Komedija na ivici tragedije

Ovu priču  sam svojevremeno objavio kao komentar na jednu zadatu temu ali mislim da je ona sama vrijedna da bude posebna tema. Priča nije duga, obuhvata ne mali period, u celini predstavlja laku komediju, ali koja je svakiog trenutka mogla da preraste u tragediju.

Ne znam da li u kakvoj teoriji postoji granica izmedju tragedije i komedije ali u konkretnom slučaju sam se uvjerio u njenu tananost. Priča je u celosti istinita ali su neka imena zamijenjena iz razumljivih razloga.

Ne tako davno postojao je u Srbiji i Crnoj Gori običaj da roditelji biraju svojoj djeci bračne drugove a djeca uglavnom nijesu smjela da se suprotstavljaju. Ako su se i suprotstavljala, to je uglavnom bivalo bezuspješno, a ponekad se i tragično završavalo.

 Tako 1960.godine, u selu Dobrilovu, čika Milutin odluči da ženi drugog  po redu sina, Marka, pa kako je u selu i bližoj okolini pio poznat kao velika tvrdica, škrtac, a njegova supruga kao svekrva na lošem glasu, stariji sin i snaha se već odvojili, on krene malo dalje ne bi li za domaćinstvo pronašao novog radnika prvenstveno i za sina vernu suprugu (to se podrazumijevalo).

 Marko je naravno, bio saglasan i spreman za ženidbu. Izuzetno visok, lijep i skroman mladić, veoma cijenjen medju mladima, bio je svjestan da sve te njegove pluseve potiru minusi oca i majke.

 Jednoga dana Milutinu i Marku se posrećilo traganje te u selu  Vodilovu, udaljemom 7-8 kilometara od njegovog, u kući domaćina Todora isprosiše djevojku. Tek posle sklapanja “dogovora” izvedoše djevojku pred Marka i pred budućeg svekra Milutina.  Marku se dopade djevojka, Velinka a i on djevojci , jer je na očevo pitanje da li prihvata da se uda za Marka i da održi očevu riječ, rekla da  pristaje.

 Ne lezi vraže, Milutin na polasku natrag,  trebalo je  po tom istom starom običaju da daruje najpre djevojku, buduću snahu, potom njenu majku, sestre i snahe, dakle samo žensku čeljad.

Milutin kakav je bio, velika tvrdica, bogme i tankog džepa tih dana, darovao je pomenute toliko sitnim novčanicama da su se one sve uplašile a naročito djevojačka majka.

 Kako je nekada u svakom selu postojao po jedan provodadžija(ka)  i najmanje po jedna raznosačica abrova (“vijesti”), njena majka Todorka odluči da angažuje nekoga u špijunsku misiju i ispita kakva je to porodica u pitanju.

Špijuni su naravno bili veroma uspješni i donijeli punu torbu abrova (uglavnom tačnih).

 Todor i ukućani, uz saglasnost  Velinke donose jednoglasnu odluku da  raskinu dogovor sa Milutinom i pošalju mu poruku da se djevojka predomislila i da neće da podje za njegovog sina Marka, a on kao otac ne želi da je prisiljava.

 Gazda Milutin ni da čuje, hoće da se “domaćinska” (roditeljska)  riječ poštuje i počinje da sakuplja svatove, sve sa namjerom da je i prisilno dovedu, ako ne bude drugačije. Ubjedjivanja da to ne čini u kojima je učestvovao i moj otac,(odbio da ide u svatove), nijesu pomogla. Ipak su sakupili društvo spremno da podje na dalek put i na žestoku kavgu. Izuzimajući mladoženju, nije bilo nijednog svata koji nije spreman na kavgu i obračun.

 Gazda Milutin se (potajno) nije nadao da će uspjeti da dovede snajku pa nije ni pripremio sve što je potrebno za svadbu, ali to niko nije znao osim njegovih ukućana, svatovi nijesu  primjetili da nešto nedostaje.

 Krenuli su po podne tako da su u  Vodilovo stigli u noći uoči zakazanog dana, jer  su očekivali da bi ona mogla sjutra ujutru da pobjegne. Gazda Todor se nije nadao primeni sile, pa kada su mu počeli udarati na vrata, shvatio je, kakvi su mu gosti došli i odbio je da im otvori, jer djevojka neće da podje za njegovog sina i rekao im  da nije u kući.

Tražili su da čuju djevojku lično. On je znao da je to zamka. Velinku su na brzinu sakrili u kaci u podrumu.

Nikakve molbe na razum nijesu pomogle i Milutin i Markovi svatovi su razvalili sva vrata na kući, propustili kroz ruke Todora, malo manje njegovu suprugu. Pod batinama  morali su da kažu gdje je sakrivena djevojka.

 Izvukli je iz podruma, naterali da se obuče (pod stražom) i poveli u svoje Dobrilovo. Šenlučenje su počeli tek kada su se primakli svome selu na jedno dva do tri kilometra i pošto su prošli  pored stanice milicije u kojoj nijesu ni sanjali šta se tokom noći dogadjalo.

 Kad stigoše kući, doček svatova i neveste bi po svim tadašnjim običajima sproveden. Domaćina je mučila bruka što će se sada saznati da nije sve spremio za svadbu a svi znaju da je moglo. Saopštava svatovima i komšijama istinu, predlaže da pošalje baš srećnog mladoženju da ode do prodavnice i donese ono što nedostaje.

 Ključna namirnica koja je nedostajala bila je kafa (prava), u običnim danima u većini domaćinstava u selu pila se divka. Izuzetak su bile samo dvije porodice (jedna je bila moja) koje su konzumirale isključivo pravu kafu u svakoj prilici.

 Jedan od komšija medjutim predloži da prvo smeste mladoženju i nevestu u njihovu zgradu  (popularan naziv za odvojeni aneks koji je bio spavaća soba skoro oženjenih). Djevojka (nesudjena nevjesta) nije ni razmišljala o eventualnom otporu, ali oni to nijesu tada znali.

 Na veliku žalost (ili radost), sreću (ili nesreću) “mladoženja”  prihvati očev predlog i ode da kupi kafu i ostalo što je nedostajalo. Prodavnica je udaljena  13 Km, znači do njegovog povratka će proći  5-6 sati. Taman kada on stigne biće sunčano jutro a doći će sva rodbina i komšije, pa veselju nikad kraja mislio je Marko.

 Naravno ni gazda Todor nije spavao, malo mislio šta da radi, malo se kajao što nije pozvao susedno selo (njegova tazbina) u pomoć. Za to selo se pričalo da je bilo do zuba naoružano. Da je on to uradio vjerovatno bi bilo krvi do koljena.

 Krenuo Todor malo kasnije za njima tako da je kad se sunce radja stigao do stanice milicije tik pored puta. Put su nastavili zajedno do pred Milutinovu kuću. Milicija pozvala Milutina da dovede djevojku, nesudjenu snajku. Velinka izjavila da nije dobrovoljno došla, da joj nisu uradili “ono” i da želi da se vrati roditeljima.

 1961.godine održano je sudjenje Milutinu, Todor je samo Milutina okrivio da ga je tukao i da mu je naneo štetu na kući  iako je znao imena svih svatova koji su to radili. Dobio je Milutin uslovnu kaznu zatvora i plaćanje štete. Ostali oslobodjeni.

 Malo kasnije pitali sudiju - pobogu čovječe, što oslobodi one siledžije? Zato što sam morao, čiča Milutin nije hteo da ih tereti, znao sam da im oprašta, a taman sam se bio naoštrio da njima odrežem po 15 dana bezuslovno.  

 Priča se ovde ne završava. Velinka se udala za mladića po njenom izboru koga su rodjaci zaposlili u Zastavi u Kragujevcu.

Ubrzo i Marko pronalazi djevojku po svom izboru u drugom selu, čija braća su takodje radila u Zastavi u koju su doveli i Marka u Kragujevac.

 Verovali ili ne Velinka i Marko su sada komšije, žive u istom naselju u Kragujevcu, njihove porodice su u veoma dobrim odnosima pa i njihova djeca.

 Zato mislim da ova priča nije gotova.

Ko zna, možda bude neki mnogo ljepši nastavak ?