strucno misljenje

o mogucnosti da dete (tinejdzer) zeli nesto skupo sto roditelji ne mogu da mu priuste, pa se samopovredi i prijavi roditelje da ga tuku.
Mislite da ne bi bilo i toga u nekim varijantama?!

Obrnuto kaznjavanje, roditelje na stub srama...

Ovde se u velikoj meri slazem sa zeljkom i za to imam mnogo razloga pocevsi od istorijskog u kojem "istrazivanje" sprovodjeno od nastanka ljudi kao intelektualnih bica stavljam ispred istrazivanja sprovedenog nad malim i sumnjivim uzorkom iz jos nejasnog okruzenja, preko paralela u zivotinjskom svetu pa do poznatih teorija velikih i umnih ljudi kroz istoriju. I naravno ispred svega iz licnog iskustva nekoga ko je tucen i ko je tukao.

Ovde bi medjutim napomenuo jednu drugu stranu iste price o zastiti prava deteta. Naime pod izgovorom zastite prava dece i slicnih "new world" izmisljotina u americi i dobrom delu evrope doslo je do apsurda jer su deca ta kojima je zastita njihovh prava oduzela najvise prava. Naime dete do 12 godina starosti a zbog licne bezbednosti ne sme da ostane samo ni na katko. Ovakav jedan zakon iako deluje zastitnicki doveo je do toga da su deca izgubila socijalni zivot, da se ne druze sa drugom decom i kada se druze to je pod budnim okom roditelja. Ovakvo odrastanje od deteta stvara "od sise zavisnog" socijalnog i emotivnog retarda.

Molim drzavu da ostavi moju decu na miru i neka se uhvati drugog posla jer sam ja tu da se brinem o njihovim pravima i vise je nego sigurno da cu se bolje brinuti o tim previma ja kao roditelj nego drzava.

...da li ovi sto misle da drzava, s obzirom da ima slucajeva kaznjavanja dece koja se zavrsavaju katastrofalno, mora da sankcionise svako kaznjavanje isto tako misle da drzava, s' obzirom da da ima abortusa koji se zavrsavaju katastrofalno, treba da sankcionise svaki abortus?

Ili je mozda ipak bolje traziti od drzave da se angazuje sto je vise moguce da se broj katastrofalnih slucajeva (kako kaznjavanje dece tako i abortusa) smanji kroz podizanje svesti o mogucim katastrofalnim posledicama? Mislim ja ovo onako, znam da ima ovde puno onih nestrpljivih koji ne mogu da cekaju da pljunu i ispadnu moderni...

Provuklo se ovo pitanje koje me interesuje kroz par prethodnih komentara.

Civilizacijska je norma da ne udaras odrasle ljude da bi uticao na njihovo ponasanje. Bez obzira na to da li im vredi govoriti ili ne.

Pod tom pretpostavkom, zasto bi trebalo biti dozvoljeno udaranje dece?

kaze zeljka buturovic:

"zabrana batina predstavlja novu opasnu eroziju sloboda"


mislim stvarno, ako ovu najprivatniju od svih sloboda koje su erodirale i korodirale, ako bar ovu ne sacuvamo, stvarno smo zadnji.

zabrana batina predstavlja novu opasnu eroziju sloboda

Ovom zaista komentar ne treba.

kako na ovu temu razmišljaju žrtve zlostavljanja? (bez obzira što je to "spektar vrlo razlicitih ponasanja, koja variraju od izazivanja teskih telesnih povreda do najobicnije kritike.")

nasilje / zlostavljanje, a veoma često i kažnjavanje nemaju korektivnu svrhu, već su bazirani na:
1) ponižavanju
2) ispoljavanju moći
3) izolaciji

i: da li izazivanje lakših telesnih povreda, tipa malo mi ide krv na usta ne treba da se važi?

na pitanje ko poseduje dete - ne poseduje ga niko.

"kao takvi, konkretni roditelji u konkretnim okolnostima su, iako ne bezgresne, najbolje sudije da li batine imaju ili nemaju smisla."
pozdravljam. al' opet pitanje: dete neće da pospremi sobu. ti si se vratio s posla umoran, šef te izmaltretirao i onda ono NEĆE da te sluša. u takvim okolnostima je najnormalnije da dete dobije batine, makar jedan šamarčić.
ponovo pitanje:
da li cilj treba da nam bude da zbog šamarčića neko uradi nešto što mi (pod mi mislim odrasli) mislimo da treba?
batine nemaju smisla. nikad.
batine su nemoć onog koji bi da ispolji svoju moć. (isto važi i za psihičko zlostavljanje)

ne verujem da ćete zbog jednog šamara otići u zatvor, niti da će vam oduzeti dete. ali verujem da može i bez tog jednog šamara, pitanje je: koliko je snage i volje u vama za samokontrolom? (i tu nikako ne treba trpati reč: ljubav)

"kao na primer da su batine posledica a ne uzrok decje agresivnosti, te da roditelji i deca dele zajednicke gene koji obe strane cine agresivnim"
ne postoji gen za kriminalno ponašanje, iako vam priroda svojom selekcijom može podariti malo više nečega sa jedne strane tasa.
pitanje: pod pretpostavkom da i postoji takav gen, šta učiniti? zabraniti takvim roditeljima (za koje se zna da su u porodici imali odredjeni gen) da radjaju decu, a ukoliko ih imaju da istu strpamo u neke institucije, šta?

"psiholoske studije na temu posledica batina (u smislu koriscenja sile koja ne izaziva povrede) daju, u najboljem slucaju, dvosmislene rezultate i u svakom slucaju zavise od roditelja, deteta, okolnosti i vrste batina."
pitanje: da li si se željka ikada upišala prilikom nekih od gore navednih metoda vaspitanja. ja jesam - više puta. naravno, to je bila posledica mog agresivnog ponašanja, prilikom čega sam pokušala da nekog drugog poštedim specifičnog umeća ljubavi.
o posledicama, sasvim nestručno i subjektivno i iz samo svog ugla, mogla bih dosta toga da napišem, ali ne verujem da bi te to zanimalo.

iako razumem zašto je postavljen post, ne mogu a da se ne priupitam:
"kao na primer da su batine posledica a ne uzrok decje agresivnosti"
iz koje stručne analize je ovo proisteklo?

banalna stvar: da li znaš da kada drmusaš malo dete, može doći do oštećenja mozga? (znači nije čak potrebno ni da ga udaraš. a može i ovako)

zeljka, mislim da je tvoj problem u sledecem:

sama pristajes da se drzava umesa u sferu ptivatnog kada je, recimo, dete tesko zlostavljano. to znaci da svoj stav ne mozes da branis nacelno; nemesanjem drzave.

ovde je onda pitanje mere, dakle drzava moze da se mesa u nekim slucajevima, ali ti bi da tih slucajeva bude sto manje. posto to ne mozes da odbranis nacelom o nemesanju drzave, ostaje ti dad pokazes da bi od toga bilo vise stete nego koristi. ti navodis da nema dokaza da je ograniceno fizicko kaznjavanje stetno za dete, ali nigde ne navodis ni dokaz da je korisno. drugo je pitanje kazne. ako je kazna da roditelj ide na razgovor sa terapeutom gde ce mu ovaj pomoci da hendluje stres, to je sasv im drugo nego ako je kazna oduzimanje deteta za pljusku po guzi.

dakle, treba da pokazes zasto bi to pomeranje momenta kada se drzava umesava u privatnu sferu lose u neto efektu, a reci da je lose jer jer predstavlja mesanje drzave u sferu privatnog ili zato sto neko moze da zloupotrebi sistem nije dovoljno. nije dovoljno ni reci da je svet dosad tako funkcionisao, pa moze i dalje; sto je izgleda pozicija koju socjalni konzervativci smatraju legitimnom.

ili, sta cemo recimo sa slucajevima kada roditelj ne zeli da dopustiti detetu da nauci da cita i pise i ide u skolu, jer iskreno veruje da je tako detetu bolje. jel treba drzava da se umesa?

ili ako misli da je za dete najbolje da provede ceo zivot u bunkeru, za slucaj da dodju vanzemaljci?

mesanje drzave u privatni zivot gradjana kada su deca u pitanju je slippery slope sa obe strane.

Da li je ovo tekst Za batine ili (po običaju) PROTIV "stručnih studija" ili, izgleda, OBA?

Ovi sto tuku svoju decu, umesto da cute, dodju na blog da podele sa nama.

Od usvajanja (1989.), pa sve do ove godine, Konvenciju UN o pravima deteta ratifikovala je 191 zemlja sveta. SAD su samo potpisale, a ne i ratifikovale Konvenciju, dok je Somalija jedina zemlja koja je nije ni ratifikovala, ni potpisala. Nijedna druga Konvencija u istoriji UN, u oblasti ljudskih prava, nije bila prihvaćena tako brzo.



Preambula
Strane ugovornice ove Konvencije,

Smatrajući da, u skladu sa principima proklamovanim u Povelji Ujedinjenih nacija, priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih pripadnika ljudske zajednice predstavlja osnovu slobode, pravde i mira u svetu,

Imajući u vidu da su narodi Ujedinjenih nacija u Povelji ponovo potvrdili veru u osnovna ljudska prava i dostojanstvo i vrednost ljudske ličnosti i odlučili da doprinose drustvenom napretku i podizanju životnog standarda u većoj slobodi,

Prihvatajući da su Ujedinjene nacije u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka i međunarodnim paktovima o ljudskim pravima proklamovale i saglasile se da svakom pojedincu pripadaju sva prava i slobode sadržane u njima, bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko i drugo ubeđenje, nacionalno ili drustveno poreklo i imovinsko stanje, rođenje ili drugi status,

Podsećajući da su Ujedinjene nacije u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka proklamovale da deci u detinjstvu pripadaju posebna briga i pomoć,

Uverene da porodici, kao osnovnoj jedinici društva i prirodnoj sredini za razvoj i blagostanje svih njenih članova a posebno dece, treba da bude pružena neophodna zaštita i pomoć kako bi mogla u potpunosti da preuzme odgovornosti u zajednici,

Prihvatajući da dete, u cilju potpunog i skladnog razvoja ličnosti, treba da raste u porodičnoj sredini, u atmosferi sreće, ljubavi i razumevanja,

Smatrajući da dete treba da bude u potpunosti pripremeljeno da živi samostalno u društvu i da bude vaspitano u duhu ideala proklamovanih u Povelji Ujedinjenih nacija, a posebno u duhu mira, dostojanstva, tolerancije, slobode, ravnopravnosti i solidarnosti,

Imajući u vidu da je potreba za proširivanjem posebne brige za dete izrazena u Ženevskoj deklaraciji o pravima deteta iz 1924. godine i u Deklaraciji o pravima deteta koji su usvojile Ujedinjene nacije 1959. godine i priznata u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka, u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima (posebno u članovima 23 i 24), u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (posebno u članu 10) i u statutima i odgovarajućim instrumentima specijalizovanih agencija i međunarodnih organizacija koje se bave zaštitom dece,

Imajući u vidu, kako je naznačeno u Deklaraciji o pravima deteta koju je usvojila Generalna skupština 20. novembra 1959. godine, da su "detetu, sa obzirom na njegovu fizičku i mentalnu nezrelost, potrebni posebna zaštita i briga, uključujući odgovarajuću pravnu zaštitu kako pre, tako i posle rođenja",

Podsećajući na odredbe Deklaracije o socijalnim i pravnim principima koji se odnose na zaštitu i blagostanje dece, sa posebnim osvrtom na nacionalno i međunarodno starateljstvo i usvojenje, Pravila Ujedinjenih nacija o minimalnim standardima za maloletničko pravosuđe (Pekinška pravila) i Deklaraciju o zaštiti žena i dece u slučaju vanrednog stanja i oružanog sukoba,

Prihvatajući da u svim zemljama sveta ima dece koja žive u izuzetno teškim uslovima i da je takvoj deci neophodna posebna briga,

Posvećujući dužnu pažnju značaju tradicija i kulturnih vrednosti svakog naroda za zaštitu i skladan razvoj deteta,

Svesne značaja međunarodne saradnje za poboljšanje uslova života dece u svim zemljama, posebno u zemljama u razvoju,

Saglasile su se o sledećem:



I DEO

Član 1.
Za potrebe ove Konvencije dete je svako ljudsko biće koje nije navršilo osamnaest godina života, ukoliko se, po zakonu koji se primenjuje na dete, punoletstvo ne stiče ranije.

Član 2.
1.Strane ugovornice ove Konvencije će poštovati i obezbeđivati prava utvrđena ovom Konvencijom svakom detetu koje se nalazi pod njihovom jurisdikcijom bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta, njegovog roditelja ili zakonskog staratelja.

2. Strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće mere kako bi se obezbedila zaštita deteta od svih oblika diskriminacije ili kažnjavanja zasnovanog na statusu, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, zakonskih staratelja ili članova porodice.

Član 3.
1. U svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta biće od prvenstvenog značaja.

2. Strane ugovornice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i u tom cilju će preduzeti sve odgovarajuće zakonodavne i administrativne mere.

3. Strane ugovornice će obezbediti da se institucije, službe i ustanove odgovorne za brigu ili zaštitu dece prilagode standardima koje su utvrdili nadležni organi, posebno u oblasti sigurnisti, zdravlja, u pogledu broja i podobnosti osoblja, kao i stručnog nadzora.

Član 4.
Strane ugovornice će preduzeti sve potrebne zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj Konvenciji. U pogledu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, Strane ugovornice će preduzeti takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje.

Član 5.
Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.

Član 6.
1. Strane ugovornice priznaju da svako dete samim rodjenjem ima pravo na život.

2.Strane ugovornice će obezbediti u najvećoj mogućoj meri opstanak i razvoj deteta.

Član 7.
1. Dete će biti registrovano odmah nakon rođenja i imaće od rođenja pravo na ime, pravo na sticanje državljanstva i i koliko je to moguće, pravo da zna ko su mu roditelji i pravo na njihovo staranje.

2. Strane ugovornice će obezbediti primenu ovih prava u skladu sa svojim nacionalnim zakonom i svojim obavezama u skladu s odgovarajućim međunarodnim instrumentima iz ove oblasti, posebno u slučajevima u kojima bi dete u suprotnom bilo apatrid.

Član 8.
1. Strane ugovornice se obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične odnose u skladu sa zakonom, bez nezakonitog mešanja.

2. U slučajevima kada je dete nezakonito lišeno nekih ili svih elemenata svog identiteta, strane ugovornice će obezbediti odgovarajuću pomoć i zaštitu kako bi mu što pre bio vraćen identitet.

Član 9.
1. Strane ugovornice će obezbediti da dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležne vlasti, uz sudski nadzor, odrede u skladu sa važećim zakonom i postupkom, da je takvo odvajanje neophodno u najboljem interesu deteta. Takva odluka može biti neophodna u određenom slučaju, kao npr. ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili žive odvojeno pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta.

2. U svakom postupku koji proizilazi iz stava 1 ovog člana, sve zainteresovane strane imaće mogućnost da učestvuju u postupku i da iznesu svoje mišljenje.

3. Strane ugovornice će poštovati pravo deteta odvojenog od jednog ili oba roditelja da redovno održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta.

4. U slučajevima kada je razdvajanje posledica mere koju je preduzela strana ugovornica, kao što je pritvor, hapšenje, egzil, deportacija ili smrt (uključujući smrt koja je nastupila iz bilo kog razloga dok je osoba pod merom države) jednog ili oba roditelja deteta, ta strana ugovornica će, na zahtev, pružiti roditeljima, detetu ili, prema potrebi, nekom drugom članu porodice, neophodne informacije o tome gde se nalazi odsutni član (članovi) porodice, osim ako bi pružanje takve informacije bilo štetno po dobrobit deteta. Strane ugovornice će dalje osigurati da samo podnošenje takvog zahteva ne proizvede nikakve negativne posledice po osobu (osobe) na koju se odnosi.

Član 10.
1. U skladu sa obavezom strana ugovornica, shodno članu 9, stav 1, zahtevi deteta ili njegovih roditelja da uđe na teritoriju strane ugovornice ili je napusti radi ponovnog spajanja porodica, strane ugovornice će rešavati na pozitivan, human i ekspeditivan način. Strane ugovornice će dalje obezbediti da podnošenje takvog zahteva ne prouzrokuje nikakve štetne posledice za podnosioce i članove njihovih porodica.

2. Dete čiji su roditelji nastanjeni u različitim državama će imati pravo da, osim u izuzetnim okolnostima, redovno održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja. U tom cilju i u skladu sa obavezom strana ugovornica shodno članu 9, stav 2, strane ugovornice će poštovati pravo deteta i njegovih roditelja da napuste svaku zemlju, uključujući i sopstvenu, kao i da uđu u svoju zemlju. Pravo na napuštanje bilo koje zemlje, biće podložno samo ograničenjima propisanim zakonom i koja su potrebna radi zaštite nacionalne bezbednosti, javnog poretka (ordre public), javnog zdravlja ili morala ili prava i sloboda drugih i koja su u skladu sa ostalim pravima priznatim u ovoj Konvenciji.

Član 11.
1. Strane ugovornice će preduzeti mere za borbu protiv nezakonitog prebacivanja i zadržavanja dece u inostranstvu.

2. U tom cilju, strane ugovornice će podsticati zaključivanje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma ili pristupanje postojećim sporazumima.

Član 12.
1. Strane ugovornice će obezbediti detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje, pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta.

2. U tom cilju, detetu će posebno biti pružena mogućnost da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se tiču deteta, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa procesnim pravilima nacionalnog zakona.

Član 13.
1. Dete ima pravo na slobodu izražavanja; pravo obuhvata slobodu da traži, prima i daje informacije i ideje svih vrsta bez obzira na granice, bilo usmeno, pismeno ili štampano, u umetničkoj formi ili preko bilo kog drugog sredstva informisanja po izboru deteta.

2. Primena ovog prava može biti predmet određenih ograničenja, ali samo takvih koja su odredjena zakonom i neophodna:

(a) radi poštovanja prava ili ugleda drugih; ili

(b) radi zaštite nacionalne bezbednosti ili javnog poretka (ordre public), ili javnog zdravlja ili morala.

Član 14.
1. Strane ugovornice će poštovati pravo deteta na slobodu misljenja, savesti i veroispovesti.

2. Strane ugovornice će poštovati prava i obaveze roditelja i, u određenim slučajevima zakonskih staratelja, radi usmeravanja deteta na ostvarivanje njegovog prava na način koji je u skladu sa razvojnim sposobnostima deteta.

3. Sloboda izražavanja veroispovesti ili uverenja može biti predmet samo takvih ograničenja koja su određena zakonom i potrebna da zaštite javnu sigurnost, poredak, zdravlje, ili moral i osnovna prava i slobode drugih.

Član 15.
1. Strane ugovornice će priznati pravo deteta na slobodu udruživanja i slobodu mirnog okupljanja.

2. Ostvarivanju ovih prava ne mogu biti postavljena nikakva ograničenja, osim onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu i u interesu su nacionalne sigurnosti ili javne bezbednosti, javnog poretka (ordre public), zaštite javnog zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih.

Član 16.
1. Nijedno dete neće biti biti izloženo proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti nezakonitim napadima na njegovu čast i ugled.

2. Dete ima pravo na zakonsku zaštitu protiv takvog mešanja ili napada.

Član 17.
Strane ugovornice uvažavaju značajnu ulogu sredstava javnog informisanja i obezbediće da dete ima pristup informacijama i materijalima iz različitih nacionalnih i međunarodnih izvora, posebno onih koji su usmereni na razvoj njegovog socijalnog, duhovnog i moralnog dobra i fizičkog i mentalnog zdravlja. U tom cilju , Strane ugovornice će:

(a) podsticati sredstva javnog informisanja da šire informacije i materijal od društvene i kulturnog interesa za dete u skladu sa duhom člana 29;

(b) podsticati međunarodnu saradnju u izradi, razmeni i širenju takvih informacija i materijala iz različitih kulturnih, nacionalnih i međunarodnih izvora;

(c) podsticati izdavanje i distribuciju dečjih knjiga;

(d) podsticati sredstva javnog informisanja da posvete posebnu pažnju jezičkim potrebama deteta koje pripada manjinskoj grupi ili je domorodac;

(e) podsticati razvoj odgovarajućih smernica za zaštitu deteta od informacija i materijala štetnih po njegovo dobro, imajući u vidu odredbe članova 13. i 18.

Član 18.
1. Strane ugovornice će uložiti najveće napore da se obezbedi priznavanje principa da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta. Roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakonski staratelji imaju prevashodnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta. Najbolji interesi deteta će biti njihova osnovna briga.

2. U cilju garantovanja i unapređivanja prava iz ove Konvencije, Strane ugovornice će pružiti odgovarajuću pomoć roditeljima ili zakonskim starateljima u ostvarivanju odgovornosti za podizanje deteta i obezbeđivati razvoj ustanova, kapaciteta i službi za zaštitu dece.

3. Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće mere da obezbede da deca zaposlenih roditelja koriste usluge i kapaciteta dečje zaštite koje im pripadaju.

Član 19.
1. Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.

2. Takve zaštitne mere, treba, prema potrebi, da uključuju efikasne postupke za donošenje socijalnih programa za obezbeđivanje neophodne podrške detetu i onima koji se o detetu staraju, kao i drugih oblika zaštite i sprečavanja, utvrdjivanja, prijavljivanja, prosledjivanja, istrage, postupanja i praćenja slučajeva ovde navedenog zlostavljanja deteta i, po potrebi, obraćanja sudu.

Član 20.
1. Detetu koje je privremeno ili stalno lišeno porodične sredine ili kome, u njegovom najboljem interesu, ne može biti dopušteno da u takvoj sredini ostane, imaće pravo na posebnu zaštitu i pomoć države.

2. Strane ugovornice će u skladu sa svojim nacionalnim zakonima obezbediti alternativnu brigu za takvo dete.

3. Takva briga može da uključi, između ostalog, smeštaj u drugu porodicu, kafalah prema islamskom pravu, usvojenje ili, ako je neophodno, smeštaj u odgovarajuće ustanove za brigu o deci. Pri razmatranju rešenja, dužna pažnja će biti posvećena potrebi uspostavljanja kontinuiteta u podizanju deteta kao i etničkom, religioznom, kulturnom i jezičkom poreklu deteta.

Član 21.
Strane ugovornice koje priznaju i/ili dozvoljavaju sistem usvajanja će obezbediti da najbolji interesi deteta budu od prevashodne važnosti i one će:

(a) obezbediti da usvojenje deteta odobravaju samo nadležni organi koji utvrđuju, u skladu sa odgovarajucim zakonima i postupkom i na osnovu svih relevantnih i pouzdanih informacija, da je usvojenje dopušteno s obzirom na status deteta u odnosu na roditelje, rodbinu i zakonske staratelje i da su se , ukoliko je tako propisano, zainteresovana lica saglasila sa usvojenjem nakon upoznavanja sa svim bitnim činjenicama, a na osnovu stručnih mišljenja u meri kojoj su ona nužna.

(b) priznati da se međudržavno usvojenje moze smatrati alternativnim načinom brige o detetu, ukoliko se dete ne može smestiti u drugu porodicu ili biti usvjeno ili se o detetu ne može na pogodan način voditi briga u zemlji njegovog porekla;

(c) obezbediti da dete na koje se primenjuje međudržavno usvojenje uživa svu zaštitu i standarde jednake onima koji postoje u slučaju nacionalnog usvojenja;

(d) preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbedi da u međudržavnom usvojenju smeštaj nema za poledicu neopravdanu finansijsku korist za one koji u tome učestvuju;

(e) unaprediti, kada je to pogodno, ciljeve ovog člana zaključivanjem bilateralnih ili multilateralnih dogovora ili sporazuma i nastojati da se u tom okviru obezbedi da smeštanje deteta u drugu zemlju sprovode nadležne vlasti ili organi.

Član 22.
1. Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće mere da se obezbedi da dete koje traži izbeglički status ili koje se smatra izbeglicom u skladu sa važećim međunarodnim ili nacionalnim zakonom i postupkom, bilo da je bez pratnje, bilo da je u pratnji roditelja ili neke druge osobe, dobije odgovarajuću zaštitu i humanitarnu pomoć u uživanju prava utvrđenih ovom Konvencijom i drugim međunarodnim instrumentima o ljudskim pravima ili humanitarnom pravu, čije su strane ugovornice navedene države.

2. U tom cilju, strane ugovornice će obezbediti, ukoliko smatraju za shodno, saradnju u svim naporima Ujedinjenih nacija i drugih nadleznih međuvladinih ili nevladinih organizacija koje sarađuju sa Ujedinjenim nacijama da zaštite takvo dete i da njemu/njoj pomognu da pronađe roditelje ili druge članove porodice, da bi se dobile informacije potrebne za ponovno sjedinjenje. U slučajevima kada roditelji ili drugi članovi porodice ne mogu biti pronađeni, detetu će biti pružena ista zaštita kao i svakom drugom detetu koje je stalno ili privremeno lišeno porodične sredine iz bilo kog razloga, kako je utvrđeno ovom Konvencijom.

Član 23.
1. Strane ugovornice priznaju da mentalno ili fizički nesposobno dete treba da uživa pun i kvalitetan život, u uslovima koji obezbeđuju dostojanstvo, unapređuju samopouzdanje i olakšavaju njegovo aktivno učešće u zajednici.

2. Strane ugovornice priznaju pravo invalidnog deteta na posebnu brigu i ohrabrivaće i obezbeđivati, prema raspoloživim sredstvima, detetu koje ispunjava uslove i onima odgovornim za brigu o njemu, pružanje pomoći koja se zahteva i koja je primerena stanju deteta i mogućnostima roditelja ili drugih koji o detetu brinu.

3. Uvažavajući posebne potrebe nesposobnog deteta, pomoć koja se pruža u skladu sa stavom 2, biće besplatna, uvek kada je to moguće, uzimajući u obzir finansijske mogućnosti roditelja ili drugih koji brinu o detetu i biće osmišljena tako da obezbedi nesposobnom detetu delotvoran pristup i sticanje obrazovanja, obuke, zdravstvene zaštite, usluga rehabilitacije, pripremu za zapošljavanje i mogućnosti rekreacije na način koji vodi postizanju najveće moguće socijalne integracije i individualnog razvoja deteta, uključujući njegov kulturni i duhovni razvoj.

4. Strane ugovornice će unapređivati, u duhu međunarodne saradnje, razmenu odgovarajućih informacija na polju preventivne zdravstvene zaštite i medicinskog, psihološkog i funkcionalnog lečenja nesposobnog deteta, uključujući i širenje i pristup informacijama o metodama rehabilitacije, obrazovanja i profesionalnih usluga, sa ciljem da omogući stranama ugovornicama da unaprede svoje sposobnosti i veštine i da prošire svoja iskustva u ovim oblastima. U tom smislu, posebno će se voditi računa o potrebama zemalja u razvoju.

Član 24.
1. Strana ugovornice priznaju pravo deteta na uživanje najvišeg ostvarivog zdravstvenog standarda i na kapacitete za lečenje i zdravstvenu rehabilitaciju. Države potpisnice će nastojati da obezbede da nijedno dete ne bude lišeno prava pristupa takvim uslugama zdravstvene zaštite.

2. Strane ugovornice će težiti punom ostvarivanju ovog prava, a posebno će preduzimati odgovarajuće mere:

(a) da smanje smrtnost odojčadi i dece;

(b) da obezbede pružanje potrebne medicinske pomoći i zdravstvene zaštite svoj deci sa naglaskom na razvoj primarne zdravstvene zaštite;

(c) da se bore protiv bolesti i neuhranjenosti, uključujući i u okviru primarne zdravstvene zaštite, između ostalog kroz primenu raspoložive tehnologije i obezbeđenje snabdevanja adekvatnim hranljivim namirnicama i čistom pitkom vodom, uzimajući u obzir opasnosti i rizike zagađenja životne sredine;

(d) da obezbede odgovarajuću zdravstvenu zaštitu majkama pre i posle porođaja;

(e) da omogući da svi segmenti društva, a posebno roditelji i deca, budu informisani i da imaju pristup obrazovanju, kao i da im se pomogne u korišćenju osnovnih znanja o dečjem zdravlju i ishrani, prednosti dojenja, higijene, čistoće okoline i sprečavanju nesreća;

(f) da razvija preventivnu zdravstvenu zaštitu, savetovanje roditelja, obrazovanje i usluge za planiranje porodice.

3. Strane ugovornice će preduzimati sve efikasne i odgovarajuće mere u cilju ukidanja tradicionalne prakse štetne po zdravlje dece.

4. Strane ugovornice se obavezuju da unapređuju i podstiču međunarodnu saradnju u cilju postepenog postizanja potpune realizacije prava iz ovog člana. U tom smislu, posebno će se voditi računa o potrebama zemalja u razvoju.

Član 25.
Strane ugovornice priznaju pravo deteta koje su nadležni organi smestili u cilju brige, zaštite ili lečenja njegovog fizičkog ili mentalnog zdravlja, na periodičnu proveru lečenja koje je obezbeđeno detetu i svih drugih okolnosti od znacaja za njegovo zbrinjavanje.

Član 26.
1. Strane ugovornice priznaju pravo svakog deteta na korišćenje socijalne zaštite, uključujući socijalno osiguranje, i preduzimaće potrebne mere za postizanje punog ostvarivanja ovog prava u skladu sa nacionalnim zakonom.

2. Ove mere, ako je to moguće, treba da se sprovode uzimajući u obzir sredstva i položaj deteta i osoba koje su odgovorne za izdržavanje deteta, kao i sve druge bitne okolnosti vezane za takve zahteve koje je dete ili neko u njegovo ime podnelo.

Član 27.
1. Strane ugovornice priznaju pravo svakog deteta na životni standard koji odgovara detetovom fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i socijalnom razvoju.

2. Roditelj(i) ili drugi odgovorni za dete imaju prvenstvenu odgovornost da osiguraju, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, uslove života potrebne za razvoj deteta.

3. Strane ugovornice će, u skladu sa nacionalnim uslovima i u okviru svojih mogućnosti, preduzeti potrebne mere da pomognu roditeljima i drugima odgovornim za dete da ostvare ovo pravo i ako je potrebno, obezbediće materijalnu pomoć i programe, naročito u pogledu ishrane, odevanja i stanovanja.

4. Strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da dete dobija izdrzavanje od roditelja ili drugih lica koja su finansijski odgovorna za dete, kako u okviru strana ugovornica, tako i iz inostranstva. Posebno, ako lice koje je finansijski odgovorno za dete ne zivi u istoj drzavi u kojoj i dete, strane ugovornice će podsticati pristupanje međunarodnim sporazumima, odnosno zaključenje takvih sporazuma, kao i drugih odgovarajućih sporazuma.

Član 28.
1. Strane ugovornice priznaju pravo na obrazovanje i u cilju postepenog postizanja ovog prava, a na osnovu jednakih mogu-ćnosti, posebno će:

(a) učiniti osnovno obrazovanje obaveznim i besplatnim za sve;

(b) podsticati razvoj različitih oblika srednjeg obrazovanja, uključujući opšte i stručno obrazovanje, koje bi bilo na raspo-laganju i dostupno svakom detetu i preduzimati pogodne mere kao što su uvođenje besplatnog obrazovanja i pružanje finansijske pomoći kada je to potrebno;

(c) omogućiti, svim odgovarajućim sredstvima, da više obrazovanje bude dostupno svima u skladu sa sposobnostima;

(d) omogućiti da obrazovne i stručne informacije i saveti budu dostupni svoj deci;

(e) preduzimati mere za obezbeđenje redovnog pohađanja škole i smanjenje stope napuštanja škole.

2. Strane ugovornice će preduzimati potrebne mere da se disciplina u školi sprovodi na način primeren ljudskom dostojanstvu deteta i u skladu sa ovom Konvencijom.

3. Strane ugovornice će pokretati i podsticati međunarodnu saradnju po pitanjima obrazovanja, posebno u cilju doprinošenja iskorenjavanju neznanja i nepismenosti u svetu i olakšavanja pristupa naučnim i tehničkim saznanjima i modernim nastavnim metodima. U tom smislu, posebno će se voditi računa o potrebama zemalja u razvoju.

Član 29.
1. Strane ugovornice se slažu da obrazovanje deteta bude usmereno na:

(a) razvoj detetove ličnosti, talenta i mentalnih i fizičkih sposobnosti do njihovih krajnjih mogućnosti;

(b) razvoj poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i principa utvrđenih Poveljom Ujedinjenih nacija;

(c) razvoj poštovanja detetovih roditelja, njegovog/njenog kulturnog identiteta, jezika i vrednosti, nacionalnih vrednosti zemlje u kojoj dete živi, zemlje iz koje potiče i civilizacija različite od njegove/njene sopstvene;

(d) pripremanje deteta za odgovoran život u slobodnom društvu, u duhu razumevanja, mira, tolerancije, jednakosti polova, prijateljstva među narodima, etničkim, nacionalnim i verskim grupama i sa licima domorodačkog porekla;

(e) razvoj poštovanja prema prirodnoj okolini.

2. Nijedan deo ovog člana ili člana 28 neće biti tumačen tako da ograničava slobodu pojedinaca ili tela da ustanove ili upravljaju obrazovnim ustanovama, uvek u skladu sa poštovanjem principa utvrđenih u stavu 1 ovog člana i zahtevima da će obrazovanje koje se pruža u takvim ustanovama odgovarati minimalnim standardima koje država propisuje.

Član 30.
U onim državama u kojima postoje etničke, verske ili jezičke manjine ili lica domorodačkog porekla, detetu koje pripada takvoj manjini ili je domorodac, neće biti uskraćeno pravo, u zajednici sa drugim članovima njegove grupe, da uživa svoju kulturu, da ispoveda i manifestuje svoju veru ili da koristi svoj jezik.

Član 31.
1. Strane ugovornice priznaju pravo deteta na odmor i slobodno vreme, na učešće u igri i rekreativnim aktivnostima koje odgovaraju uzrastu deteta i na slobodno učešće u kulturnom životu i umetnosti.

2. Strane ugovornice će poštovati i podsticati pravo deteta na puno učešće u kulturnom i umetničkom životu i podržaće pružanje odgovarajućih i jednakih mogućnosti za kulturne, umetničke, rekreativne i slobodne aktivnosti.

Član 32.
1. Strane ugovornice priznaju pravo deteta da bude zaštićeno od ekonomskog iskorišćavanja i od obavljanja bilo kog posla koji bi mogao da bude opasan ili bi ometao školovanje deteta ili bi bio štetan po zdravlje deteta ili za fizički, duševni, moralni ili društveni razvoj deteta.

2. Strane ugovornice će preduzeti pravne, administrativne, društvene i obrazovne mere da bi se obezbedila primena ovog prava. U tom cilju i u skladu sa važećim odredbama međunarodnih instrumenata, strane ugovornice će posebno:

(a) obezbediti minimalnu starosnu granicu ili granice za zapošljavanje;

(b) obezbediti odgovarajuće regulisanje vremena i uslova zapošljavanja; i

(c) obezbediti odgovarajuće kazne ili druge sankcije da bi se osigurala efikasna primena ovog člana.

Član 33.
Strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće mere, uključujući pravne, administrativne, socijalne i obrazovne, da zaštite decu od nezakonite upotrebe narkotika i psihotropskih supstanci, kako je definisano odgovarajućim međunarodnim ugovorima i da spreče korišćenje dece u nezakonitoj proizvodnji i trgovini tim supstancama.

Član 34.
Strane ugovornice se obavezuju da štite decu od svih oblika seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. U te svrhe, strane ugovornice će naročito preduzimati sve odgovarajuće nacionalne, bilateralne i multilateralne mere za sprečavanje:

(a) navođenja ili prisiljavanja deteta na učešće u ma kojoj nezakonitoj seksualnoj aktivnosti;

(b) iskorišćavanja dece za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje;

(c) iskorišćavanja dece u pornografskim predstavama i mate-rijalima.

Član 35.
Strane ugovornice će preduzimati sve odgovarajuće nacionalne, bilateralne i multilateralne mere da spreče otmicu, prodaju ili trgovinu decom u bilo koju svrhu ili u bilo kojoj formi.

Član 36.
Strane ugovornice će štititi decu od svih drugih oblika iskorišćavanja štetnih po bilo koji vid detetove dobrobiti.

Član 37.
Strane ugovornice će obezbediti da:

(a) nijedno dete ne bude podvrgnuto mučenju ili drugom okrutnom, nehumanom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju. Ni smrtna kazna, ni doživotni zatvor, bez mogućnosti oslobađanja, neće biti dosuđeni za dela koja izvrše osobe mlađe od 18 godina;

(b) nijedno dete ne bude nezakonito ili proizvoljno lišeno slobode. Hapšenje, zadržavanje u pritvoru i zatvaranje deteta će biti u skladu sa zakonom i primenjeno jedino kao poslednja moguća mera i to na najkraći mogući vremenski period;

(c) sa svakim detetom lišenim slobode bude humano postupano i uz poštovanje urođenog ljudskog dostojanstva i na način koji uvažava potrebe osoba njihovog uzrasta. Posebno, svako dete lišeno slobode biće odvojeno od odraslih, izuzev ukoliko se smatra da to nije u interesu deteta, i imaće pravo da održava kontakte sa svojom porodicom putem prepiske i poseta, osim u izuzetnim okolnostima;

(d) svako dete lišeno slobode imaće pravo da mu odmah bude omogućen pristup pravnoj i drugoj odgovarajućoj pomoći, kao i pravo da pobija zakonitost tog lišavanja slobode pred sudom ili drugim nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim organima i na brzu odluku u svakom takvom postupku.

Član 38.
Strane ugovornice se obavezuju da poštuju i obezbeđuju poštovanje pravila međunarodnog humanitarnog prava koja su za njih obavezujuća u situacijama oružanih sukoba, a odnose se na dete.

2. Strane ugovornice će preduzeti sve moguce mere da obezbede da osobe koje nisu navršile 15 godina direktno ne učestvuju u neprijateljstvima.

3. Strane ugovornice će se uzdržati od regrutovanja u svoje oružane snage osoba koje nisu navršile 15 godina. U regrutovanju onih osoba koje su navršile 15 godina, ali koje nisu navršile 18 godina, strane ugovornice će nastojati da daju prednost onima koji su najstariji.

4. U skladu sa svojim obavezama po međunarodnom humanitarnom pravu da štite civilno stanovništvo u oružanim sukobima, strane ugovornice će preduzeti sve moguce mere da obezbede zaštitu i brigu o deci koja su pogođena oružanim sukobom.

Član 39.
Strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće mere da podstiču fizički i psihološki oporavak i društvenu reintegraciju deteta žrtve: svakog oblika zanemarivanja, iskorišćavanja ili zlostavljanja; mučenja ili bilo kog drugog oblika okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja; ili oružanog sukoba. Takav oporavak i reintegracija će se vršiti u uslovima koji podstiču zdravlje, samopoštovanje i dostojanstvo deteta.

Član 40.
1. Strane ugovornice priznaju pravo svakom detetu koje se tvrdi, koje je optuženo ili za koje je utvrđeno da je prekršilo krivični zakon, na postupak usklađen sa unapređivanjem detetovog osećaja dostojanstva i vrednosti, koji njega/nju podstiče na poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda drugih i koji uzima u obzir uzrast deteta i činjenicu da je poželjno zalagati se za njegovu/njenu reintegraciju i preuzimanje konstruktivne uloge u društvu.

2. U tom cilju i imajući u vidu sve bitne odredbe međunarodnih instrumenata, strane ugovorniceće posebno obezbediti:

(a) da se ni za jedno dete nece tvrditi, niti ce biti optuženo ili utvrdjeno da je prekršilo krivični zakon, činjenjem ili propuštanjem koji u vreme izvršenja nisu bili zabranjeni unutrašnjim ili međunarodnim pravom;

(b) da se svakom detetu koje je osumnjičeno ili optuženo da je prekršilo krivični zakon, garantuje najmanje:

(I) pretpostavka nevinosti dok se krivica ne dokaže po zakonu;

(II) da bude odmah i neposredno obavešteno o optužbama protiv njega/nje, a ako je primereno preko njegovih/njenih roditelja ili zakonskih staratelja, i da ima pravnu ili drugu odgovarajuću pomoć u pripremi i iznošenju svoje odbrane;

(III) da nadležan, nezavisan i nepristrasan organ ili sudsko telo bez odugovlačenja donese odluku, u pravičnom postupku u skladu sa zakonom, uz prisustvo pravnog ili drugog odgovarajućeg zastupnika i njegovih/njenih roditelja ili zakonskih staratelja, osim ukoliko se ne smatra da to nije u najboljem interesu deteta, posebno uzimajući u obzir njegove godine ili položaj;

(IV) da ne bude prisiljeno da svedoči ili da prizna krivicu; da ono ispita ili da budu ispitani svedoci druge strane i da se obezbedi učešće i saslušanje njegovih/njenih svedoka pod jednakim uslovima;

(V) da, ukoliko se smatra da je prekršilo krivični zakon, takvu odluku i svaku dosuđenu meru koja iz toga proizilazi, ponovo razmatra viši, nadležni, nezavisni i nepristrasni organ ili sudsko telo u skladu sa zakonom;

(VI) da ima besplatnu pomoć prevodioca ukoliko dete ne može da razume ili ne govori jezik koji se koristi;

(VII) da se poštuje njegova privatnost u svim fazama postupka.

3. Strane ugovornice će nastojati da podstiču stvaranje zakona, postupaka, organa i ustanova koji se izricito odnose na decu i bave decom za koju se tvrdi, koja su optužena ili ya koju je utvrdjeno da su prekršila krivični zakon, a posebno:

(a) utvrđivanje najniže starosne granice ispod koje deca ne mogu biti smatrana sposobnom za kršenje krivičnog zakona;

(b) donsenje mera, kadgod je moguće i poželjno, za postupanje sa takvom decom, bez pribegavanja sudskom postupku, s tim da budu u potpunosti poštovana ljudska prava i zakonska zaštita.

4. Biće stavljen na raspolaganje širok spektar mera, kao što su briga, usmeravanje, nadzor; pravna pomoc; uslovno kažnjavanje; prihvat; obrazovanje i programi stručne obuke i druge alternative institucionalnoj brizi kako bi se obezbedilo da se sa decom postupa na način koji odgovara njihovoj dobrobiti i koji je srazmeran kako okolnostima tako i učinjenom delu.

Član 41.
Ništa iz ove Konvencije neće uticati na bilo koje odredbe koje su pogodnije za ostvarivanje prava deteta a koje mogu biti sadržane u:

(a) pravu strane ugovornice, ili

(b) međunarodnom pravu koje obavezuje tu državu.



II DEO

Član 42.
Strane ugovornice se obavezuju da sa principima i odredbama ove Konvencije najšire upoznaju, na odgovarajući i aktivan nacin, kako odrasle tako i decu.

Član 43.
1. U cilju provere napretka koji su strane ugovornice postigle u sprovođenju obaveza preuzetih ovom Konvencijom, biće ustanovljen Komitet za prava deteta koji će izvršavati funkcije navedene u daljem tekstu.

2. Komitet će ciniti deset eksperata visokih moralnih vrednosti i priznate stručnosti na polju koje pokria ova Konvencija. Članove Komiteta će birati strane ugovornice iz redova svojih državljana i oni će delovati u ličnom svojstvu, uz poštovanje ravnomerne geografske zastupljenosti, kao i glavnih pravnih sistema.

3. Članovi Komiteta će se birati tajnim glasanjem sa liste osoba koje imenuju strane ugovornice. Svaka strana ugovornica može nominovati jednu osobu iz redova svojih državljana.

4. Prvi izbor za Komitet održaće se najkasnije šest meseci od datuma stupanja na snagu ove Konvencije, a zatim svake druge godine. Najkasnije četiri meseca pre datuma svakog izbora, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija će uputiti pismo stranama ugovornicama kojim ih poziva da dostave svoje nominacije u roku od dva meseca. Generalni sekretar će zatim pripremiti listu svih tako nominovanih osoba, po abecednom redu, naznačujući strane ugovornice koje su ih nominovale, i podneće je stranama ugovornicama ove Konvencije.

5. Izbori će se održavati na sastancima strana ugovornica koje će sazivati Generalni sekretar u sedištu Ujedinjenih nacija. Na tim sastancima, na kojima će kvorum činiti dve trećine strana ugovornica, u Komitet će biti izabrane one osobe koje su dobile najveći broj glasova i apsolutnu većinu glasova predstavnika strana ugovornica koje su prisutne i glasaju.

6. Članovi Komiteta će biti birani na period od četiri godine. Oni će imati pravo na ponovni izbor, ako budu ponovo nominovani. Mandat pet članova izabranih na prvim izborima prestaje nakon dve godine; odmah posle prvih izbora, predsedavajući sastanka ce žrebom izabrati ovih pet članova.

7. Ukoliko član Komiteta umre, podnese ostavku ili izjavi da iz bilo kog drugog razloga on ili ona ne moze dalje da obavlja dužnosti u Komitetu, strana ugovornica koja je predlozila tog člana će imenovati drugog eksperta iz redova svojih državljana, a po odobrenju Komiteta, da obavlja dužnost do isteka mandata.

8. Komitet donosi sopstvena Pravila o radu.

9. Komitet bira svoje funkcionere na period od dve godine.

10. Sastanci Komiteta će se obicno održavati u sedištu Ujedinjenih nacija ili na bilo kom pogodnom mestu koje Komitet odredi. Komitet će se obicno sastajati jedanput godišnje. Trajanje sastanaka biće određeno, a ukoliko je potrebno ponovo razmatrano, na sastancima strana ugovornica ove Konvencije, a po odobrenju Generalne skupštine.

11. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija će obezbediti potrebno osoblje i uslove za efikasno obavljanje funkcija Komiteta na osnovu ove Konvencije.

12. Članovi Komiteta formiranog na osnovu ove Konvencije će primati prinadleznosti iz sredstava Ujedinjenih nacija, po odobrenju Generalne skupštine i pod uslovima i u formi koje utvrdi Skupština.

Član 44.
1. Strane ugovornice se obavezuju da podnose Komitetu, preko Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, izveštaje o merama koje su usvojile za ostvarivanje prava koja su ovde priznata i o napretku ostvarenom u pogledu uživanja tih prava:

(a) u roku od dve godine od stupanja na snagu ove Konvencije za dotičnu stranu ugovornicu;

(b) zatim svakih pet godina.

2. Izveštaji sačinjeni u skladu sa ovim članom će ukazati na činioce i eventualne teškoće koji utiču na stepen ispunjavanja obaveza iz ove Konvencije. Izveštaji će takođe sadržati takve informacije koje će Komitetu omogućiti sveobuhvatno sagledavanje sprovođenja Konvencije u odnosnoj zemlji.

3. Strane ugovornice koja je podnela sveobuhvatni inicijalni izveštaj Komitetu ne mora u svojim kasnijim izveštajima, podnetim u skladu sa stavom 1 (b) ovog člana, da ponavlja prethodno date osnovne informacije.

4. Komitet može da trazi od strane ugovornice dodatne informacije od značaja za primenu ove Konvencije.

5. Komitet će svake dve godine podnositi Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, preko Ekonomskog i socijalnog saveta, izveštaje o svojim aktivnostima.

6. Strane ugovornice će obezbediti da im izveštaji budu dostupni najširoj javnosti u njihovim zemljama.

Član 45.
U cilju podsticanja efikasne primene Konvencije i unapređenja međunarodne saradnje na polju koje pokriva Konvencija:

(a) Specijalizovane agencije, UNICEF i drugi organi Ujedinjenih nacija će imati pravo da budu predstavljeni prilikom razmatranja primene onih odredaba ove Konvencije koje spadaju u okvire njihovih ovlašćenja. Komitet može pozvati specijalizovane agencije, UNICEF i druga nadležna tela koja smatra odgovarajućim da pruže stručni savet za primenu Konvencije u oblastima koje spadaju u okvire njihovih ovlašćenja. Komitet može pozvati specijalizovane agencije, UNICEF i druge organe Ujedinjenih nacija da podnesu izveštaje o primeni Konvencije iz oblasti koje spadaju u okvire njihovih aktivnosti.

(b) Komitet će preneti, ukoliko smatra za potrebno, specijalizovanim agencijama, UNICEF-u i drugim nadležnim telima, sve izveštaje strana ugovornica koji sadrže zahteve ili ukazuju na potrebu za tehničkim savetom ili pomoći, zajedno sa eventualnim napomenama i predlozima Komiteta o tim zahtevima i pokazateljima.

(c) Komitet može preporučiti Generalnoj skupštini da zatraži od Generalnog sekretara da prouči odredjena pitanja koja se odnose na prava deteta.

(d) Komitet može da iznosi predloge ili daje opšte preporuke zasnovane na informacijama primljenim shodno članovima 44. i 45. ove Konvencije. Takvi predlozi i opšte preporuke biće preneti svakoj zainteresovanoj državi potpisnici, a Generalna skupština će o njima biti obaveštena zajedno sa eventualnim komentarima strana ugovornica.



III DEO

Član 46.
Ova Konvencija je otvorena za potpis svim državama.

Član 47.
Ova Konvencija podleže ratifikaciji. Instrumenti ratifikacije biće deponovani kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

Član 48.
Ova Konvencija će ostati otvorena za pristupanje svim državama. Instrumenti o pristupanju biće deponovani kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

Član 49.
1. Ova Konvencija će stupiti na snagu tridesetog dana od datuma deponovanja kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija dvadesetog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju.

2. Za svaku državu koja ratifikuje ili pristupi Konvenciji posle deponovanja dvadesetog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju, Konvencija će stupiti na snagu tridesetog dana nakon sto drzava deponuje svoj instrument o ratifikaciji ili pristupanju.

Član 50.
1. Svaka strana ugovornice može predložiti amandman i dostaviti ga Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija. Generalni sekretar će potom proslediti amandman stranama ugovornicama sa zahtevom da ukažu da li žele konferenciju strana ugovornica u cilju razmatranja i glasanja o predlozima. U slučaju da se u roku od četiri meseca od datuma slanja predloga najmanje jedna trećina strana ugovornica opredeli za takvu konferenciju, Generalni sekretar će sazvati konferenciju pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Svaki amandman usvojen većinom prisutnih strana ugovornica koje su glasale na konferenciji biće podnet na odobrenje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

2. Amandman usvojen u skladu sa stavom 1 ovog člana će stupiti na snagu kada ga odobri Generalna skupština Ujedinjenih nacija i kada ga prihvate dve trećine strana ugovornica.

3. Kada amandman stupi na snagu, obavezivaće one strane ugovornice koje su ga prihvatile, dok će ostale strane ugovornice i dalje biti obavezane odredbama ove Konvencije i bilo kojim ranijim amandmanom koji su prihvatile.

Član 51.
1. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija će primati i slati svim državama tekst rezervi koje strane ugovornice stave u vreme ratifikacije ili pristupanja.

2. Rezerva nespojiva sa ciljem i svrhom ove Konvencije neće biti dozvoljena.

3. Rezerve mogu biti povučene u bilo koje vreme obaveštenjem u tom cilju upućenom Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija koji će tada obavestiti sve države. Takvo obaveštenje će proizvesti dejstvo od datuma kada ga primi Generalni sekretar.

Član 52.
Strana ugovornica može otkazati ovu Konvenciju pismenim obaveštenjem upućenim Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija. Otkaz stupa na snagu godinu dana od dana kada Generalni sekretar primi ovo obavestenje.

Član 53.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija je određen za depozitara ove Konvencije.

Član 54.
Original ove Konvencije čiji su arapski, engleski, francuski, kineski, ruski i španski tekstovi jednako verodostojni, biće deponovani kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

pročitah vrata raja
i imam par pitanja.

prvo, zar te ne zabrinjava da su pohvalni komentari nešto tipa:
Sjajan i neophodan komentar za sve roditelje koji bi hteli da budu in i da ne kaznjavaju svoju decu, a zapravo ih zanemaruju. Zato deca tuku svoje roditelje i vaspitace jer su izgubila kompas.

a onda, ako pogledaš koliko su truda neki komentatori ovde uložili da bi objasnili svoj stav, nameće mi se sledeće pitanje: koliko energije su uložili da bi deci objasnili kako se prelazi ulica?

rekoh u svom prvom komentaru da razumem zašto je tekst postavljan i to jeste jedno jako klizavo tle, ali, ukoliko stvari ostanu kakve jesu, ne vidim da se išta pomera na bolje. zašto u svom tekstu ne daješ neke konkretne planove / rešenja (kako god), već se strogo oslanjaš na to da će roditelji, jer bi po prirodi trebalo da vole svoju decu i spremno obući odelo deda mraza, doneti pravu odluku?

nas dve polazimo iz sasvim drugačijih ćoškova. ti kažeš:
"Čak i studije pisane od strane pobornika zabrane batina, priznaju da su batine efikasan način kontrole ponašanja deteta u datom kontekstu."
a ja kažem:
ne kontrola, već kanalisanje energije.

oko toga se možemo sporiti do prekonakosutradogodine,
ali me takodje zanima da li si ikada radila sa decom? (ovo ne pitam, kako se to masovno radi kada se sa nečijim mišljenjem ne slažeš - pa kao prozivaš, već zato što me to zaista zanima) Ukoliko jesi, kakva su ti iskustva?

"Zabrana batina takođe remeti delikatan balans moći u odnosima između roditelja i dece."
Možeš li ovo da mi objasniš?
Zanemarimo uplitanje države na trenutak. Reci mi samo, kako će se narušiti delikatan balans ukoliko roditelj, npr, sam odluči da ne koristi fizičku silu (ni u kom smislu)?

Na kraju,
da li misliš da dete takodje nema pravo (kao i mi), ali da ono, za razliku od nas ne može da ga zahteva/artikuliše (šta god) i ako misliš, na koji način bi to dete moglo da uživa ta svoja prava ukoliko se ne uključi neko treći?

p.s.
cifra od 73% je ogromna, a ja, pošto se ne bavim obradom statističkih podataka ne mogu je ni potvrditi niti osporiti. ono što mogu subjektivno da ti kažem je da jako malo porodica znam u kojima se na ovaj ili onaj način ne sprovodi neki vid nasilja. (ovde možeš sad iz teksta da ubaciš ono o zlostavljanju žena i zvižduka na ulici, ali sam termin upotrebila da se ne bih dalje raspisivala)

Ne verujem da Željka Buturović zaista misli sve što je ovde napisala. Verujem da je ovaj tekst nekakav eksperiment kojim proverava reakcije, otvara vrlo ozbiljna pitanja na neuobičajen način, provocira kako bi nešto dokazala, whatever... Nadam se samo da je otišlo u smeru koji će dati neke rezultate. Bar da nam se svima slatko nasmeje što se uopšte palimo da polemišemo o nečemu o čemu ne bi trebalo da bude mnogo polemike, da nam se smeje, dakle, kao što se recimo Sacha Cohen smeje stručnjacima za narkotike.

Posle par dana praćenja ovog bloga osećam se kao da učestvujem u ovakvom razgovoru:

Inace, kad god se politicari dohvate price o deci, treba se masiti za neko naoruzanje. Ne samo sto su najgori medju njima od vajkada voleli da ih koriste u politickom marketingu, vec sto redovno iza price o brizi (politicara, medija i profesionalno zabrinutih individua) za decom sledi umanjenje sloboda odraslih. Panika da se dete ostavi samo u kuci vlada po raznoraznim kanadama i slicnim rajevima u kojima p(r)osvecena birokratija zna sta je bolje za vas. Ne bi smela Srbija da zaostane, stavise kako stoje stvari, bice i avangardna.

ovakvo kaznjavanje svakako treba zabraniti

Vec par dana pratim ovu diskusiju i nekako mi mislim da bi doprinelo da istaknem jos par bitnih aspekata ove problematike.

1) Zakone u ovoj ili u bilo kojoj drzavi ne sprovodi neki svemoguci Bog koji kaze "Neka tako bude" i onda sve bude prema zakonu, nego upravo drzava tj. predstavnici drzave i to onim instrumentima koji im stoje na raspolaganju. Sem toga, sprovodjenje zakona se sastoji u obezbedjivanju toga da se i oni kojima se njegove odredbe ne svidjaju primoraju da ga postuju. A koji instrumenti sprovodjenja zakona stoje drzavi na raspolaganju? Koliko ja znam glavni instrument je predstavnik drzave po imenu policajac. Kao sto znate to je osoba opremljena sa razlicitim instrumentima za sprovodjenje zakona. Hajdemo redom. Prvi je sluzbena ili vaspitna palica, poznata u narodu i kao pendrek. Ispravno se primenjuje tako sto se njome na razlicite nacine udara po onima koji nece da postuju zakon. Bez problema nanosi lakse, ali i teze fizicke povrede. Drugi instrument su lisice. To je metalna naprava koja se stavlja na ruke osobe i sluzi zato da se onaj koji je uhvacen u nepostovanju zakona prisili da ide tamo gde ga policajci vode. Sledeci instrument je sluzbeno oruzje, obicno pistolj, mada su u upotrebi i automatske puske sacmarice i ostalo vatreno oruzje. Ovi instrumenti su namenjeni ubijanju ili nanosenju teskih telesnih povreda prekrsiocima zakona. U saradnji sa sudovima, drzavi na raspolaganju stoji i zatvor - mesto gde se protiv njihove volje danima, mesecima i godinama u uslovima izolacije, prekida kontakta sa normalnom sredinom i cesto uslovima fizickog i psihickog zlostavljanja drze osobe za koje se veruje da su prekrsile zakon. Pored toga tu su i novcane kazne - to su efektivno sredstva kojima se ljudi koji su prekrsili zakon prisiljavaju da odredjeno vreme (obicno mesece) rade za drzavu (jer moraju da rade da bi zaradili taj novac koji daju drzavi, sto je onda isto kao i da ste ih prislili da odredjeno vreme rade za drzavu). Ovi instrumenti se mogu koristiti i kao pretnja (tipa uradi to i to da ne bi na tebi bio primenjen neki od ovih instrumenata). To je jedan aspekt price. Pogledajmo drugi.

2) Koga bi u stvari jedan zakon o zabrani fizickog kaznjavanja kriminalizovao, tj sta bi on konkretno zabranio, a sto nije vec zabranjeno? Vidim da Zeljkini oponenti ovde listom govore o nekakvim prebijanjima, batinanjima, nanosenju povreda isl. Koliko ja znam to je vec zabranjeno postojecim zakonima. Dakle ako bi jedan novi zakon trebao da zabrani ono sto je vec zabranjeno, on ne bi imao nikakvog smisla. Dakle, on mora da zabrani nesto sto do sada nije bilo zabranjeno. Sta preostaje? Koliko ja vidim, ostaju slucajevi primene sile od strane roditelja, koji nisu takvi da ostavljaju tragove na deci u vidu detektabilnih povreda. Tu onda ne spadaju samo slucajevi "sljepanja po guzi" ili uvrtanja usiju, vec bi realno morale biti sumnjive sve situacije gde se vide u istom kontekstu roditelj i dete koje place i opire se (recimo kada dete nece da krene iz parka, pa ga roditelj uzme i odnese), jer je, bez detaljnog ispitivanja svedoka i/ili video snimaka veoma tesko ustanoviti da li je tu bilo fizickog nasilja ili nije, a i ovakve situacije i jesu granicne situacije fizickog nasilja. Ali da ne sirimo, neka budu u pitanju i slucajevi "sljepanja po guzi".

I da stavimo sada to u isti kontekst – zamislite da se takav zakon usvoji i neki roditelj na ulici udari po guzi svoje dete koje recimo uporno pokusava da tokom setnje po gradu uskoci u fonatnu (neka je recimo i zima, a dete malo). On ga udari po guzi, to vidi predstavnik zakona voljan da ocuva zakonitost i resi da stupi u akciju. Koji ce instrument iskoristiti protiv ovog "zlog roditelja koji zlostavlja dete"? Vaspitnu palicu? Pistolj? Zatvor? Novcanu kaznu? Ili samo pretnju nekim od njih? Mozda ce roditelj sam poslusati predstavnika zakona. Ali zasto bi, ako se ne plasi nekog od ovih instrumenata, a ne slaze se i ne prihvata doticni zakon (jer da ga prihvata ne bi ga krsio). Drzava svoj efekat nuzno postize nekim od ovih instrumenata.
A sta bi se desilo, ako bi recimo taj predstavnik zakona pozeleo da zastiti dete od takvog "roditelja zlostavljaca" odvojivsi ga od njega (a priznacete da zakon koji ne predvidja i trajnu zastitu od zlostavljanja i nije neki zakon), a dete nece da krene s njim vec se drzi roditelja. Kojim sredstvom bi ga odvojio? Vaspitnom palicom? Pistoljem, puskom, automatom? Zatvorom? Lisicama? A sta ako dete konacno i uspe da uskoci u tu fontanu, dok policajac tuce roditelja zlostavljaca.

Kako vam se ovo cini? Pendrek i puska protiv cikice ili tete koji su neposlusno dete sljepili po guzi? S jedne strane roditelji koji ne smeju koristiti ni najblaze sredstvo prisile protiv dece za koju su odgovorni, cak ni kao krajnju meru, a s druge strane drzava koja mnogo puta drasticnija i neuporedivo opasnija sredstva prisile koristi kao jedinu meru. Ako pogledate ceo pravni sistem, tesko da cete uopste naci neki drugi instrument za primoravanje gradjana da se povinuju zakonima osim kazni i pretnji kaznama. Da li neki zakon mozda predvidja da predstavnici drzave razgovaraju i pregovaraju sa onima koji nece da se povinuju? Koliko zakona? Da li uopste mozete da zamislite kako policajci uspesno razgovorom sprecavaju pljacku banke (a da nisu prvo opkolili pljackase jakim snagama, i bez da im prete da ce da ih pobiju ako se ne predaju, dakle da pljackasi znaju da im policija ne sme nista)?Razmislite o tome.

Potpuno podrzavam Zeljku.

usavsi na ovaj blog sa strasnim zakasnjenjem, mi nije jasno zasto autorka ( ''izuzetno strucna i ozbiljna'') ne ucestvuje u diskusiji?!
Zato sto nema toleranciju na ''bulshit''( njena sintagma)?!

MOja drugarica psihijatar, psihoanaliticar se sita ismejala citavsi tekst. Sto zbog pretencioznosti s kojom je pisan, sto zbog skoro nikakvog rezultata u valjda osnovnom cilju - da tekst bude prilagodjen citaocu i jasan. Mada i ona kao strucnjak konstatuje da je tekst pisan zbrda zdola i nejasan, po definiciji.

Toliko je prepun opstih mesta, zlurad, strahovima ispunjen ( pritom neobjasnjenim i pojasnjenim) da bi se sve to stavilo na stranu kad bi autorka pozelela da sidje sa svog umisljenog olimpa, postavi se u dvosmernu ulicu i razmeni jednom zaboga, misljenja.
Jel se autorka osvrce na filozofko pitanje ljudskih prava i prava na privatnost, ili na problem sistema koji razne korisne poteze moze izvrnuti u svoju protivurecnost, ali to opet, ne bi trebalo da zameni mnogo bitniju temu -da ili ne kaznjavati dete fizicki i kako uciniti da nametanje ( prirodno i neophodno) roditeljskog autoriteta ne bude ponizavajuce po dete, koga ipak, gle cuda treba postovati i ceniti.
Jer ljubav za koju autorka misli i tvrdi da je automatski data roditeljima, nije dovoljna.
Ni reci o edukacija roditelja kako da sto bezbolnije predju sa jednog autoritarnog rezima u porodicnom odnosu do sada koriscenog, na rezim postovanja licnih sloboda, a da ne dodje do zloupotreba. Jer terati dete da obuce kabanicu kada pada kisa je normalna stvar, ali insistirati da obuce zelenu majicu a ono bi zutu, nije.

i tako dalje i tako beskorisnije, stavljati ovaj tekst na deo rezervisan za engleski blog, s ciljem da bi se duze video, kad ne zavredjuje tu sujetnu potrebu.