Priče iz Radionice Duše

IMA LI ŽIVOTA POSLE TRAUME  (1)

Napomena: čitate na vlastitu odgovornost

Upozoravaju: Healer i Margos

„Još jedan običan dan... i nemam baš neku ideju kako da ga iskoristim, ili šta bih radio pošto kao i obično, ništa ne radim... nemam snage... posmatram najviše prirodu mada me ni to ne opušta u poslednje vreme... i izbegavam baš da se mešam sa ljudima... a mnoge stvari me plaše... često se noću probudim sa scenama iz detinjstva... i premotavam ih... i dalje mi nije jasno... on je bio moj otac... zašto se tresem kada mi neko priđe?"

* * * * * * *

„Od trenutka kada su mi saopštili postala sam svesna kraja... i pitala se zašto? Zašto baš ja? Zašto baš sada? Jednostavno, otišla sam kući, pogledala se u ogledalo i krenula da se opraštam od sebe same... plakala nad odrazom žene koju i dalje ne poznajem... to je tako tužno... od tada se trudim da budem dobra prema svemu i prema svima... a najradije bih da mogu da zagrlim svoju decu i kažem im da znam da će sve biti u redu... a znam da neće..."

* * * * * * *

„Kao potpuni stranci smo... ponekad, dok ga posmatram u krevetu, ili dok čita novine, ili drema na trosedu, osetim jaku želju da me zagrli, da se privijem uz njega... 21 godina braka... ćerka koja je pred udajom... on i ja potpuni stranci... ne sećam se kada smo poslednji put spavali... on me više ni ne pita... valjda se snalazi nekako... mada, ne verujem da bi spavao sa drugom... imam te noćne more... ruke po meni... smrad znoja... i bol. Nisam još spremna da im oprostim. Zbog toga se cela zaledim na samu pomisao da imam odnos sa svojim suprugom..."

* * * * * * *

„Živim sa tim, nekako... dobrog dela detinjstva se ne sećam... samo one ružne stvari. Bio sam debeljuca i svi su me uvek u ulici zezali... ja znam da smo se igrali kao klinci ali ne sećam se čega... pamtim samo onaj živi osećaj radosti u meni i istovremeni strah... i to me zbunjuje... taj strah koji me parališe i dan danas... i sećam se zvižduka... on sa prozora zazviždi a ja preplašeno trčim kući... i kasnim... usput bih otrčao iza naše kuće da na brzinu piškim i kakim... onda bi on poludeo što se nisam odmah stvorio u kući... ja sam znao šta sledi... stolica... njegov opasač... majka  koja mi uplakano šapuće: „Samo ti ćuti... pusti ga... i nemoj da plačeš!" Kada bih i zaplakao to bi ga dodatno razbesnelo... onako presavijen preko stolice ja sam ćutao i brojao..."           

* * * * * * *                                                                                                                     

„Tresem se... nema moje doktorke... oko mene gomila nekih studenata željnih da me vide raščepljenu... pokušavam nekako da se koncentrišem na disanje... reklo mi je par njih da je to najvažnije valjda... užasni bolovi... osećam da nešto nije u redu... jednostavno znam! I nikoga pored mene... babica urla... jedan mladić u belom mantilu mi je prišao i vlažio usta nakvašenom vatom... sećam se, stegla sam ga za ruku... gledao me je očima anđela... sav preznojen i uplašen, rekao mi je: „Stisnite slobodno jako! Biću pored vas." A onda je uletela neka žena i krenula da urla na njega i na mene... kako sam ja kriva za sve... plačem... ona urla i dalje:"Sva si se pocepala! Šta si to uradila!" Sonja danas ima 10 godina... zašto me moj Bane nije držao za ruku tada?! Kada sam i pokušala da mu prepričam šta mi se dogodilo na porođaju on bi samo odmahivao glavom nešto u stilu: "Nisi ni prva ni poslednja, ajde ne kukaj!" Ne mogu očima da vidim muški svet... zgadio mi se! Svi su isti! Mrzim sve što nosi beli mantil! Ponekad prasnem i na Sonju... a onda satima plačem..."

* * * * * * *

„Bože kako je to bilo lepo... to je jedini lep trenutak koji iz detinjstva pamtim... proleće... ja sam došao iz škole... nisam odmah otišao kući...  joj, znaš kako je lepa Vojvodina, ispred svake kuće imaš drveće, travu... ja sam otišao ispred baka Vidine kuće, ona je bila naša prva komšinica... sećam se, bila je onako stara na prozoru... i kada god bi me videla pitala bi me kako je bilo u školi, ili da li sam gladan... tog dana sam brao maslačak i bele rade za moju mamu... prolećni buketić... moja mama... uvek je bila tužna i uplakana... sećam se mirisa proleća... i pčele koje zuje... dobio sam peticu u školi... i kao opijen, berem mali buket da iznenadim mamu... tata radi drugu smenu... odjednom čujem vrisak... baka Vida momentalno zatvara prozor i nestaje... ja sumanuto trčim ka kući... opet je tuče... tata nije otišao na posao... i vrištim: „Mama! Mamice!" ... držala me je sva uplakana i umazana za ruku... krenuli smo opet u milicijsku stanicu... na trotoaru, ispred mene, moja školska torba i buket cveća... sećam se, torbu sam podigao... mama je sva izgubljena zgazila na buketić... a meni je tada dobovalo u glavi da moram da budem jak, hrabar, da ne plačem i spasim mamu..."

* * * * * * *

„ Šta tu ima da se priča... to je godinama trajalo... i nije bilo važno koja sam smena u školi... ni osnovnoj ni u srednjoj... kada god bih došla kući ona je spavala... polugola... raščupana i umazana od šminke... pored nje album sa slikama... pocepane slike nekog muškarca... tek sa 16 godina mi je rekla da je to moj otac... tada je ležala na psihijatriji... (...) oko kreveta čaše i flaše... bilo mi je zabranjeno da ulazim u njenu sobu... bračni krevet uvek razmešten za dvoje... ona je spavala na svojoj polovini, zgrčena... ja bih polako zatvorila vrata za sobom i otišla do kuhinje da pospremim... tog dana sačekala su me zagorela jaja za ručak... šta zna jedanaestogodišnja devojčica... u nekom trenutku ona bi se probudila, došla do mene, pomazila bi me po glavi... teturala se onako bleda ko senka... (...)  Znaš, odlučila sam da se razvedem... ne pijem već neko vreme... on ionako nije tu... stalno je na putu..."

* * * * * * *

„ Nije mi bilo važno ni da me ubiju... bilo mi je nekako toplo, kao da sam u materici ili nešto tako... pola od toga se ne sećam... samo udarci... i strahovit bol u stomaku... u glavi... i onda sve prestaje... valjda sam ležao tako krvav neko vreme... i razmišljao o Dejanu... više mi se nikada nije javio posle toga... bili smo na večeri... slavili godinu dana naše veze... te večeri mi je rekao da me voli... ja sam njega zavoleo već posle mesec dana... nisam to smeo da mu kažem... da se ne uplaši valjda... (...) za stolom do nas sedeli su neki likovi... i pili... ja sam primetio da nas čudno gledaju ali bio sam siguran da ničim nismo privlačili pažnju na sebe... možda međusobnim pogledima... ne znam... valjda se videlo da se volimo... oni su nas mrzeli... i u osnovnoj školi su me mrzeli i sa prezirom gledali... i u srednjoj su me par puta šamarali zato što se družim najviše sa devojkama... i na fakultetu se me mrzeli... valjda mi na čelu piše da sam peder... smrdljivi peder... smrdljiva pederčina...nenormalan... (...) i majka me je mrzela... kada sam joj rekao da me, od kada znam za sebe, privlače muškarci odglumila je padanje u nesvest i bol u grudima... otac je tada odvezao na urgentni...samnom više nije progovorio ni reč... majka od tada redovno kod lekara... ja napustio kuću... sam...Dejan je moja prva ljubav... i poslednja. (...) nikada više neću voleti... nikada i nikoga...izdaja... najstrašnija izdaja... sutra idem da mi uzmu otiske za zube... imao sam i prelom vilice...slomljeno srce se ne leči..."

* * * * * * *

„Zašto stalno imam potrebu da udarim nekoga? Često fantaziram o tome... volim seks... uživam u njemu... ponekad popušim džoint da bih imala jače orgazme... najduža veza mi je trajala mučnih 5 meseci... i njega sam prevarila... ne, i njega sam redovno varala... onaj skot je skoro crko... ko pas... sam u stračkom domu... sestre rekle mojoj majci da je na samrti dozivao mene... moj deka i ja... voleo je da se igramo one odvratne igre điha-điha... oduvek mi se nekako gadio... ne znam ni sama zašto... (...) pre neki dan mi je lik sa kojim se povremeno viđam rekao da želi da budemo zajedno... opet stariji od mene... došlo mi je da ga prebijem... iz čista mira... bio mi je odvratan... gadim se sama sebi što sam uopšte i spavala sa njim... da, moja majka je redovno posećivala dedu... patološki vezana za njega... moj otac tu patologiju nije mogao da podnese... napustio nas je kada sam imala 7 godina... deda je živeo sa nama... sa majkom sam samo na službeno...da li sam ja normalna?!"

* * * * * * *

„Svesna sam da sam donela tada neku odluku... za mene je bila važna... ne sećam se i koju... on je bio moja prva ljubav... imala sam 17 godina... sa njime sam izgubila nevinost... spavali smo samo jednom... bilo je čarobno... u to vreme sam se spremala za upis na likovnu akademiju... mnogo sam slikala... više se nije javio... samo je nestao... sećam se, jedne noći dok sam plakala, uzela sam platno na kome sam prethodno naslikala svoje zaljubljene oči... prefarbala sam ga... te noći sam preko toga naslikala ogromno drvo i usamljenu devojku koja sedi na kamenu ispod njega... nisam imala pojma ko je ona... on se i dalje nije javljao... očekivala sam ga... nadala mu se... prošlo je, čini mi se oko 6 meseci kada sam jedne noći uzela to platno i premazala devojku... ostalo je samo drvo sa kamenom ispod njega... i dan danas čuvam tu sliku... stoji okačena iznad mog kreveta u spavaćoj sobi... nekako mi je draga i umirujuća... ipak je to nešto najlepše što sam do tada naslikala... bili su to oni sanjalački dani... (...) u međuvremenu sam upisala i završila ekonomiju... shvatila sam da je slikarstvo neozbiljno i tu fazu danas doživljavam kao klinačko glupiranje... nemam dečka... od onda... samo neke bezvezne pokušaje... kada god bi stigli do kreveta ja bih imala užasnu bol u predelu jajnika... dole, sva kao da sam okamenjena... mislim, nisam ja neko ko sada ima vremena za ljubav, kapiraš? E da, imam i bolne menstruacije... ma jok, nisam ljuta na njega... znaš ono kako kažu da je prva ljubav bolna... prevazišla sam ja to... sada sam usresređena na karijeru...  poslednji put kada sam bila kod ginekologa ona mi je rekla da je sve u najboljem redu i da bi možda trebala da popričam sa nekim malo o sebi... pa, eto mene kod tebe mada, ipak, mislim da je nešto hormonalno u pitanju..."

* * * * * * *

„Imam problem... već četvrti put u poslednjih desetak godina imam neke napade... svaki put sam završila na psihijatriji ali me nisu zadržali u bolnici, osim prvog puta... kao da se potpuno odsečem od stvarnosti... počnem da tripujem, a svesna sam toga nekako... najstrašniji strahovi... i sva se tresem... i imam osećaj kao da će me neko ubiti... recimo u jednoj epizodi sam istripovala kako će smak sveta... kraj znači! Moj psihijatar mi je rekao da to nije psihoza po njemu... njemu to liči na neke, kako on to reče, fleševe valjda... ne kapiram... i u tim napadima tog nečeg ja krenem da izvodim asane iz hata joge... nju vežbala neko vreme, ma znaš ono, medicinska joga dobra za telo i tako to... onda se nekako izvijam... čudno, imam osećaj da me to nekako umiri... e da, u jednoj epizodi sam ko sumanuta sređivala kupatilo... nisam mogla da prestanem sa čišćenjem i ribanjem... moj sin me zbunjeno gleda... ima 4 godine... ja sam udata, moj muž je 12 godina mlađi od mene... ma i to je neka blesava priča... volela bih da skapiram šta se to samnom dešava, o čemu se radi? Kakvi fleševi su u pitanju... e da, pila sam više od 10 godina i bila na lečenju... za sve to vreme sam pušila travu... u stvari to sam počela kada sam raskinula sa skotom... imala sam tada 17 godina... pre skoro 20 godina... mlada, zelena i naravno glupa hehe... njega sam tada baš volela... nisam imala pojma da je u paralelnoj vezi sve vreme... bilo smo dva tela jedna duša, što se kaže... sa njime sam sve probala prvi put... i seks i alkohol i drogu... ma volela sam ga kao Boga ali sam nekako sve vreme sumnjala da nešto nije u redu... sećam se, jednog popodneva smo bili kod njega u stanu, u soliteru... leškarili na krevetu... zvono na vratima... neko dobro zalegao... on ustaje, ja sam u krevetu i dalje... odjednom čujem dreku u hodniku... skačem iz kreveta... u sobu upada devojka sva van sebe... doslovce urla na njega mene nazivajući kurvom... počinje da lomi sve po sobi... ja šokirana totalno... sve se dešava ko u filmu, brzo... odlazi do prozora i kreće da lomi rukama stakla... obe ruke nabija na staklo... krv na sve strane... ova budala skače sa sve nožem na nju da je ubije! Ja skačem između njih dvoje da ih razvadim... on kreće nožem i mene zakači po ruci... kada je video šta je uradio nju je dohvatio i krenuo da je mlati... dalje se ne sećam... valjda sam otrčala u kupatilo po peškir i istrčala iz stana... tako nekako... sećam se da sam dugo posle toga šetala po mostovima kojih se zapravo plašim zbog visine... ili odem do pruge... i čekam voz... kada sam na mostu ili kada pored mene prođe voz ja kao da se osetim živom nekako... ne kapiram... da, posle svega toga, ja sam ga napustila i krenula da se zezam, da pijem... pa upoznala mog sadašnjeg muža... pa dete... tako nekako... ovo sam zaboravila... budale... ma gluposti, šta da ti pričam... nego, brinu me ove epizode... ne kapiram, šta se to samnom dešava?"

* * * * * * *

"...Ma ništa posebno, ja ostala u drugom stanju, on rešio da dete ne bude kopile iako smo živeli već godinama zajedno, pa kao, da se venčamo. Gde ćemo? U Parizu. Ajde, što da ne. I krenemo - doktorka reče da ne brinem... prokrvarim kad smo pošli i tamo svih dana... vratimo se, ja na kiretažu a on me tešio, reče 'ko ga jebe, drugi put pravimo blizance..' hehe... E da... tamo je bilo strašno, to jeste. Sačekam ja da budem poslednja, jer je kao taj moj prekid 'medicinski' za razliku od onih nasilnih... a tamo u toj salici njih troje kao mesari... krvi na sve strane, po njima, po podu... pored one ionako neprijatne ginekološke stolice kanta, do pola puna koječega... odvratno, majke mi... ne znam šta me snašlo, kažu mora na živo da bi otpratili kontrakcije materice, samo apaurinčić u venu.... Ne znam kako preživeh taj bol, stvarno... posle sam ležala sama i tresla se i sve razmišljam kako ja loše podnosim te lekove i hemiju...

Prođe 4 godine... ja opet neke bolove.. krvarenja... ja se lepo spremim, kod frizera, nova spavaćica, sednem u kola, pa u bolnicu.... baš sam bila lepa... on je bio na putu. I sutradan posle vizite, pozovu me u ambulantu, krenu da čačkaju, boli, jebe kevu... opet oni meni apaurin u venu - a ja valjda na to loše reagujem, vrištim a glasa nema... samo majku dozivam... U nekom trenutku, krene frka, oni meni skidaju nakit, lak s noktiju, motaju u čaršaf, na kolica... operaciona sala... i eto... ispade da je bila vanmaterična.... Al znaš gde sam bre popizdela načisto? Ono moje kuče - e, sve je morala isto da prođe! I silovanje, i mrtav porod i na kraju operaciju.... Jebem mu mater, kako da se sve tako isto potrefi, kaži ti meni!?! Jadno kuče...''

* * * * * * *