Roditelji iz prošlog veka - samouki, a dobri...

Nemam nameru da zvučim veštičavo i čangrizavo, kad kažem da su neka deca danas isuviše razmažena. Vaspitanje se umnogome promenilo, u odnosu na ono kako sam ja odrastala 60-tih prošlog veka. Ono je jedan od najtežih zadataka roditelja, bilo kad, i bilo gde. Kad se setim moje generacije u tim godinama...Hmmmm...Life can be a bitch!

U mojoj porodici živelo se po pravilima mojih roditelja. Bilo nas je troje, dva brata i ja najstarija, odgovorna kao takva za sve i svašta, i kad treba i kad ne treba. Jer, starija deca su morala da paze na mlađu, pogotovo kad roditelji žele malo da o'lade od nas, onako izstresirani od posla, ili od predhodne šifte u kojoj su pazili oni na nas. Ja to nisam volela i uglavnom sam tu malu bandu (u koju su mi obavezno uvaljivali i komšijsku decu), čim izađemo napolje, razjurivala od sebe, i veselo čavrljala sa drugaricama o "tajnama" i prvim ljubavima. Okupljala sam ih samo pred ulazak u kuću, da vidim jesu li na broju i u redu, pred inspekciju koja nas je čekala unutra, a i zbog priče za roditelje , koja je uvek morala da "štima". Tu smo uvek bili složni i nepobedivi.

Muštrali su nas pravilima o pristojnosti, o prihvatanju svih ljudi onakvih kakvi jesu, što je dobro. Učeni smo da ne komentarišemo oblačenje, govor, ponašanje ili nečiju osobenost, koja ga izdvaja od ostale dece, a kamoli da se rugamo.Što bi se danas reklo, morali smo biti "open minded"! Ali to je pravilo važilo samo za mlađu ekipu porodice P. ! Probaj na primer da kažeš mami, koja je pevala po kući dok je radila, da ti se ne sviđa kako peva, i da probaš da je imitiraš. Moj srednji brat je jednom tako iskusio šta sve može jedna obična kuhinjska krpa, koja je mami bila u ruci.

Ili, ja, da probam da obučem nešto što se mami i tati ne sviđa. Odmah dobijem odgovor u vidu :"Izgledaš smešno! Nećeš valjda tako ići ." Ako brat hoće da pusti malo dužu kosu...! "Hoćeš li da neko pomisli da imaš vaške?...Šišanje..."

Mene je nerviralo što mi nisu dali da slušam šta pričaju, pogotovo kad dođu gosti. A nama je baš sve to bilo interesantno! "Mama, zašto je čika-Pera u zatvoru?... Otkud sad beba u Lelinom stomaku?" "Ćuti i ne talasaj...šta te briga, mali/a si! (O suprotnom polu obaveveštavali smo se kako se ko snašao, ili od starije dece.) "Kad ćemo stiiiići"? pitanje je uglavnom bilo okarakterisano kao kreveljenje i dosađivanje, i završavalo se - ćuti, ne talasaj , ne ispituj makar šta...uvek onim tonom božesvugdeimadecealiovakve!!

Zagarantovanost privatnosti informacija što se tiče naše kuće je uglavnom opet važila samo za nas decu. Nemoj slučajno da pričaš šta je bilo sa babinim štikovanim stoljnjakom i šustiklama , šta su mama i tata pričali o strini, ili kako tata vidi političku scenu. A, oni o naaaamaa....!!! Kao da su jedva čekali da se iskupi savet baba, tetaka, ujni, pa da krenu..."On je nafrljao dvojke i jedinice, beznadežan slučaj, mama, samo da nema popravni, pa da možemo na odmor bezbrižni da odemo", jadala se moja mama svojoj. "Devojka se zadevojčila, i čim su počeli momci, manje se knjiga drži u ruci. Neće ove godine biti odlična. A ne znamo i sa ovim malim šta ćemo, ide u zabavište , a još se upiški."Mi , menjamo boje u licu...crveno, belo, plavo...jedno, drugom do uveta k'o mišići, nikom ponikosmo od stida.

Psovati se nije smelo, iako nekad nismo ni znali da li je nešto psovka. Kad se moj brat jednom usudio da imitira starije i odvalio nešto tipa...do mojega...ili tako nešto, možete misliti šta je bilo.

Običaj u našoj porodici - ako imaš neki problem, reci ga nama! "Neeeema te drugarice ili druga, koja ti želi bolje od nas", odzvanja mi u ušima još iz pubertetskih dana. Čista teorija! U praksi , ako si bio blesav da nešto kažeš na tu temu, sledile su kazne, zabrane, nema ovog, nema onog...pa smo mi saznali za jadac i petljali sami kako smo znali i umeli. Ja sam jednom imala priliku da kažem mami da imam problem sa njenom krompir čorbom i peršunovim listom, koji mi se lepio na zube i bio mi odvratan. Odmah sam dobila jednu roditeljsku i "Ćuti i jedi, sve što je na stolu je dobro i zdravo za decu", i ko te pita za dalje.

Zbog mnogih ovih pravila o vaspitanju dece, posledica njihovog primenjivanja, danas bi mnogi roditelji mogli imati neprilika i problema, jer danas decu uče da okrenu neki od mnogobrojnih SOS telefona, za svaku sitnicu koja im se ne sviđa, kao da sumnjaju da roditelji u principu, u pravilu i većinom vole svoju decu i žele im najbolje.(patologiju na tom polju neću pominjati ovde)

Razmišljam da li je pre bilo sve tako crno i loše, a danas sve belo, moderno i cool u vaspitanju dece. Danas se mnogo ne žalim na tu prošlost. Nije ispalo ništa loše u vezi s nama. Moj muž i ja slično smo vaspitali, ili na način "nešto između", sa malo više slobode, našeg sina , i sve je ispalo dobro. Jer, jedno je istina...ni pre, ni posle nije nedostajalo ljubavi, a to je najvažnije.