MILENA JESENSKA 2

Mielna Jesenská

HISTERIJA NEZAVISNOSTI

Svi smo opsednuti time. Tvrdimo da je najgore što može da nam se desi da budemo zavisni. Zato izbegavamo bilo kakva obećanja, pogodbe i poštovanje najjednostavnijih obaveza. Dva dana unapred ne možemo da obećamo da ćemo nešto uraditi, s ponosom tvrdimo da unapred ne znamo šta ćemo prekosutra raditi. To nazivamo slobodom. Kada se setim da su ranije živeli ljudi koji su čitav svoj život posvećivali jednom obećanju i ispunjavali ga, počinjem da verujem da je naše vreme pre u znaku kukavičluka nego u znaku slobode. Svako pokušava da se reši svoje obaveze tvrdeći da je jednostavno čovek koji ne može ništa da uradi pod pritiskom. Uverava da je spreman na svaku žrtvu, pod uslovom da je dobrovoljna. Kada se smiluje da se „dobrovoljno" žrtvuje nekoj dužnosti, ushićen je samim sobom i od drugih očekuje da budu ushićeni. Dešava se da danas sa ushićenjem tvrdimo da čovek koji ne vara svoju ženu jeste čestit čovek; krajnje je neuobičajeno raditi svoj posao pošteno i niko nije siguran treba li tom čoveku da se divi ili da ga smatra nenormalnim. Ne uzimati mito, u bilo kakvom vidljivom ili nevidljivom vidu, znači izložiti se opasnosti da nas smatraju svecem ili idiotom. Zgroziti se nad nečim nečasnim znači da smo isuviše osetljivi. Smatra se da sve normalno zaslužuje pohvalu. Danas je mnogo lakše uraditi nešto značajno nego ranije. Sećam se Čestertonove Odbrane obećanja koja nisu data. Danas je takoreći junaštvo obećati nešto. Krajnje je herojstvo ispuniti ono što smo obećali. Uvek i svuda, ljudi sve opravdavaju nekim humanizmom. U ime humanizma dopuštamo sebi sve moguće slobode; uskoro nećemo imati onu značajnu slobodu da budemo staročeški i starinski pošteni. Žena krši ruke nad svojim mužem koji je sve pare propio a nju ostavio u bedi s detetom  uopšteno o njoj tvrdimo da je isuviše stroga prema njemu, jer je on slobodan čovek i ima prava kada mu padne na pamet da se napije do besvesti. Hvalimo slobodu, a ne hvalimo slobodnu plemenitost i uspešnost bez nadgledanja i prinude. Zasad slobodu shvatamo kao životinja puštena s lanca: biti slobodan znači raditi sve što nam padne na pamet. Nismo još došli do toga da shvatimo da je prava sloboda raditi dobrovoljno dobre stvari. Kada neko neće da se oženi iz straha da ne izgubi slobodu, ili neće da prihvati neki posao zato što bi ga stalan posao suviše vezivao i brani se značajem takve ljudske slobode, uvek zamislim zemaljsku kuglu otprilike onako kako vidimo mesec teleskopom sa Narodnog pozorišta za jednu krunu tokom jesenjih večeri: čudnu kuglicu nepoznate veličine, izbrazdanu malecnim kanalima, sa sitnim drvećem i brdašcima; u tom čudnom svetu zamišljam čoveka mravića kako se od rođena do smrti migolji. Koliko se samo narinta da bi se triput dnevno najeo, da bi spavao ispod krova nad glavom, a da i ne govorim o raznim brigama oko oblačenja, o raznim ambicijama, uspesima i olakšicama koje mu promiču kroz glavicu. Jednom zarobljen nepoznavanjem i ogromnošću prostora, drugi put zarobljen praznoverjem svoje nesvesnosti i sto hiljada puta zarobljen snovima o neispunjenim željama, taj zarobljenik, koji nikada nigde ne može da pobegne, govori o slobodi jednog popodneva, o zrncu peska u beskonačnosti. Imati slobodu da se odmah otputuje do Afrike, sa visine od nekoliko stotina metara, to je samo čudnovato puzanje sa jednog mestašca na drugo. Imati slobodu novca, znači biti zarobljen hiljadama konvencija, a imati slobodu siromaštva, znači biti zarobljen hiljadama neispunjenih želja. Čovek ima samo jednu slobodu  a to je da umre; i drugu slobodu: da ne želi da bude slobodan. Stvarna sloboda znači preuzeti na sebe ono što se mora preuzeti i učiniti to sa mirom. To nije rezignacija, to je samo svest o tome: što se više koprcamo u uzaludnim borbama, više se zaplićemo u mrežu. To nije pokornost i predavanje. To je samo poštenje da stvari vidimo onakvim kakve jesu i da ih se grčevito ne držimo.

Milena Jesenska

Narodne novine, 20. februar 1927.