More, greben i mudrac na njemu

Boja starog zlata dobija blage oktarinske primese dok klizi lagano u sve šupljine, i preko svih nabora jednog visoko sivog grebena skovanog od grubo rezbarenih kamenih ivica. Rezbarenih veštinom koju poseduju sama dva ,vrhovna umetnika.

Jedan od njih je sin večnosti. Sin večnosti, a otac čudne, staklene posude čija jedna od polovina u sebi sadrži srebrni prah sastrugan sa beskrajnih pustinjskih dina.

Dom Posejdonov bejaše more i mnogi su brodili njime dok je mesec izlazio da im ukaže put.Posejdon bi kadkada uspavljivao mornare pesmom svoga doma, šumom talasa, a ponekad bi im more postalo grob. Da, drugi umetnik je more.

Na jednoj od izbočina grebena sedi mudrac i zamišljeno posmatra daleke horizonte očima koje su videle što nijedne pre, i što nijedne posle njih videti neće. Mudrac i vreme zapodenuše raspravu, a more i greben ćutaše i pažljivo slušaše zanimljivu čovekovu besedu, a on je pričao o prolaznosti. Samo bi krajnje pažljivi primetili nervozu na licu sina večnosti, koji je polako shvatao da je čovek u pravu, a da on tu istinu ne želi da prihvati, jer on je večan. Jedan staro sivi galeb je sleteo kraj njih četvoro. Čovek koji je nešto zaustio, ućuta. More utiša svoj huk tako da ga ni ribe više nisu čule. Greben prekide rast svoje trave, a vreme stade. Galeb tada izreče misao koju je nekada čuo, nikada razumeo, a nije mu davala mira baš u ovom čudnom trenutku na ovome mestu. ‘’Ne sme postojati kajanje. Život mora naći put i bespotrebno je osvrtati se jer to može samo da boli, ne i da koristi.’’

I tada se ostalih četvoro zamisliše. Kao po komandi svi sem mudraca odoše da šire novu veliku istinu svetu.

Zaratustrinim licem prekorača zadovoljan osmeh brzinom puža koji se tek probudio i bez pijenja kafe kreće na posao na koji ne mora stići pre devet. On se retko smejao ovako iskreno. I on reče galebu: ‘’ Konačno su shvatili, hvala ti.’’

Tek onda je shvatio da se obraća zbunjenoj ptici koja niti ume govoriti, niti razumeti ljude, niti misliti.