Middleman

Underground fighting je jedan od najčudnijih sportova, ako uopšte može da se nazove sportom. Razlikuje se od obične, ulične tuče, jer ima par pravila i dešava se u ugovorenom terminu na dogovorenom mestu. Nema rvanja, guranja prstiju u oči, udaranja u muda, udaraca glavom, nema poluga... Momci koji ukrštaju pesnice se, po kodeksu ponašanja, pojavljuju nenaoružani, dok za publiku nema pravila. Neretko su svi naoružani. Ove borbe su veoma opasne za borce, kao i za posmatrače. Uobičajeno je da su borci pripadnici različitih gangova, što se ogleda u podeli publike... Jedna obična čarka između boraca može za čas da se prenese na publiku i dovede do ozbiljnih problema. Imati više desetina oštrih, naoružanih momaka na tako zapaljivom događaju je samo korak od katastrofe, a možda i manje.
Sinonim za underground tuče je Kimbo Slice, Bahamski tigar, od detinjstva nastanjen u Majamiju. Najslavniji ulični borac sanja svoj san otvorenih očiju, oštrog pogleda iza ogromnih pesnica koje uznemiravaju zdravstveno osiguranje protivnika. Kimbo je sada svetski poznat profesionalni borac koji zarađuje 200.000 dolara po borbi. Ja sam u svet ilegalnih tuča ušao odavno, kao Kimbov telohranitelj. U početku je bilo rutavo dok smo se zavlačili po dvorištima punim hodajućih tempiranih bombi. Bilo je svega i svačega. Sada je lakše. Kimbove borbe su u okviru organizovanog sporta i mečevi se odvijaju pred očima miliona ljudi koji prate prenos iz dupke punih arena. Kimbova medijska i internet popularnost je i mene zakačila, pa me ljudi danas prepoznaju kao njegovog telohranitelja. Zabavan i nimalo bezopasan posao.

Kod underground tuča značajna figura je i middleman.

On je osoba od poverenja obeju strana, nešto kao komesar takmičenja. Middleman se s borcima dogovara o vremenu i mestu borbe, ugovara visinu opklade, usaglašava pravila, a neretko i sudi. Pošto underground tuče nisu dozvoljene zakonom, lokacija se saopštava svega sat-dva pred početak borbe. Večeras, spletom okolnosti, baš meni je zapalo da budem middleman u meču stoleća. Naturalizovani Rus protiv domaćeg crnca. Amerika protiv Rusije. Crni Roki Balboa protiv Ivana Draga. Sukob dva sveta.
Crna ekipa ima poverenje u mene jer radim za Kimba i ja sam naš po difoltu. Rusi su vrlo srdačni sa mnom jer sam radio u ruskim klubovima i imao dva mnogo lepa nokauta na otvorenoj sceni. To me je podiglo na lestvici kod slovenske braće prilično visoko. S Andrejom sam dobar preko Mikija Rurka. Povremeno izlazimo zajedno.

Nekoliko poslednjih dana dobijao sam obilje SMS-ova, dosta telefonskih poziva, a i danas sam skoro ceo dan presedeo uz telefon.

Vrlo pažljivo dogovaram se o svim detaljima meča. Šta više, stvari preciziramo - manja je verovatnoća da nešto krene po zlu. Posle dugog radnog dana koristim zatišje pred borbu da se posvetim porodici. Kao da se ništa uzbudljivo ne dešava, predao sam se svom omiljenom hobiju - spremanju večere za familiju! Kuhinja me strašno opušta i inspiriše. Valjda godine?!

Maslinovo ulje u vrelom tiganju, koje već ispušta miris, momentalno proključa u dodiru s oplakanim lukom. Još sa suzama u očima sečem papriku i šampinjone na komade srednje veličine i dodajem ih u uzavrelu atmosferu tiganja. Dok mi prijatan miris puni nozdrve i pojačava aktivnost u praznom želucu, izmučenim dnevnim aktivnostima, koncentrisano, poput hirurga, specijalnim nožem sečem ćureće grudi na tanke listove. Ćuretina kija od origana i vegete dok je masiram uz pesmicu Ajde, mesce moje. Začinjene komadiće ćuretine, uz dužne počasti, ubacujem u drugi tiganj, u kojem se topi zlatnožuti puter. Sledi potez koji vraća publiku na stadione. U ćuretinu koja se prži na jakoj vatri dodajem sitno seckanu slaninu. Odlična kombinacija prožimanja ukusa za one koji nisu sigurni jesu li na dijeti ili nisu.

"Ljubavi, 'oće li to? Mnogo lepo miriše." Odnekud iz stana čuje se glas moje bolje polovine.
"Za dva minuta gotovo. Raščisti sto, molim te." Odgovara zadovoljni šef kuhinje dok s Monalizinim osmehom seče mocarelu.

Dodajem dve kašike pavlake u tiganj s lukom, pečurkama i paprikom uz stalno mešanje da se povežu ukusi. Ide i trunčica bibera koji Jovana ne voli, ali ga vešto prikrivam ukusom origana. Stavljam tanke komade mocarele na ćureće filee tek da osete ambijent u tiganju i sve to zajedno prebacujem na ovalni Ikea tanjir veličine omanjeg bračnog kreveta. Umesto jastuka na gornjoj polovini serviram nadev s pavlakom i povrćem i dodajem ostatke slaninice preko kao modni detalj. Nema razloga da probam, znam da je dobro. Miriše kao kad na televizoru kuva Steva Karapandža.

Generalno, ljudi nisu svesni da obrok počinje nosem, pa očima i tek onda ustima i probavnim traktom. Jelo mora da miriše lepo, da je lepo servirano i da je ukusno. Štiklirao sam sve tri stavke. Takođe ne bi bilo loše da je lako za varenje.

"Ćale, ovo dobro miriše." Dolazi u kujnu moj devetogodišnji Jovan.
"Stavljaj tanjire i čaše... I otkad me ti zoveš ćale?"
"'Oćemo ići u bioskop posle, tata?"
"Ajde da jedemo, pa ćemo se dogovoriti."

Klasična scena iz života srpskog gastarbajtera u Majami Biču u vreme dnevnika. Tata se vratio s posla i sprema večeru, dok porodica iznosi predloge smišljane u toku dana. I tako svakog dana. Ne stižemo da ručamo zajedno, ali večera je naša.

"Tata, hoćemo li ići da mi kupiš igračku", rešava svoje pitanje četvorogodišnji Ivan, građen kao krupnije dete od sedam godina

"Pa, naravno, Ivčo. Čim jedemo, pravac u radnju."
"Jupii!"

Večera je već spremna, sto postavljen i evo nas sve četvoro, kao iz časopisa, sedimo i klopamo. Porodičnu idilu remeti telefon. U vreme večere se ne javljam, osim ako nije hitno. A bilo je. Zove me Rus Andrej. Bokser tipično ruskog lica, visok oko dva metra, kao od brega odvaljen.

"Aljo. Privjet, brat."
"Privjet, Milan."
"Kak djelaš?"
"Harašo, oćenj harašo. Spasiba. Je l' si dobio SMS?"
"Jesam, sve je u redu. Je l' dolaziš?"
"Naravno da dolazim. Samo da završim večeru s porodicom. Je l' ti trebaju zavoji, flasteri...? Nešto?"
"Ne, hvala. U redu sam. Pozdravi tvoje i vidimo se."
Jedna od stvari koje su mi mnogo slatke kod moje supruge je, kad nešto značajno hoće da pita, uvek podiže desnu obrvu:
"Ljubavi, je l' to ideš nekud?"
"Ne zna se još. Treba da mi jave."

Opet telefon, a na displeju identifikacija Miki Rurk:
"Si čuo?"
"Čuo sam."
"Čekam te ispred zgrade u 8:30."
"Dil. Vidimo se."
"Nemoj da kasniš."
"Ja nikad ne kasnim."
"Znam, zato ti i kažem."
"Jebi se."

S veštačkom nonšalancijom spuštam telefon na karirani stolnjak pored čaše koka-kole i pravim se nezainteresovan. Pravim se žbun. Jovani to, naravno, nije promaklo.

"Ljubavi, kuda ideš?"
"Idem s Mikijem da završimo nešto na brzinu." Prenebregavajući činjenicu da Miki Rurk i "na brzinu" ne mogu da stoje ni u istom pasusu a kamoli u istoj rečenici.

"A 'oćemo ići u kupovinu?"
"Pa je l' mora danas, princezo", pitam svestan da ću mooožda malo okasniti.
"Je l' znaš da deci treba da kupujemo patike? Nemaju šta da obuju..."
"Dobro, dobro... Pitam samo."
"Je l' OK da idemo posle do Viktorija sikreta?"
"Nije valjda da opet nemaš šta da obučeš?"
"Pa obećao si... A i nemam šta da obučem." Kaže moja ljubav kroz osmeh. Smejem se i ja.
"Što se smeješ?" Pita ona.
"Još nisam čuo da neka žena ima šta da obuče."
"Pa znaš da volim. Je l' idemo?"
"Ljubavi! Naravno da idemo. Samo da završim na brzinu ovo s Mikijem i tvoj sam." Pogreši čovek opet.
"Ljubavi, volim te najviše na svetu."
"Volim te. Palim."

Mnogo me boli taj njen pogled dok oblačim specijalni, po narudžbini urađen, ultralak neprobojni prsluk. Pitala bi gde idem, ali zna odgovor. Uvek je isti. Idem nešto da nešto.
Za divno čudo izašao sam s parkinga nekoliko trenutaka pre nego se pojavio švajcarski precizan Miki Rurk. Koristim novostečenu prednost da telefoniram.

"Alo Djuk, Milan je. Reci mi kakva je situacija kod tvojih?"
"Kod mene je sve OK. Čekamo vas na pumpi. Je l' sve u redu s Rusima?"
"Da, da. Sad sam se čuo sa Andrejom. Dobio je tvoju poruku."

Majami Bič je duguljasto ostrvo naseljeno različitim nacijama i kulturama.

Dok se vozimo dugačkom Collins avenijom, koja prati obalu Atlantika, smenjuju nam se države i gradovi. Kolumbija, Havana, Mala Dominikana, pa Haiti i nešto sitno Evropa i preko Jerusalima se ulazi u Malu Moskvu. Natpisi na ruskom, baćuške i babuške u trenerkama i lakovanim cipelama... I, naravno, mercedesi. Tu treba da se nađemo s našim Rusima. U vožnji Miki i ja ležerno pričamo o prethodnoj večeri provedenoj u prestižnoj diskoteci Set.

"Debeli, nisam znao da onako igraš."
"Pa si malo ljubomoran? Je li?"
"Ma ne. Uživam kad te gledam. Ha, ha, ..."
"Ma znaš ti dobro šta pričam. Ona plava Ruskinja, teniserka... Buljio si."
"Šta ima da buljim? Znam je ja dobro."
"Otkad pa ti pratiš tenis?"
"Ne pratim. Ali nju znam."
"Ti znaš Anu Kurnjikovu?"
"Znam je. Nas dvoje smo bliski. Užasno bliski."
"Pa vidim. Nije ti se ni javila."
"Šta ima da mi se javlja?"
"Znaš kako kažu u Srbiji: 'Kakvo jebanje, takvo i sećanje', a koliko vidim, ova nije ginula od želje da ti se javi."
"Znaš da ne volim da se hvalim, ali seća me se... Ne brini...", kaže dobri pošteni Miki kroz osmeh.

"Pa vidim ima majicu s natpisom 'Miki oženi me'." Ne propuštam da smečujem.

"Zna da nema šanse. Ja sam još mlad da se ženim".

Retern uz samu liniju, koji ne stižem.
Smejemo se dok skrećem na džinovski parking ispred ruskog restorana Tatjana na Hallandale bulevaru. Vozni park kao po pravilu čine mercedesi i linkolni. Ja se sa svojim linkolnom uklapam skroz. Oko automobila stoje braća Rusi sve rumeni, pa plavi. Pozdravljamo se zaverenički s "kontroverznim" tipovima koji su mahom ponikli u KGB-u. Stojimo I ćaskamo dok Andrej nervozno razgovara telefonom. Kapiram da čekamo da dođu glavni igrači zbornaje Larionov, Krutov, Makarov i Rinat, ozbiljni kao infarkt. Najjači hokejaški napad na svetu se reinkarnira pred nama u crnom mercedesu S 650. Nije mi promaklo otvaranje gepeka i guranje pištolja za pojas čarobne četvorke. Super. Bar se nećemo obrukati ako ovi drugi pripucaju na nas. Polako gubim zaverenički duh i ide mi se u Viktorija sikret. Šta fali da buljim u ženski veš?

Posle kratkog dogovora polazimo ka pumpi na zapadnom Majamiju baš u Liberti Siti, gde je Miki odrastao i započeo vrlo solidnu boksersku karijeru. Još kao amater je imao seriju od sedam nokauta u prvoj rundi. Kasnije kao profesionalac samo u prvoj godini je zaradio preko milion dolara. Interesantno je da je zbog svog čudnog temperamenta bio čak četiri puta diskvalifikovan. Prestao je posle dve teške kontuzije glave kada mu je doktor rekao da neće moći ni pare da broji ako nastavi da boksuje. U našem zajedničkom drugaru Andreju je prepoznao nešto buntovničko i zavoleo ga. Često ga je vodio s nama kao najrođenijeg. Išli su i kod Mikijevog prvog trenera. Jedino je matori guru mogao da ga nauči prljavom boksu i pripremi ga da se brani od nelegalnih udaraca. Dobro plasiran udarac u levu stranu grudi zaustavlja rad srca na trenutak i izaziva snažnu aritmiju. Lepo plasiran lakat u promašeni kroše seče kožu lica kao skalper. Ponovljeni udarac u kuk može skroz da onemogući protivnika da se kreće i bude lak plen. Ovakve prljavštine se vrlo često prodaju mlađim borcima jer underground sudije su nekvalifikovane da ih primete, a istini za volju, nemaju ni načina da reaguju. Kad te neko nokautira prljavim udarcem, ne pomaže pozivanje na fer plej. Kao što kažemo mi u Nišu: "Beše šta beše, kog jebaše, njemu to i ostade".

U početku se držim kolone da ne zalutam, a kasnije se prepuštam svom indijanskom vodiču. Zapadni Majami je toliko udaljen od mog Majami Biča da ga skoro i ne poznajem. Možda bih umeo da ga nađem, ali samo na mapi.

"Ništa ne brini, ja znam gde je to."
"Ti si danas pun iznenađenja."
"Pa tu sam proveo detinjstvo. Kad su se moji razveli, preselili smo se iz Njujorka u Majami."
"Misliš u Liberti Siti? To i nije baš Majami."

Zafrkavam ga jer njegov kraj sigurno nećemo videti ni na jednoj turističkoj brošuri. Jedino se pojavljuje u policijskoj hronici i statistici. Dok pričamo, zaobilazimo tipa u beloj majici na bretele, s narandžastom maramom na glavi koji bejzbol palicom lupa po nekom parkiranom kombiju. Tipujem da je nešto ljut ili ne voli bele kombije. Dok gledamo u retrovizoru podivljalog bezbol igrača, razgovor teče u istom tonu.

"Brate, iz lepog si kraja... Sve neki fin svet i sportisti."
"Život me nije mazio."
"Pa i ne izgledaš kao da i mažen."
"Ej, evo je pumpa. Drži se desne strane i skreni na semaforu."

Skrećem, kao što mi je rečeno. Na pumpi smo pre naših ruskih vodiča u pokušaju, koji koriste GPS navigaciju. Na parkingu pumpe je parkirano sedam-osam automobila i oko 20 crnaca. Situacija me neodoljivo podseća na neka stara vremena i kupovinu deviza ispred restorana Union u Nišu. Čak su i likovi s pumpe slično obučeni i imaju zlatne zube i lance. Prepoznajem nekoliko faca. Andrejev protivnik Dada, po zanimanju zatvorski čuvar, vrlo krupan i mišićav crnac, odudara iz grupe stasom. Deluje mi potpuno spremno za fajt. Znamo se odlično, radili smo zajedno u nekoliko klubova. Pozdravljamo se kao stari drugari. Još srdačnije se pozdravljam s Djukom, koji nam je bio šef obezbeđenja u klubu Metropolis. U ovoj situaciji, Djuk je čovek za kontakt ispred grupe simpatičnih momaka iz Liberti Sitija...

"Long time you big white motherfucker!"
"Long time my brotha from another motha."

Ovo je oprobana fraza na koju se svi moji crni drugari smeju. Osećaj poverenja koji se stekne kroz zajednički rad i niz tuča koje smo prošli zajedno je neizbrisiv. Dok se tapšemo po leđima u znak pozdrava, vidim da je Miki namerno zaostao za mnom. Imam neki osećaj da ne obožava crnce.

"Kimbo nikad nije bio veći. Napravio si zver od njega, brate. "
"Ti ne znaš kako čovek trenira. Ali ne znaš. Ide do granice samopovređivanja. Grči lice, povraća, ali nikad na kuka. Nije kao neki ovde."

Smejemo se obojica na moju aluziju na naše zajedničke treninge.

"Taj trening je bio čisto ubistvo u pokušaju."
Onda se okreće pristiglom Mikiju:
"Brate, da vidiš ovog manijaka kad trenira." Kaže Djuk Mikiju dok se rukuju.

"Ništa mi ne pričaj. Još imam upalu."

Djuk me upoznaje s nekim omanjim crncem tetoviranim čak i po licu. Mališan je obučen kao naši dizelaši s dosta zlata na sebi. On je, izgleda, glavni. Nažalost, propustio sam da čujem ime facijalno tetoviranog. Uz njega stoje tri crnca u formaciji koja jasno sugeriše da su obezbeđenje. Još su u gornjim delovima trenerki. Nikom nije ništa sumnjivo što četiri oštro obučena crnca nose duge rukave na temperaturi od preko 30 stepeni Celzijusa. Nagađam da su to lokalni hokejaši u prigodnim uniformama. Ne mogu biti siguran, nisam video članske karte kluba "Vidimo se u čitulji" overene u podružnici zapadni Majami.

Djuk im objašnjava ko sam ja.

"Znaš Milana, on je Kimbov telohranitelj i trener... On je middleman i on će suditi. Ja mu 100 posto verujem. To je kao ja da sudim."

Malecki samo klima glavom.

"That not gona hapen. Nema šanse da sudim. Spojio sam vas, pristao sam da kod mene stoje pare i garantujem fer isplatu, ali da sudim nema šanse! Nikad nisam sudio i neću da se učim na ovakvom meču."
"Pa ko će suditi onda?"
"Evo Djuk, ti ćeš suditi. Nemam razloga da neko sumnja u tvoju objektivnost."
"Sudio bih ja, nego da ne prve problem Rusi?"
"Nema problema s Rusima. Ako ja kažem da je u redu, u redu je. Andrej dolazi da se bije, a ne da se raspravlja."

Nisam hteo da pored posredovanja kod isplate još i da sudim. Mnogo mi je.
"Nego da se dogovorimo oko pretresa na ulazu u dvoranu."

Na sreću, nisam zaboravio da dogovorim s Djukom da nema oružja u sali.

Jedan s mladine i jedan sa naše strane će pretresati na ulazu. To je najpismenija varijanta za sve nas. Tako sam pričao i s Andrejom pre nekoliko dana pa nema potrebe da ponovo pitam da li se slaže.
Iz pristigle kolone ruskih mercedesa i linkolna izlazi zbornaja komanda. Onako rumeni, u jaknama na ovu vrućinu. Ko nije naoružan, da mu umre majka. Andrej i ne izlazi iz auta. Ne želi da se upozna ili vidi sa svojim protivnikom pre početka borbe. U stvari, Rus ne želi ni sa kim da se upoznaje ili rukuje pre borbe.

Radnja se odvija u zgradi preko puta. Diskoteka B.M., barem tako piše na pregoreloj neonskoj reklami, liči na sve osim na disko. Preparkiravamo kola na prostran parking ispred diskoteke, gde već čeka grupa poverljivih ljudi koji će moći za simboličnu cenu od 40 dolara da gledaju tepanje.
Na ulazu pretres funkcioniše dobro. Veliki broj zaljubljenika u oružje odlazi do kola da ostavi svoje mezimce u soške. Da ne bih ispao glup u društvu, i ja odlazim do auta, ali samo da ostavim telefon da se puni. Ionako mu je baterija prazna. Razoružavanje me raduje, ali mi ni na pamet ne pada da skinem neprobojni prsluk.

Unutrašnjost objekta liči na sve i svašta, a opet i ni na šta. Najviše mi liči na napuštenu kamionsku garažu, pa na disko i pomalo na starinsku sportsku salu. Na plafonu je neki sportski semafor i nešto što bi ambiciozno moglo da se nazove lajt šou. Masa kablova se sliva niz zidove nedefinisane boje. Prljavo nešto u kombinaciji s prljavim nečim bio bi najprecizniji opis. Na sredini odličan ring, očigledno montiran za ovu priliku. Oko ringa postavljene stolice u desetak redova.

U vazduhu se oseća miris vlage i ustajalosti, ali klima-uređaj ipak solidno hladi. Sve ovo samo naglašava atmosferu ilegalnih borbi. Kvalitet boraca, ukus zabranjenog voća ilegale ubrzano puni disko B.M. Za razliku od sportskih mečeva, gde se publika odlično zabavlja različitim sadržajima, ovde je atmosfera prigušena, a ljudi ozbiljnih lica gotovo religiozno čekaju da padne krv. Među publikom vidim i dva pandura u uniformi. Došli ljudi da gledaju borbu. Dok nema prijave ugrožavanje reda i mira, sve je OK. Doduše malo žmure na nelegalno klađenje.

Djuk, ja i Volter, Andrejev najbolji drug, odlazimo u omanju, zapuštenu kancelariju. Brojim 100 novčanica od 100 dolara made in Russia, stavljam u belu Bank of America kovertu, odmah je zalepim i presavijenu uguravam prednji levi džep. Brojim 100 crnih dilerskih stotki, vraćam u žutu kovertu i naguravam u prednji desni džep, da me neko ne odžepari u gužvi. Poput komesara za regularnost, potvrđujem da je sve OK i da meč može da počne.

Vraćamo se u salu i uvodimo borce u ring. Mene malo tišti moj privremeni imetak. Imati javno 20.000 dolara usred geta i publike spremne na sve i svašta nije baš najprijatniji osećaj. Kao da imam užareno kamenje u džepovima. A da ne pominjem potencijalnu zatvorsku kaznu zbog nelegalnog klađenja.
Dada u crnom šortsu, go do pola s nabreklim ramenima i bicepsima, odličan je bilbord za jedva vidljive tetovaže koje se utapaju u boju kože. Nec i brada nam kazuju da mu je idol Kimbo. Ruja u crvenom, tapout šorcu. Velik ali blago mlitav, s tetovažom Bogorodice na levoj strani grudi i mnogo dugim rukama. Dada deluje kao nokauter, a Andrej kao tehničar koji drži distancu. Manirom iskusnih sudija Djuk startuje meč o kojem će se još dugo pričati.

"Are you ready? Are you ready? Let's rock!"

To je bio i signal za publiku da počne glasno da navija, kao da su prekinuli zavet ćutanja.

Početak borbe je protekao u sjajnoj atmosferi i odličnim razvojem događaja za Andreja. I pored velikog pritiska disciplinovano se držao distance, po dogovoru. S dva dobra prednja direkta odlično pogađa Dadu, koji se i ne trudi da eskivira. Valjda ne zna. Sledi nekoliko Dadinih širokih zamaka, loše pripremljenih, koje duguljasti Rus vešto i lako eskivira. Vidi se da, osim snage, crnac ne raspolaže s mnogo tehnike. Rus doliva ulje na vatru i već raskrvarenog crnog grmalja puni kao punjenu papriku. Malo pirinač, malo meso. Malo u glavu, malo u jetru. I sve je bilo regularno dok se Dada nije zaleteo i uhvatio ruskog ubicu oko struka i za nogu. To je van pravila. Čudi me da Djuk ne reaguje. Rus cupka na jednoj nozi i i gestikulira Djuku prekršaj.

"Stop that shit Duke! Stop it!" Dobacujem.

Djuk me gleda začuđeno. Izgleda kao da se tek sada probudio. Očigledno je da mu se pomešalo gradivo o pravilima. Mislim da nije bilo namere. S druge strane, i Dadin način borbe mi je razumljiv. Imperativa pobede pred 200 ljudi i nekoliko neočekivano snažnih udaraca u glavu, plus neiskustvo u borbi po pravilima naveli su ga da se prebaci u mod samoodržanja. Jebeš pravila, spasavaj se ko može, zapinje crnac da obori Rusa.

"Duke! No fuckin grappling! That's by the rule!"

Djuk zaustavlja meč i kaže da su pravila MMA i da je dozvoljeno sve. Iznenađen mu kažem da nije tako i da je borba po street brawle pravilima, odnosno da nema obaranja i rvanja. O tome smo pričali barem deset puta. Vidim da je Djuku ušla voda u uši i da je izgubio kontrolu nad pričom. S druge strane, publika, naravno, zviždi i traži krv. Pustite ih da se biju kako znaju! Prekid je bio skoro ceo minut. Djuk napokon prihvata da se vratimo na dogovorena pravila. Dada malo gunđa, ali je i on prihvatio da se držimo dogovora. Korektni su to momci.

Nastavak prve runde je sličan. Rus bombarduje s distance, crnac traži situaciju da nokautira. Obojica su klimavi s tehnikom, a pogotovo crni čuvar zatvora Dada. Niko od njih ne ume da pripremi, skrati distancu, isporuči seriju i izađe iz zone. Više liči na ulične tuče, što valjda i jeste. A i ja sam previše razmažena publika, pa mnogo očekujem.

Opet dobar prednji direkt u oko u kombinaciji sa zadnjim direktom u telo. Dada refleksno ulazi u rvački klinč i proba da obori protivnika. Djuk ovog puta zaustavlja, ali je negodovanje publike primetno. Već lete plastične flašice u ring.

Druga runda nikako da počne jer je došlo do proceduralnog pitanja.

Dada je podrazumevao ultimejt fajt pravila sa sve rvanjem dok smo mi podrazumevali stand up varijantu. Onda su se na ring popeli prijatelji i prijatelji prijatelja i tu se situacija toliko zategla da smo nas desetorica pričali u isto vreme i unosili se jedan drugome u lice. A onda je neko iz publike bacio prvu stolicu. Shit hits the fan, kažu Amerikanci kada nestabilna situacija pređe kritičnu tačku i postane haos. To se upravo desilo. Nakon prve stolice počeo je leteći cirkus stolica.

Naša diskusiona grupa je toliko ostrašćena da niko i ne reaguje kad ga pogodi stolica. Djuk i ja smirujemo zavađene strane koje se bodu prstima i objašnjavaju da su ovi drugi zajebali. Andrej onako veliki pliva kroz poplavu ljudi da dođe do prvih borbenih redova. Malo mu je teže ide jer ga vučem na suprotnu stranu. Mali Volter i ja mu objašnjavamo da se ne meša i da ne dodaje ulje na vatru. Džinovski Rus kao da ne razume više ni engleski ni ruski. Vidim da nema vajde da mu pričamo, pa prelazim na plan B. Izguravam Andreja iz ringa, pravac kroz hodnik i napolje u njihov auto i ostavljam Voltera, koji je poveo hokejaše sa sobom. Dok se vraćam po Mikija, ko o čemu, baba o uštipcima.

Otvara se gepek i guraju se prangije na kaiš. Ljudi ne znaju za drugo. Tako su obučavani u specnaz. Nimalo se ne radujem dodatnom ubrzanju situacije. Probijam se kroz gužvu do Mikija u nameri da što pre napustimo minirano mesto dok gori kratak fitilj. Jedva sam se suzdržao da se ne nasmejem situaciji u kojoj sam ga zatekao. Raščupani Miki i jedan buckasti omanji crnac prse se jedan na drugog i bodu se prstima u grudi. Scena je smešna, ali je dijalog još smešniji:

"Fuck you!" (Niste u pravu, dragi gospodine.)
"No, fuck you!" (Uvažavam vaše mišljenje, ali mislim da vi niste u pravu.)
"No, no fuck you!" (Dragi gospodine, bojim se da vi ipak niste u pravu.)
"No, no fuck you!" (Uvaženi prijatelju, potpuno sam siguran da vi grešite. Hajde da ponovo sagledamo sve činjenice.)
"You are fucking doushe bag!" (Ako insistirate, ja se slažem s vama. To je najbolji način.)
"No, you are douche bag, you fucking piece of shit!" (To bi bilo najbolje, dragi gospodine.)
"You are piece of shit you fucking douche bag..." (Hoćete vi da počnete ili ja?)

Rutinski stajem između tipa s izbušenim grudima i Mikija sa ugruvanim prstom. Primećujem i kod svog prijatelja rane od kažiprsta na grudima. Ne obazirem se što me udara po drugi put stolica.
"Ajde razmenite brojeve telefona, pa možete na večeru. Koliko vidim, vas dvojica ste sada užasno bliski." Ne izdržavam a da se ne nasmejem situaciji.

"What the fuck do you want?" Odgovara Miki još u svađalačkom modu držeći se za otečeni prst.
"Ajde, bre, idemo kući. Ovo se neće nastaviti. Fuck that shit... You douche bag."

Malo ga grlim, malo guram, ali uspevam da ga sklonim s ringa. Odličan tajming i uspevam u prolazu, bez reči, da uguram Djuku kovertu u ruku, da i tu obavezu eliminišem. Tu se odigrala jedna, što bi šahisti rekli, minijatura, vredna pamćenja. U deliću sekunde sam u Djukovim očima video nepoverenje, a onda su usledili još brža promena u jedva vidljivi osmeh očima i klimanje glavom. Sviđa mi se što zna da nema potrebe da sumnja u mene.

Dolazim do kola i zatičem Andreja kako nervozno gestikulira i psuje. Oko njega hokejaši formacijski raspoređeni kao u vreme dok su radili za Gorbačova. Grlim Andreja i objašnjavam mu da je gotovo i da ćemo naći drugog i da je bitno je da se sklonimo s parkinga i mogućeg komplikovanja situacije s gostima s mladine strane. Tu se i Miki nadovezuje:
"Fuck that shit!"

Tako je, Miki.

Jebeš ovo sranje, ajde da begamo dok nije počelo prangijanje. Teatralno vraćam Volteru kovertu, što je i označilo kraj radnog dana. Kada smo se uverili da ne polazimo baš prvi s parkinga, bivši bokser koji sada glumi da je glumac i ja dostojanstveno i mirno sedamo u kola i uz škripu guma se maksimalnom brzinom udaljavamo s "licinog" mesta. Dok obojica u glas prepričavamo šta je sve bilo u ringu i oko ringa, zabrinuto proveravam telefon koji je ostao da se puni u kolima. Pet propuštenih poziva od Jovane. Tek tada sam se uplašio za sebe.

Pola sata kasnije rastajem se sa svojim saputnikom. On ostaje na drugom spratu, ja opuštenih ramena ka četvrtom. Pomeram noge, a one neće da idu. Duboko uzimam vazduh, dok tiho otključavam vrata, u nadi da Jovana spava. Nisam te sreće. Zatiče me podignuta obrva:
"Je li, što si ti nedostupan celo veče? Baš da čujem šta ćeš izmisliti. Kod mene ne prolaze više oni fazoni: imao sam frku..."

Znao sam da ću najebati.

Ti underground fight mečevi su opasna stvar.

Da se pohvalim da je ova priča objavljhena u Playboy-u gde sam predstavljem rame uz rame sa Albaharijem i Vidojkovićem. Zahvaljujući predusretljivosti uredništva  mi je omogućeno da prezetujem svoju priču, pisanu ekskluzivno  baš za playboy.