Deo jedne malo duže priče

Dotična saletla

P.S.

            U dunavskom parku postoji saletla. Bio je 15. maj. Nisam joj kupio poklon, dođavola nisam ni znao da joj je rođendan. Prošetali smo gradom. Prijatno letnje veče. Bez suvišnih komentara sam slušao njenu priču o tome ko joj je prvi čestitao rođendan i kako. ''Ništa zato malena, znam ko će to učiniti poslednji'', pomislio sam. Odveo sam je do saletle, nežno je uzeo za ruke i pogledao u oči, trepnuo i blago se osmehnuo.

            ''Znaš, pauza, nisam umeo da pronađem način da te odvedem u Pariz večeras da bih ti uz odsjaj zvezda na Seni ispričao rođendanski poklon, tako da će i ovo naše jezerce morati da posluži'' Stao sam iza nje i spustio joj ruke na bok, lagano.

            Šapnuo sam priču koju sam davno napisao jednoj drugoj osobi:

Živela je jednom davno Veverica, u velikom drvetu na obali nekog mora. U životu je često patila jer je umela da voli. Kada bi nekoga volela to bi bilo strasno i nekontrolisano, i nikada uzvraćeno na pravi način. Daleko odatle u jednoj prašumi živeo je kralj životinja, ohol i grub. Ponosit kao vetar što lomi granje, snažan kao kamen, moćan koliko i grom sam. Na svet je gledao sa visine jer je verovao da je on jedini savršen. Nekom prilikom je  Lav, kralj, čuo za ljubav, koju nikada nije spoznao I pošto je dobrano izmaltretirao svog savetnika pingvina I svoju šumoupraviteljku lisicu krenu on na put da pronađe nekoga ko će ga ljubavi naučiti. Tako on, Lav, upoznade nju, Vevericu, i zamoli je: ‘’Nauči me ljubavi Veverice, ja sam čuo za nju, ali je nikada nisam osetio, a kao kralj svih nas ja moram i to spoznati." Veverica, pristade, i naučila je Lava da voli, i zavolela ga je strasno i nekontrolisano. A Lav je ponosniji no ikada otišao nazad u svoju prašumu, zahvalivši se Veverici. Njeno krhko telo, ovu bol nisu mogli podneti jer tek je tada veverica osetila istinsku ljubav, o kojoj beše pisano. I Veverica je umrla od tuge i daljine koju je osetila, a Lav beše ponosan I ohol daleko u svojoj prašumi jer je konačno znao sve. Vremenom je njega, Lava, počela da izjeda čežnja i shvatio je najzad da voli nju, Vevericu, i nijednu drugu. I dugo je lav lutao i tražio je, nju, jedinu pravu, bez uspeha. Dugo, sve dok jedne predivne noći u kojoj je duvao vreo letnji vetar i svuda se širio miris mora nije stigao do maloga groba ukrašenog davno uvelim cvećem, njenog groba.

Čula se bolna rika, i vetar je lomio granje, i kamen se tresao, i gromovi počeše kidati tlo. Kada se oluja stišala i strah se išunjao iz domova I srca životinja one su nastavile svoje živote. A kraj vevericinog groba je stajao još jedan. Na maloj ploči iznad grobova je pisalo: ‘’Volela ga je strasno i nekontrolisano, a on beše kralj. Voleo ju je strasno i nekontrolisano,  shvatio je to suviše kasno. Neka im sada nebo podari sreću."

Ponekad, leti, kada duva lagani, topao vetar na obali nekog mora čiji se miris širi svuda okolo možeš čuti bolnu riku, eho koji i dalje kruži ovim svetom. Pozdravi ga i posmatraj zvezde, malena. Srećan ti rođendan.

 Polako sam je okrenuo sebi I nežno joj palcem obrisao suzu. Stavio vrh palca u usta, blago se osmehnuo ‘’Slane su’’.