Land of Freedom

Prosečnom Srbinu, pripadniku statističke većine, verovatno najveći problem pri polasku put Sjedinjenih Država predstavlja nikotinska apstinencija. Činjenica da „preko" nema tolerancije za pušače, bar ne u onoj meri na koju smo navikli ovde, izaziva paranoično-šizofreni osećaj ugroženosti kod nas, jadnih pušača, nepravedno žigosanih od druge strane. Tema je toliko ozbiljna, nama pušačima, da su moji pripremni sastanci (za put) uglavnom završavali dvadesetominutnim jadikovkama i tešenjem, kada se ispostavi da taj deo puta i boravka nije moguće rešiti u našu korist.

Usput, na ovaj put sam krenuo sa dvojicom prijatelja i kolega, inače studenata završne godine medicine, nepušačima, od kojih je jedan od najgore vrste, tzv „poturica": bivši pušač. I pored toga što sam dužan da slušam njihove dobronamerne savete u BGD i budem dnevno update-ovan na najnovija medicinska saznanja iz oblasti najstrašnijih bolesti koje pušenje uzrokuje, najteže mi je palo suočavanje sa svešću da ću morati da zaigram na njihovom terenu, po nepušačkim pravilima. Znači boleće jako.

I tako, krenuli smo sa aerodroma Nikola Tesla, gde sam iskulirao ljubazno osoblje koje me je zamolilo da svoju naviku praktikujem 3 metra od mesta gde sam stajao (kao tu je nepušačka zona, ali ako se pomerim malo u levo, to je OK... ?) dokazujući svoju pušačku nadmoć, sa zicerom od 3 boksa u ručnom prtljagu (okej je ako se garderoba zagubi negde, ali pljuge i laptop...). Let BA do Londona je bio neuobičajeno prijatan, 3 sata entuzijastične priče i dogovoranja. Sva lagodnost je nestala po sletanju na Heathrow: pilot (kapetan, ej!) nas je ljubazno obavestio da pušenje nije dozvoljeno na terminalu 5 (koji je, uzgred, veličine Bloka 45) niti bilo gde u okolini. Ajde, OK, nema pušenja u zatvorenom prostoru, i izdržaću tih sat i po do narednog leta, ali gde su nestale one predivne kocke od pleksiglasa, ispunjene dimom i srećnim licima? Prevara. Aerodromske takse me koštaju više nego povratne karte, a šta imam od aerodroma? Yoga centar? Tu sam već osetio nagoveštaje onoga što me čeka.

BA na transatlantskim letovima služi alkohol za dž. Bez puno dvoumljenja, nagonski, obilno smo počeli da koristimo (ne sva trojica) sve pogodnosti koje ova kompanija pruža, ostvarivši dvosmerni, ljudski kontakt sa posadom, koja nam je donosila malt iz prve klase u dinamici koja nam se u toma trenutku činila prikladnom. E, negde između druge i treće flašice (između UK i Irske) kreće prava kriza. Ona nikotinska, onako manijakalna. Fiks ideje oko odlaska u toalet. Iscenirani manični napad na temu „I don't wanna die without a smoke!". Flert sa debelom stjuardesom (preko veze varijanta). Mito&korupcija. Boli mozak, a letimo tek sat vremena. Šta da radim još šest i po sati?

Nervozu je zamenila letargija, letargiju depresija, depresiju interesovanje za izuzetne članke koji se mogu pročitati u flight revijama. Mestimično san. Pa onda sve opet.

JFK nema sobice od pleksiglasa, ali zato ima izuzetno dugu (i po broju operacija i po potrebnom vremenu) proceduru odobravanja boravka u zemlji. Nekih sat vremena. Prijatelji likuju, podbadaju me pričama „pa sad kad nisi pušio 20 sati, možeš i da ostaviš duvan". Stežem ručni prtljag sa strašću koju samo pravi pušač može da oseti: znam da dolazi mojih pet minuta. I dočekao sam ih: na peronu metroa ka NYC sam pitao šerifa (šefa perona) jel' ok da ja pušim tu, a on se ljudski (pušački) obradovao i zapalio i sam. Ekstaza. Prva pobeda nad nepravdom.

Pušio sam Petom avenijom, na Broadway-u, na Times Square-u... Jedini bag je što nema indoor pušenja (što je i bilo za očekivati), tako da kafenisanje ili alkoholisanje u poznatom obliku ne dolazi u obzir: podrazumeva određeni broj izlazaka van objekta. Upravo ti izlasci su mi omogućili socijalizaciju sa lokalcima, networking i različite informacije do kojih ne bih tako lako došao. Konverzacija je veoma prijatna „over a smoke". U takvim situacijama bih posmatrao prijatelje u lokalu, kroz izlog, kako sede onako sami, izolovani, i bilo mi ih je malo žao. Nikada neće osetiti uzbuđenje koje pušenje nosi.

Pošto ovde, u Gettysburg-u, radimo full time (bolje reći 9-2-9), kancelarija mi je predstavljala posebno opterećenje u smislu organizacije zadovoljenja zavisnosti. Posla je baš puno i bilo bi, u najmanju ruku, ružno da svakih malo izvodim nekakve akrobacije i istrčavam ispred zgrade. Onako iskriziran, sa papirnom čašom kafe u jednoj i upaljačem u drugoj ruci, cigaretom u zubima, definitivno ne bih ostavio lep utisak na okolinu. E, sad, ono što nisam znao, jeste da se određeni broj ljudi u kancelariji suočava sa istim opterećenjem: oni nisu bili dovoljno hrabri da se ranije organizuju.

Slast pobede nad nepravednom stigmatizacijom je došla u vidu relaksiranih okupljanja grupe odabranih volontera svakih 90ak minuta, ispred štaba. Parkiramo se na stepenište (kuće), popalimo cigarete i dimimo, pričamo, zezamo se 5-10 minuta. Takva okupljanja su čak i koordinatoru OK: umesto da se ljudi socijalizuju u kancelarijama (a moraju svako malo da se socijalizuju) i tako remete radnu atmosferu, mnogo je bolje da se izmeste iz kancelarije za taj kratak period. Sjajno.

Sebi sam srušio jednu od najvećih predrasuda koje sam imao u vezi sa Sjedinjenim Državama: potpuna prohibicija pušenja i progon pušača. To je definitivno slika koju domaći nepušači (i izdajnici, poturice posebno) plasiraju ovde u vidu priča „pa u celom svetu nije dozvoljeno..." kako bi imali adut u raspravi, opravdanje za teror pušača. Slika sigurno nije takva, ljudi su ovde cool, pušači normalno puše (naravno ne indoor svuda), nepušači normalno ne puše i pritom ne maltretiraju ove prve. Land of Freedom.

Vuk