srbiju, izgleda da je to jedno od retkih mesta na kome još nismo bili.

Već na prvoj destinaciji, Valjevu dovoljno razloga da menjam mišljenje o Srbiji. Tešnjar prelep (tu se snimao film Ivkova slava), divan ali do zla boga neuređen i oronuo. A i na higijeni bi moglo da se poradi. Crkvica u centru lepa ali poluprazna ali zato nad celim Valjevom dominira crkvetina koju gradi Peconi. Vidi se da će biti veoma lepa i kitnnjasta, biće prava lepotica ali ne mogu se oteti utisku da je prevelika za potrebe Valjeva. U jednom restoranu koji se hvali domaćom kuhinjom pola sata čekamo na kelnera. Na naše primedbe drsko odgovara: „Ako vam se ne sviđa, idite na drugo mesto." I odosmo pravo do manstira Ćelije. Interesantan manastir na preterano lep ali ne na fantastičnoj, bajkovitoj lokaciji. Ne može se sa sigurnošću utvrditi ktitor. Po jednom predanju to je kralj Dragutin a po drugom manastir potiče iz doba despota Stefana.U njemu je bila i jedna od prvih osnovnih škola u Srbiji a za vreme I srpskog ustanka tu je bila i bolnica. Naravno, obilazimo i grobove Justina Popovića i Ilije Birčanina.Nastavljamo ka manastiru Lelić, zadužbini vladike Nikolaja i njegovog oca. Ne sviđa mi se preterano. Mnoštvo sveta i sve je nekako "novo", preterano sređeno, gotovo streilno. Jedino je priroda zaista lepa.

Odatle krećemo za Mionicu, treba videti to čuveno mesto. Kad ono, jad i tuga. Nekoliko ljudi sedi ispred prodavnice i pije pivo (naravno da sam im se pridružio). raspitujem se kako da stignem do Ravne gore. Crkvica svetog Georgija prazna. Majstori nešto rade oko spomen doma koji svojom postavkom više liči na muzej Vuka Draškovića, Dražin spomenik deluje prilično neuverljivo. Ne znam kako je bilo u ratu, ali danas mesto deluje idealno za piknike. Samo im fali da i bazen iskopaju.

U Struganiku, poneko svrati u kuću vojvode Mišića. Spomen česma, iz koje bi trebalo da teče „vojvodina voda" - presušila.

Nastavljamo ka Banji Vrujci, koja liči na pravi ljudski "jeftini" mravinjak. Smeštamo se u iznajmljenu sobicu (tu ćemo prenoćiti) i krećemo u istraživanje. Prepuni bazeni i hoteli, Ljudi se kupaju u rečici ili na bazenu, poneko se maže blatom. Narodnjaci i ražnjevi na sve strane (protiv ražnjeva ništa nemam, to sam vrlo uspešno dokazao nešto kasnije).Imam i manji verbalni sukob sa dva lokalna bilmeza, smeta im moja majica Delije Sever. Vidno ispoljen napad adrenalina, srednji prst, dva metra visine i preko sto kila žive vage su im dovoljan signal da se vrate svom piću i da gledaju svoja posla. Nastavljamo istraživanje i sve se nadam da ću eventualno ugledati i nekog vlastodršca kako se valja u kaljuzi. Ali ništa, pa nisu oni ludi da se mešaju sa običnom rajom kada u toku nije neka predizborna kampanja. Sledeća stanica manastir Bogovađa. Milina. Tišina i spokoj. Prelepo uređeni vrtovi i česma sa ledenom vodom. MIR. Mlada monahinja je sa očitim zadovoljstvom preuzela ulogu vodiča i svojom prelepom pričom vraća nas u neka davno prošla vremena. Stiglo je i malo posluženje, kolačići sa suvim grožđem. Prste da poližeš.

Sledeća stanica - Belanovica. Hoćemo da vidimo famoznu Koštunicinu vikendicu. Od ekipe iz lokalne kafane tražim informacije kako doći do tog čuvenog mesta. Gledaju me nekako čudno, sumnjičavo: „Tu je odmah, na Dedinju", kaže brkati rmpalija. „Kakvo crno Dedinje, pa nismo valjda u Beogradu". Ali, stvarno, sa belanovičkog Dedinja puca lepši vidik nego sa beogradskog. Vraćam se do kafane i svima zovem turu pića. Kad su se malo opustili i shvatili da nisam novinar ili neki provokator otvorili su se. Istina je što se priča, Koštunjavi je u Belanovici zaista omiljena ličnost.

Putešestvije završavamo na Oplencu. Crkva svetg Đorđa je jednostavno prelepa. Srpski Tadž Mahal. Nije bez razloga kralj Petar I Oslobodilac (u narodu poznat kao Čika Pera) izabrao baš to mesto za zidanje svoje zadužbine. Savršenstvo. Šetam parkom i upijam onu lepotu. Prisećam se čuvene priče kako je ministar finansija gospodin Laza Paču čuven po cicijaštvu i poštenju (na stolu imao dve mastionice, jednu za privatnu a drugu za službenu prepisku)odbio da Čika Peri da zajam za završetak ovog prelepog zdanja pa se kralj morao gadno zaduživati na drugim mestima. Obilazimo njegov grob kao i grob vožda Karađorđa a dole, u kripti i grob karlja Aleksandra I. Ali Srbija ne bi bila Srbija da se čak i na takvim mestima ne pronađe naka tipično naša glupost i nemanje smisla za taktičnost. Na samom ulazu u kompleks umesto raznih prigodnih suvenira (doduše mogu se naći u prodavnici ispred same crkve) šverceri i vašarski prodavci prodaju razne štrumfove, šećernu vunu i ostale proizvode iz asortimana "tradicionalnog srpskog kiča i đubreta".

Po povratku kući zovem svoju drugaricu iz kraja, Izvini,trudio sam se, stvarno jesam. Ali, i dalje više volim Srbiju ovakvu kakva jeste od one stare olinjale gospođe Evrope. I nemoj me pogrešno razumeti, nisam PROTIV Evrope i verovatno bih na nekom referendumu glasao ZA ulazak u tu EU, ali Srbija mi je ipak mnooogo draža. Šta mogu. Ipak je ovo moje.

Naravno, i Zvezda mi je draža.