Razglednica iz nemačke prestonice (maj 2008)

Izazivam lančani sudar na putu ka Berlinu,

Žurio na Krojcberg da upoznam curu finu,

Kaže, svira violinu, naručuje kafu,

Ja se malo snebivam, pa udaram po vinu

Da zaboravim na slupan auto

I šta će da mi radi osiguranje,

Šarmiram violinistkinju, pokazujem znanje.

Pričam viceve o Mocartu, dosetke o Betovenu,

Pa brzo menjam temu kad me pita o Šopenu.

Tu nam se pridružili simpatični studenti arhitekture,

Iz Beograda, tu na praksi, stalno nekud jure.

Taj kontakt mi dala keva, odmah smo se skontali,

u sred nemačke prestonice naručujemo ture.

Preko firme imam karte za finale Džrman Opena,

Zovem ih sve u ložu iako ne igra Ana.

G-djicu Ivanović dan pre toga izbacila neka Ruskinja,

Dementijeva, nju sad hejtujemo, glupa je ko ćuskija.

Meč uzbudljiv, vreme lepo, malo smo se sunčali,

Pa žurimo nazad na Krojcberg, jer još uvek nismo ručali.

Tamo festival, opšta ludnica, ne mogu da vam opišem,

Popio sam belgijsko pivo i počeo da repujem.

Baš tad se pojavili glumci kod kojih ću da prespavam,

Neafirmisani, svaki dan im je pozorišna prestava.

Festival i moj entuzijazam, njih sve to opasno smara,

Pa palimo gajbi, vreme je da se spava.

Pred odlazak u krevet sledi kratka filozofska rasprava,

Saveti za menadžerčića iz umetničkih krugova,

Kažu, ne valja što samo ganjam karijeru,

Treba nešto radikalno da promenim u životu,

Na primer, da smisao pronadjem u budističkom manastiru.

Domaćinima se od srca zahvaljujem na savetu,

Meditirao sam mesecima surfajući po internetu.

Sada želim među ljude,

Ako stignem da obidjem celu planetu,

Ali moram da pazim šta pričam,

Da ne ispadne da preterujem.