Maestro, Bulgakov i ja

ili

- o nekim razlozima zašto je "Maestro i Margarita" najlepša ljubavna priča i "novela famosa" XX veka -

ili

- МИХАИЛ АФАНАСЬЕВИЧ БУЛГАКОВ i reči o slobodi, herojstvu, ljubavi i smrti, reči koje izgovara lekar i pisac, sužanj i pobunjenik, satiričar i liričar, dvostruki čovek samo prividno izgubljen u komplikovanoj priči, u dvostrukom romanu koji je ništa više do metafora o traganju za jednostavnošću, za "sancta simplicitas" kojom je sve "jednostavno baš onoliko koliko treba da bude, ali nikako jednostavnije od toga" (A.E.) -

ili

- "Свежесть бывает только одна – первая, она же и последняя", a sve stvari koje nemaju ime, nemaju ni realnost i mogu da postoje samo u fantastičnim snovima u kojima žive i imaju ime zveri poput Behemota i Leviatana -

Ljudi ponekad zaboravljaju da stvari najčešće nisu onakve kakve izgledaju da jesu...i to je najveća, ako ne i jedina draž svih stvari.

Onima koji to neće da vide ne vredi pokazivati slike, ne vredi im čak ni pričati o slikama, već treba uzeti pregršt reči, hrpicu boje i pramenove podeljenog sna, treba ćutati i od svega toga samo napraviti sliku, napraviti realnost....i tada će biti glasnih koji će vikati "ne postoji ta napravljena slika, ne postoji, ne postoji!", ali i onda treba u ćutnji kupovati kale (ili kakvo drugo cveće) i iz zahvalnosti ih poklanjati ljudima koji umeju da sanjaju.Ljudima trebaju - bajke, trebaju im toliko snažno da najčešće nikako ne bi priznali koliko su im sve bajke, legende, mitovi, fantastične priče i opisi svege što ima ime, a ne postoji, koliko im je to sve nesavladivo potrebno da bi svakodnevica imala - boje. Sve boje čežnje.

Legende i verovanja o Behemotu stoje u redu najzanimljivijih verovanja koja su do nas stigla...Poslednji Behemot o kojem se priča je iz knjige "Maestro i Margarita" Mihaila Bulgakova.
Ko je (šta je) Behemoth [Begemot]?

Job 40:15
15 "Look at the behemoth,
which I made along with you..."

walking with behemoth
40 years of big love

Ko je prvi imao ime Behemot? Na početku je to bilo dvostruko ime i izgovaralo se i kao Behemot i kao Leviatan...a posle više nije tako bilo....
"...Tako bude veče, pa jutro - dan peti......"
Tad su stvoreni Behemot i Leviatan, dva bića, gospodar kopna i gospodarica mora, jedno muško a drugo žensko, a oboje bića haosa. Jedno verovanje kaže da su se zveri na kraju međusobno same uništile. Zbunjujuća su citiranja legendi koja spominju nekakav banket koji su zveri ipak sebi napravile, umesto uništenja. Zna se pozdano da su uživali u svemu čulnom, pa tako i u hrani..
U Bibliji ih najviše spominju Izaija i Job. Kažu kako su bili stvoreni jedna ženka i jedan mužjak, ali ih se moralo uništiti (ubiti ženku) da se ne bi razmnožavali jer bi njihovo potomstvo značilo kraj sveta. Druga legenda kaže da je od koža tih prvih zveri napravljena i prva odeća za Adama i Evu, nakon što su se morali pokriti jer su pojeli jabuku sa drveta znanja.
Mit o Behemotu i Leviatanu nalazimo u bezbroj knjiga, filozofa Thomas Hobbesa, pisca Hermana Melville i naravno - u imenu mačke Mihaila Bulgakova (mada se tvrdi da je njegova mačka ustvari bila - siva, tigrasta, ali to niko ne želi da veruje, naravno) . Behemot mora biti crn, kao što i jeste....

I činjenica da je Bulgakov tražio i našao jedno takvo drevno ime da imenuje mačku, životinju koja se ne može pripitomiti, koja je sva metafora divlje slobode (i čulnih uživanja preko preterivanja, naravno!), govori o Bulgakovu gotovo sve svima onima koji žele da čuju i slušaju. To je ime metafora za poruku koliko daleko je želeo da dopre tragajući za simbolima, za fantastičnim i bajkolikim što su ljudi izmislili u samom početku svog vremena.

Znalci koji pišu o Bulgakovu, skoro redovno tragaju kroz sve slojeve njegovih reči za vezom i inspiracijom koja je dovela do "Maestra i Margarite" ili "Psećeg srca" ili "Bele garde"....Najčešće se prva knjiga dovodi u vezu sa Geteovim "Faustom" ili čak Evripidom ("The Bacchae")

Njegove knjige, dramatizovane, igraju sva pozorišta koja "drže do sebe", a postoje i dva filma (jedan ruski iz 1994,, drugi Aleksandra Petrovića iz 1972., kao i serija iz 2005.).

Kako god sjajno bili napravljeni filmovi i predstave, nikako ne mogu zameniti čitanje Bulgakova, baš nikako.Ja sam do knjige "Maestro i Margarita" došla sasvim slučajno, (okolnostima koje sad deluju neverovatno, kad se prepričaju), naime, neko ju je zaboravio u kupeu jednog voza u koji sam ušla. I posle sam tu knjigu, kao i jedno dragoceno izdanje kupljeno u Kijevu - poklonila.

Tako smo, nekako samostvoreno, Bulgakov i ja imali tajni, prećutni, samo naš savez - on mi je ostavio reči o dvostrukosti jednog jedinog ljudskog bića, reči o neutaživoj čežnji da se ta dvostrukost podeli, ostavio mi je najlepšu ljubavnu priču ikada napisanu, ostavio mi je razgovore Maestra i Margarite, simbole, slike, reči i tišinu, urezao mi je kao skalpelom jasno isečene vinjete ljudskih karaktera, oslikao crtice o vremenu, o prolaznosti i večnosti, o trajanju i nestajanju, besmrtne rečenice o večnoj borbi dobra i zla, o svemu, ustvari, što je ikada dotaklo ijedno ljudsko biće.

I svojim neverovatno tragičnim životom ostavio je svojevrstan putokaz o tome šta nikako ne bi smelo da se događa ljudima i šta je sve ono što ljudi silno žele da im se dogodi - a ne događa se nikad, jer ostvarenje tih snova nije namenjeno ljudima. “Takve stvari se ne desavaju na ovom svetu”, rekao je Man. Nemac.

I bilo je lepo i lako u sve to poverovati i - sklopiti savez o njegovom mestu u mom zenitu gde su okolo i drugi pisci, druge tuđe reči, slike i poruke, druga usput skupljena i stečena znanja. Sve je bilo lepo i lako osim rešiti zagonetku koju nam je ostavio u rukopisima "koji ne mogu da gore", zagonetku koja sve njegove reči čini tako "dobro složenim", tako nepovratno kao uklesanim za večnost, kao i sve druge važne poruke koje su ljudi jedni drugima ostavljali otkad govore i otkad pišu. Zagonetku koja se tiče - jednostavnosti. Kako je i čime našao meru da sve izrečeno bude jednostavno taman toliko koliko treba da bude?

I kako znamo da je to tako?

Lako.

Evo kako se može jednostavno reći skoro sve o knjizi "Ana Karenjina" :

"...ona se udala iz rutine, dobila sina, srela nekog oficira, strašno se zaljubila, rešila da ostavi i muža i sina, a onda je oficir ostavio, pa se bacila pod voz...". Eto, kako stvari nikako ne valjaju kad su jednostavne više nego što treba.

Kako bi se, tom "suvišnom jednostavnošću" moglo prepričati o čemu je "Maestro i Margarita"?

Mislim da ne bi moglo.

I to je smaragdno, čudesno, neponovljivo umeće Bulgakova - napisati dvostruki roman, napisati "roman u romanu", lagano graditi dve priče, jednu u Jerusalimu u danima suđenja i raspeća Jošue, a drugu u Moskvi tridesetih godina XX veka, u Rusiji kojom čvrstom rukom upravlja Staljin, u vremenu "izgradnje novog doba". I obe priče se dešavaju od srede do subote, ali se dešavaju i dve hiljade godina (ili i više, oduvek) neprekidno ili se dešavaju u beskonačno dugačkom vremenu jer vreme u snovima ne teče uopšte ili teče sasvim drugačije nego u stvarnosti. U dva maha, vreme u priči teče "po ivici između snova i stvarnosti" u scenama u kojima se pojavljuje Wolland koji "može

biti bilo odakle, ali je, recimo - Nemac".

Zašto Nemac?

Zato.

Bulgakov izmiče, vragolasto (đavolasto?) i savršeno istrajno skoro svakom našem pokušaju „književne anatomije“. Ne da se secirati, nema misaonog sečiva dovoljno tankog (tananog?) i dovoljno oštrog da zaseče u krhko, a nepokidivo vezivno tkivo jednostavnih reči, dijaloga i prizora kojima opisuje sve svoje (i naše, i naše!) strepnje, žudnje, čežnje, strahove i želje. Neuhvatljiv je, poput odbleska punog Meseca na mirnoj, tamnoj, uljastoj vodi, ma koliko nam se taj mesečev bljesak činio bliskim i kao na dohvat ruke. Kao što su to i sve prave zagonetke – uvek. Na vrh jezika ti je rešenje, ali reči ne „izlaze“ i rešenje nema ime, pa onda i ne postoji.

Jedini trag koji bi (možda) pomogao rešavanju zagonetki koje je Bulgakov postavio je jedan mali komad pergamenta nađen u Maestrovom rukopisu „Pontije Pilat“ kojeg je neka nemarna kadrovska komisija nepažnjom ostavila u stalku za kišobrane u garderobi teatra u Kijevu. Na tom pergamentu nalazi se „Devetodnevni Dnevnik Mačka Behemota“ i evo šta u njemu piše:

22.10. Pojeo sam hrane pet puta koliko sam težak, ali su me omeli pri najslađim zalogajima. Nije me utešilo ni špijuniranje Margarete u apartmanu. Gladan sam i deprimiran. Toliko da sam morao da se ubijem, tako da mi je ostalo samo osam života.

23.10. Doručkovao sam ceo dan i veče je palo pre nego što sam mogao da pojedem pristojan ručak. Neutešan, igrao sam se nekom (nečijom?) glavom. Dosadno.Morao sam da se ubijem još jednom. Sedam života mi jos ostaje. Moraću da počnem da ih štedim.

24.10. Izračunao sam da spavanjem gubim vreme koje bih mogao potrošiti na jelo. I na zabavne pakosti. Rešio sam da više ne spavam. Margareta mi je zbog te odluke oduzela šesti život. Beštija. Sta je sad ovo - Krim?! Dobro, Krim.

25.10. Nisam spavao dva dana i uspeo sam i da doručkujem i da ručam i da večeram. Život je lep.A imao sam ih šest do danas, ali je neka budala pobegla iz ludnice i udavila me iz zabave. Nisam mario, ostaje mi još pet.

26.10. Primetio sam da mi pisanje Dnevnika oduzima suviše vremena, stresao sam se na pomisao da ima ljudi koji samo spavaju, sanjaju i pišu i nemaju uopšte vremena za jelo. I još me je danas pregazio tramvaj, nije vozač bio kriv, okliznuo sam se na nešto. Moraću biti brižljiviji sa ova preostala četiri života.

27.10. Prisluškivao sam šaputanje Maestra i Margarete. Čoveče, pa oni samo po jedan život imaju! Osetio sam da je to toliko tragično da sam morao da se spalim iz očaja. Usput je izgoreo jedan apartman. Smestio sam to Margareti. Ta veštica me već odavno nervira.

28.10. Užasan dan. Uhvatila su me neka deca, maltretirala me, vukla za rep i na kraju prikucala na neki krst i bockala mojom sopstvenom viljuškom (imam divnu viljušku!).Bio sam na nekoj književnoj večeri i suviše umoran i gladan da se branim, pa su me deca lako dokrajčila. Sad sam već prilično zabrinut brzinom kojom gubim živote, a jedem malo i sasvim nedovoljno za taj ritam. Srećom, naišao je neki Nemac i nahranio me štrudlama. Nešto sam mu obećao za uzvrat, ali sam zaboravio – šta.

29.10. Smak sveta. Činjenica da imam samo jedan život učinila je da potpuno razumem ljude. Nije mi to trebalo na prazan stomak. I još sam se setio šta sam obećao Nemcu. Od danas imam novo ime, zovem se Azazelo (ili tako nešto, suviše sam gladan da bih bistro mislio)

30.10. Danas mi je Margareta prekrižila ovaj datum u Dnevniku i napisala „22.10.“. I od tada je više nisam video. Povremeno imam noge i ruke i (evo, stidim se čak i Dnevniku da priznam!) potpuno ćosavo telo, a kad sam pogledao u ogledalo video sam da – letim. Sve je to od gladi, znam. A možda bih mogao opet da počnem da spavam, ne znam. Bojim se da ću početi da sanjam i da ću postati potpuno melanholičan. Nije to za mačke, to je za ljude. Pored mene je jedan skakao i stao da hriplje kao da mu zivot od toga zavisi: «Azazelo, ne budi stoka, daj mi rublju i sezdeset i dve!» Za votku mu treba, znam.

Pergament je našla garderoberka koja se zvala Anuška, krenula je u radnju da kupi ulje, u žurbi prevrnula stari stalak za kišobrane i – začitala se (ona je čitala prilično sporo, istina), tako da je zaboravila kuda je krenula, što je mnogo obradovalo jednog čoveka koji se zvao Berlioz i kojeg ona uopšte nije poznavala.

Bila je već kasna noć kada je izašla iz teatra, prilično svetla noć (bio je pun Mesec) i zamalo se sudarila sa jednim muškarcem i jednom ženom, nije stigla ni da se izvini, samo je pomislila „bože, što ovo dvoje dobro jedno uz drugo stoje!“

Od tog slučajnog susreta Bulgakov je ispleo priču koja ima naslov „Maestro i Margarita“.Priču o kojoj je Behemot već ranije ispisao svoj dnevnik. Istu priču o kojoj ja sada pišem svoj.

Svi vaši dnevnički doživljaji su dobrodošli za dopisivanje.