Bez pouke

Ljubav je slepa..., ja samo trazim tamne naočare.

Znate zasigurne one mučne snove obojene u belo. Isprva sam verovao da je jedan od njih krajnje uporan. Bio je to logičan sled odvratnoga dana. Ponovo sam izgubio dešavanja između prvog svesnog udisanja vazduha i mamurnog teturanja uz stepenice ka razvaljenim vratima sobe. Mislim da je negde nakon tog prvog uzimanja alkoholnih isparenja i duvanskog dima zajedno sa kiseonikom naletela i prva pomisao njoj. Negde nakon prve rakije iz druge današnje flaše sam se setio da je verovatno završila kafu. Svuda oko mene je i dalje belo. Pomislih da sam suviše mamuran za ovoliko svetla kada je prostor dobio novu nijansu, a ja osetio prvi bol. Krajnje neočekivano, zabolelo je u stopalu. Hteo sam da pogledam dole, ali se glava lagano podigla u suprotnu stranu. Ispred i iznad mene, čekaj okrećem se, da i iza mene je put. Nešto ne valja, spuštam glavu konačno, jezivo polako. Da, i ispod mene je put, stani. Krv, iz levog stopala. Hajde dobro verovatno zato i boli. Ovaj put je malčice čudan. Ne shvatajući, očigledno, da se kreće po trnju i levo stopalo je usrdno krenulo napred. Probijanje kože, hm, uvertira u razdvajanje mišića na mestu gde to sigurno nije bilo planirano. Nakon prvog šoka sledi jaka želja da bol prestane. Posle petnaestog kruga u ovoj prokletoj vrtešci setih se da u snu ne bih smeo osećati bol. Kada sam okrenut naglavačke posmatrao svoj krvavi trag ispred sebe i pokušavao da ispljunem krv koja je bila uporna oko ulaženja u usta, ponovo sam pomislio na nju. Trnje je svaki put probijalo na drugom mestu, pomislio sam kako bi sigurno bilo gore da prodre dvaput kroz istu rupicu na stopalu ili prstu. Greška bilo je mnogo gore kada krene kroz istu rupicu, a završi u drugoj. Polako ali sigurno sam gubio svest i bilo mi je drago zbog toga. Krvavo belog je nestalo. Otvorio sam oči, pardon, oko drugo je jednostavno odbilo da se otvori. Valjda mu je dosadilo da pokušava da razbije naslagu skorene krvi. Ležim u lokvi skorene, svoje, krvi. Otpuzao sam do kupatila ostavljajući prljav trag. Tuširanje bi verovatno i prijalo da nije bilo bola u stopalima. Zgađeno sam odbacivao froncle kože u školjku. J... je ko je i nazvao školjkom. Ispuzao sam do kreveta. Negde između urlanja u ponovnog zasipanja stopala rakijom mi se učinilo da sam čuo nešto. Zavio sam stopala, prethodno ih obilno namazavši nekom odvratno smrdljivom antibiotskom kremom. Dovukao sam se do stolice, nekako se smestio na nju i dohvatio jednu od flaša. Taman je zasmrdela kada se zvuk ponovio, tiho zveckanje stakla. Displej telefona je zasijao ispod čaše sa nekim poluživim ostatkom u sebi. Napisala je “Nemoj doći“. Otrčao sam na rukama.