Kosovo za vreme komunističkog režima (do 1988.)

Posle oslobođenja Kosmeta (23. 11. 1944) i zatim vojnog smirivanja arbanaške balističke pobune na Kosovu i u Metohiji (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), došao je period na izgled smirivanja vidljivog besa i patološke mržnje Arbanasa protiv Srba, jer je usledilo vreme amnestije, popuštanja i potpunog udvaranja novih vlasti komunističke Jugoslavije arbanaškom stanovništvu, među kojim je bilo ne samo saradnika okupatora i izdajnika svoje zemlje nego i javnih zločinaca. Tome treba dodati i teror državnog ateizma, koji je pogađao uglavnom srpski narod i njegovu tradicionalnu privrženost crkvi.

Nova vlast je najpre napravila katastrofalnu državno pravnu grešku, upravo zločin prema srpskim i crnogorskim izbeglicama sa Kosova i Metohije. Naime, poznatim odlukama NKOJ-a, odnosno nove vlade DF Jugoslavije, od 6. i 17. marta 1945. godine, zabranjen je povratak prognanim kolonistima sa Kosmeta ukaz potpisao crveni (ras)pop Vlada Zečević, čime je u stvari sankcionisan okupatorski i arbanaški ratni zločin nad srpskim življem Kosova i Metohije. Zbog tih odluka na Kosmet se nikada nije vratilo 1.638 prognanih srpskih porodica, a u Vojvodinu je tada preseljeno 2.064 srpske familije sa Kosmeta. Prema zapisnicima Oblasnog odbora, zemlju su tada na Kosovu delimično ili sasvim izgubile 5.744 srpske familije, a samo neke od njih su dobile natrag svoju zemlju. Među prognanima i nepovraćenim Srbima bilo je dosta i starosedelaca sa Kosova. Ovo je bilo, između ostaloga, i po želji Komunističke partije Jugoslavije, koja je još 1940. (na konferenciji u Zagrebu) zauzela antisrpski, a proarbanaški stav u pitanju sudbine Kosova i Metohije. O tome iscrpno piše u delu Početak posleratnog progona Srba sa Kosova,

Tako je počelo posleratno "etničko čišćenje" Kosova i Metohije, koje se u slabijim ili jačim talasima nastavlja sve do danas Navešćemo ovde svedočenje o tome jednog kosovskog Srbina, izrečeno nedavno u našoj javnosti. Naime, Miloš Savičević iz Kosova Polja najtačnije je rekao istinu o posleratnom do danas prisilnom iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije (one čuvene kosovopoljske noći, 24/25 aprila 1987): "Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova potiče još od ranije. Od 1941. godine do dana današnjeg nije se zaustavilo Prvo, uz pomoć okupatora i domaćih izdajnika (tj Arbanasa), koji su mahom koloniste Srbe i Crnogorce terali u izbeglištvo u Srbiju i Crnu Goru, gde su ostali sve do oslobođenja naše zemlje. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu su ostavili na Kosovu Albanci su je (tada) podelili kako su znali i umeli Jedan deo Albanaca, pripadnika okupatora, nezadovoljni Jugoslavijom, po povratku izbeglica Srba i Crnogoraca na Kosovo i na svoja imanja, ustremili su se na njihova imanja, počeli su sa pritiscima na Srbe i Crnogorce, sa napadima na ličnost, imovinu, počeli su sa poljskim štetama, sa sečom šuma, oduzimanjem imovine, posebno nekretnine, tako da je iseljavanje onih koji su se vratili na svoja ognjišta počelo ponovo. Izbijanjem demonstracija 1968. godine iseljavanje se samo nastavlja ubrzanim tempom I to na očigled tadašnjih pokrajinskih, državnih i partijskih rukovodioca, koji su partijsko i državno rukovodstvo SR Srbije i SFR Jugoslavije obaveštavali da se iseljavanje vrši samo radi ekonomskih razloga Izbijanjem demonstracija 1981. godine iseljavanje se nastavlja još ubrzanijim tempom, tako da i dan danas traje, a po mom dubokom uverenju neće se zaustaviti dok Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ne budu ravnopravni na delu, kao što Ustav garantuje, a ne da, kao do sada, budu građani drugog reda, obespravljeni u svim pravima "

Talasima iseljavanja Srba sa Kosmeta u posleratnim godinama naročito je doprinosio velik broj emigranata iz Albanije, kojima je nova vlast direktno pomagala davanjem imanja i materijalnom pomoći. A oni su upravo bili najagresivniji prema Srbima. O tome svedoči, između ostaloga, i slučaj porodice Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna, kojoj je tokom rata ubijen otac Danilo od Albanaca emigranata, zatim 1960. sin Slavomir od emigranata i šumokradica, i 1982. unuk Danilo od Ferata Muje, emigranta Albanca, nastanjenog u susedstvu u Samodreži. Da je iseljavanje srpskog življa sa Kosmeta pod pritiskom počelo već u prvoj deceniji po oslobođenju kao sigurni pokazatelji mogu poslužiti svakogodišnji izveštaji Raško prizrenskog episkopa Svetom Sinodu u Beograd, po kojima se skoro svake godine smanjivao broj parohija u ovoj eparhiji, naročito oko Podujeva, u Drenici i oko Đakovice Istina, izvesno smanjenje broja verujućih domova na Kosmetu bilo je rezultat antireligiozne kampanje nove vlasti marksističke ideologije, pri čemu ta kampanja nije pogađala arbanaški živalj kao muslimanski, jer je islam u novom režimu bio oduvek i do danas privilegovan Uz to, napadi na Srpsku crkvu i njenu imovinu bili su sve učestaliji i od vlasti tolerisani, ponekad čak i podstrekivani, o čemu postoji velik broj dokumenata, žalbi, prestavki, vođenja beskrajnih sudskih sporova - i uglavnom sve bez uspeha.

O tome kako su mnoge crkvene i manastirske zgrade bespravno zauzete ili konfiskovane od nove vlasti postoji niz dokumenata. Naročito je grubo bilo posleratno zauzimanje manastira, poput npr. kapele u Gračanici - za kancelarije, magacine ili čak istražne zatvore organa OZNE, vojske ili mesnih odbora. Raznim nasiljima nad crkvama i manastirima na Kosmetu srpskom narodu sasecani su koreni i uskraćivana nada na bolju budućnost, iskorenjivan je istorijski i duhovni trag nacionalnog bića i srpske kulture na istorijskoj zemlji srpskog naroda.

Niz srpskih crkava srušila je ili dokončala ratno rušenje upravo nova komunistička vlast Tako je srušena, marta 1952, srpska crkva u selu Duganjevu kod Uroševca i neke druge Najdrastičniji primer tiranije nove vlasti nad Srbima jeste rušenje spomen-crkve u Đakovici, baš na Svetog Savu 1949. godine, i to dinamitom, pri čemu udovici popa Luke Bulatovića vlasti nisu dozvolile da kosti svoga muža, sahranjenog kraj crkve, prenese pre rušenja. O tome je karakteristično pisao (15. jula 1951) prota Steva Dimitrijević, spominjući i ostale nevolje srpskog življa tada na Kosmetu: "Ovde su pokazani samo najvidljiviji nasrtaji na veru pravoslavnu. Ako se daljim sličnim postupcima ne stane na put ozbiljno, i ne dadne satisfakcija utvrđenim osećajima pravoslavnih Srba, onda može doći do ugrožavanja interesa (Srba). Moralo bi o ovome da se izveste i više narodne vlasti i umole za naredbu onamošnjim vlastima da povedu malo računa i preduzmu mere protiv pojedinih dušmana i razaračkih zulumćara. U Prizrenu su u pravoslavnom groblju polomljeni i lome se i dalje nadgrobni spomenici, a u starom vojničkom groblju tamošnjem svi su istrebljeni. Ni po verski mešovitim selima ne ostavljaju krstove na grobljima."

Nova vlast, u kojoj je bilo dosta Arbanasa (a među ovima na vlasti bilo je i direktnih ratnih zločinaca, sada pomilovanih), teško je dopuštala obnovu porušenih srpskih svetinja. Najbolji dokaz je primer mukotrpnog nastojanja, malobrojnih kosovskih monaha i monahinja da obnove porušeni i zapusteli manastir Devič. O tome rečito govori izveštaj i žalba devičkog starešine, jeromonaha Makarija, Svetom Sinodu u Beogradu (26. juna 1946): "Dana 23. 6. 1946. god. delegat oblasnog odbora iz Prizrena, predsednik Sreskog odbora iz Srbice Brajim Trnava i predsednik mesnog odbora iz Lauše Halim Bajram, sa još nekim Arnautima, izašli su da dele manastirsku zemlju. Pre početka deobe predsednik Sr. N. O. Brajim Trnava, pred skupom Arnauta i Srba, govorio je da su crkve uopšte nepotrebne. Za džamije rekao je da mogu ostati jer služe kao bogomolje, a crkve služe za sabiranje bogatstva. Prisutnim Arnautima bilo je vrlo ugodno, a naši Srbi ostadoše zaprepašćeni. Posle deobe, više je zemlje pripalo Arnautima, koji su za vreme okupacije radili zemlju, nego li Srbima koji je oduvek rade. Meni je delegat oblasnog odbora saopštio da manastir ne polaže pravo na zemlju kao porušen, i da su još marta 1946. god. rešili da se manastiru oduzme sva zemlja."

Manastir Devič je kasnije ipak obnovljen, ali je neprekidno do danas imao velikih nevolja i zuluma od susednih Arbanasa, koji su često napadali ne samo manastirska dobra nego i same sestre monahinje. Ali, gornji navod oca Makarija odslikava stvarni odnos nove jugoslovenske vlasti, proarbanaški a antisrpski nastrojene, što se može videti i iz činjenice da nijedna džamija nigde na Kosmetu nije porušena. Naprotiv, mnoge nove džamije podignute su na mestu porušenih crkava ili od njihovog građevinskog materijala.". Kao ilustraciju samo navodimo: selo Radonjić kod Đakovice, gde je na mestu i od materijala crkve podignuta džamija, jer Srba više i nema u tom selu. Crkveni prostor, imanje, groblje neretko je dato, ili prisvojeno, nekom Arbanasu, kao što je slučaj u selu Rakitnici kod Podujeva, Pomazatinu kod Prištine, Drenovcu i Prilepu kod Dečana, u bivoljaku kod Vučitrna i drugde. U selu Ljevoši kod Peći, iznad Pećke patrijaršije, na temeljima stare srednjevekovne srpske crkve podignut je 1955. godine lovački dom za SUP Kosmeta. U selu Miruši kod Mališeva preorani su temelji crkve i staro groblje srpsko (1963) i zemljište postalo zadružna njiva. U selu Kravasarija kod Mališeva sadašnja škola podignuta je na temeljima srpske crkve, a i Srba u selu više nema. Zatiranje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji činjeno je i na razne druge načine (delimična dokumentacija u knjizi Zadužbine Kosova).

Jedan od načina pritisaka na Srbe u ovo vreme, i time započinjanje njihovog prisilnog egzodusa sa Kosova, bila je i nacionalizacija zemljišta "za društvene potrebe", gde se zemljište uzimalo najpre od srpskih porodica. Tako je, npr. sasvim nestalo srpsko selo Nakarade kod Đakovice, kraj magistralnog puta za Prizren, koje je pretvoreno u Poljoprivredni kombinat "Erenik". Novo Selo kod Prištine, sa ostacima crkve i grobljem. srpskim, potopljeno je celo (1965) pri izgradnji veštačkog jezera na Gračanici. Stadion "Prištine" u Prištini podignut je na zemljištu Srba koje je nacionalizovano. Selo Vrbnica na Drimu, do albanske granice kod Prizrena, imalo je Srba još u posleratnoj deceniji, a onda je zemljište oduzeto i potopljeno za hidrocentralu u Albaniji (!), tako da danas u tom kraju više nema Srba.

U ovoj posleratnoj deceniji imamo i česte progone i zatvaranje srpskog sveštenstva. Tako su 1945-1946. u zatvoru bili: arhiđakon Gavrilo iz manastira Dečana (osuđen na 10 godina zatvora), sveštenik Stanislav Vasiljević iz sredačke župe, sveštenik Grigorije Baljošević iz Orahovca (3 godine zatvora), prota Branko Jakić iz Prizrena, pa sveštenici Đorđe Dragić iz Lipljana i Živa Boldorac iz Istoka (zatvoreni 1947), prota Perko Kipović iz Gnjilana (zatvoren 1949). Naravno, bilo je to doba robijanja mnogih nevinih ljudi u zemlji, ali broj kosovskih Srba u zatvorima nije tada bio prosečno manji, što je tamošnji narod obeshrabrivalo. Najkarakterističniji primer progona srpskog sveštenstva na Kosovu u ovo doba (1952) svakako je nevino stradanje od vlasti jeromonaha Venijamina Boškovića u manastiru Binču kod Gnjilana. Sam on opisao je raško-prizrenskom episkopu ono što se njemu i manastiru desilo od vojnog, milicijskog i drugih predstavnika tadašnje "narodne vlasti" na Kosmetu: "Poznato vam je da sam teško bolestan i da već godinu dana ne napuštam sobu, većinom ležim u krevetu. Tako sam ležao u krevetu i 3. maja t. g., koga su dana oko 5 sati po podne banuli u moju sobu 6 ljudi meni nepoznati, jedan je bio u uniformi vojnoj sa titovkom na glavi, a ostali u civilnom odelu, a jedan je bio u plavoj (milicijskoj) uniformi. Onaj u uniformi vojnoj i jedan gologlav u civilu ostali su kod mene, a ostali su izišli Onaj u civilu seo je preda me i razbijao jaja, kojih je bilo oko 100 komada u dve korpe (bilo je to vreme oko Uskrsa - A. J.) Onda je obe korpe s jajima bacio na mene, bacio je i sud sa jelom na mene. Onda se onaj u uniformi popeo na mene, stao mi na grudi i počeo da me davi; od težine krevet je se prelomio i ja sam propao. Onda su mi naredili da se dignem na onaj deo kreveta što nije propao; kad sam seo, onaj u civilu skinuo je lampu sa gasom i izručio na mene, i hteo da me zapali, ali nije imao šibice Onda je izručio na mene testiju vode. Posle me je onaj u vojnom odelu udarao nogom po celom telu, a onaj u civilu udarao me je sa štapom po glavi, po licu, svuda Onda su me i dalje toliko tukli da sam pao onesvešćen i tek posle 1 časa došao je sluga (manastirski) iz Binča i komšija Raša i Milena Petrović. Pri polasku, onaj u vojnom odelu kazao mi je. U roku od 24 sata da se izgubiš odavde, inače ćemo te baciti kroz prozor. Teško pretučen, ja sam morao da napuštam manastir, a ključeve sam predao namesniku." Dodajmo da je otac Venijamin uskoro umro od zadobijenih povreda.

Opisani tragični događaj nije bio samo "agitpropovski ateizam" državne marksističke ideologije, nego pre svega bezakonje jednog sistema vlasti, nesumnjivo sa krajnjim ciljem trajno iskorenjenje srpskog naroda iz istorije i pamćenja Kosova Posledice ovakvih postupaka, a iza njih sigurno stoji i arbanaški doprinos i politika albanizacije (i islamizacije) Kosova, Jesu ta da je manastir Binač danas skoro zapusteo, a i srpski živalj oko njega veoma se proredio. Slično je i sa čestim napadima na imanje i sestrinstvo manastira Devič, zbog čega su okolna sela, njih oko 20, zapustela od Srba; pa napadi na manastir Svetu Trojicu kod Mušutišta, kome preti zapušćenje, kao što je zapustio manastir Sv. Marka u Koriši kod Prizrena

Da ovo nije bio usamljen slučaj, pokazaće i sledeći, nešto drugačiji, ali sa istom namerom i namenom učinjen napad na Srbe i Srpsku crkvu. Paroh raniluški Anđelko Petrović izveštava episkopa u Prizrenu 7. januara 1948: "Noću uoči Sv. Save u crkvi Raniluškoj (kod Gnjilana) načinjen je pravi rusvaj - sve su knjige pocepane na paramparčad. Na sv. Prestolu ostala je jedino sračica, a ostali pokrivači, jevanđelje, jedan krst, antimins, carske dveri, zavese, službenik, svetnjaci - sve je polupano i razbacano po crkvi, ikone neke koje su visile o zidu i one su polupane, jedino je pošteđen pribor za sv. pričešće na žrtveniku i ništa drugo. Jedek sa zvona na zvonari skinut je i odnešen " Ako sada navedemo sličan slučaj iz 20 godina kasnije, videćemo isti zločinački odnos prema kosovskim Srbima i njihovim svetinjama. Naime, mitrovački paroh Vladimir Popović izveštava episkopa u Prizrenu 5. jula 1972: "U selu Vinarcu, ataru ove parohije, postoji crkvica još iz davnina, pre nekoliko stoleća, iz doba patrijarha Čarnojevića Ona je prošla u skoro istovetnom stanju u vremenu 1915-1918. g. kao i u vremenu 1941-1944. g. Međutim, februara ove godine našla su se neodgovorna lica (čitaj Arbanasi - A. J.) pa u nemogućnosti da otvore crkvu, pokvarili su krov na njoj, otvorili je i ubacili dosta prljavštine (đubreta, izmeta), tako da je nižepotpisani morao da se obrati miliciji za zaštitu... Vernici (Srbi) su za tim pristupili obnovi crkve, krov prepokrili, okrečili i vrata još bolje učvrstili. Međutim, juna meseca, ne znamo (tačno) dan, došli su opet nepoznati, pa su je potpuno ruinirali. Vrata su skinuli i odneli, stolove u crkvi polomili, kandila i svećnjake uništili, tako da je u crkvi ostao samo goli i isprljani zid. ... Smatram da ovakav postupak ne liči čak ni na kriminal, već na politički gest radi istrebljenja ove naše svetinje.". Tako piše srpski paroh mitrovački, dodajući u objašnjenju da se ova crkvica "nalazi u selu sa življem isključivo muslimanske veroispovesti" (tj. selo je arbanaško), a srpsko selo Vinarce je nekoliko kilometara dalje.

Hroniku ovih srpskih stradanja na Kosovu svesno delimo na ove periode, a ne kako je neki, najčešće sami Arbanasi, dele - pre i posle Brionskog plenuma (1966). To zato što su srpska stradanja na Kosmetu bila ista i pre i posle te političke "promene" u Komunističkoj partiji Jugoslavije, što pokazuju i već navedeni i još mnogobrojniji nenavedeni primeri srpskih kosovskih patnji.

U prilog ovakvom tvrđenju navešćemo ovde dva teksta, jedan iz 1951, a drugi iz 1967. godine. Jedan Srbin Kosovac, Jovan Gligorijević, sudija u penziji, pisao je patrijarhu srpskom g. Vikentiju 28. juna 1951, povodom rušenja srpske crkve u Đakovici: "Osećam se prinuđenim da Vašoj Svetosti lično i pismeno, poput naših starih patrijaraha, izložim pravo stanje stvari kako je u Metohiji, na osnovu mojih zapažanja... U okupacionom vremenu II svetskog rata svi ovi anacionalni (tj. antisrpski, arbanaški - A. J.) elementi popalili su domove naših naseljenika, opljačkali ih, opustošili sve što se njihovim imenom nazvalo, silovali ženski svet, prinudno ih naterali u zbeg. Ujedno nisu ostali dužni ni prema staromeštanima Srbima, koliko su ih pobili, tukli i opljačkali za vreme okupacije... Iza oslobođenja 1944. god. mi smo opet svekolike pretrpljene muke, žrtve, neprijatnosti, trzavice, strah, nevolje u raznim oblicima bacili u zaborav, da bi stvorili između nas bratstvo jedinstvo, dajući im kao manjinama Kosmeta, čak se može reći, preterano veliki broj škola, veći i od same Albanije. Međutim, šta se zbiva: dok se mi s jedne strane pokazujemo prema njima humani, čovečni, u pravom smislu kao ljudi, dotle s druge strane oni nam potkopavaju jamu u rođenoj našoj državi, rušenjem crkava i spomenika. U Đakovici imaju muslimani 18 džamija i 12 tekija, katolici 2-3 crkve, a pravoslavni svega jednu pomenutu malu crkvicu i tu nedovršenu novu crkvu-spomen kosturnicu... Datu im autonomiju Kosovsko metohijske oblasti uzeli su vrlo pogrešno i proizvoljno, kao da su država u državi, da im je sve u moći učiniti štogod žele u korist svojih nacionalnih poslova... Asimilaciju, odrođavanje i iseljavanje oni znaju dobro kako se vrši."

Podsećamo da je ovo pismo pisano 1951. godine. Arbanasi su kasnije tvrdili da su do 1966. godine bili zlostavljani, a Srbi na Kosmetu povlašćeni. Bio je to propagandni plan jedne antisrpske politike, smišljene postepeno posle neuspeha balističke pobune posle oslobođenja. Kako su se pak Srbi na Kosmetu tada osećali, pokazuje drugi tekst: Izveštaj Upravnog odbora Raško-prizrenske eparhije, iz 1967. godine: "Posle stupanja na snagu Društvene reforme (posle Brionskog plenuma 1966-A. J.), koja se, po jednodušnoj oceni (Srba), smatra kao negativna za srpski živalj na Kosmetu, jer će to još više potstaknuti iseljavanje Srba sa Kosmeta, obzirom da neće moći da odolevaju većem pritisku većine šiptarskog življa, koji koristi i zloupotrebljava samoupravu. Šiptari i druge nacionalne manjine na Kosmetu isticali su da su oni gonjeni, a da su Srbi i Crnogorci od Rankovićevog režima bili favorizovani. Ako bi to bilo tako, mnogi postavljaju pitanje: zašto su se onda Srbi do sada iseljavali sa Kosmeta? Ako su uživali osobitu zaštitu Rankovića, što sigurno nije tačno, mnogi se s razlogom pitaju: zar iseljavanje neće biti veće sada kada Srbi više nemaju tu zaštitu, a Albanciće je imati, koristeći samoupravu i većinu svoga življa i verovatno neki, ako ne ovi, istu zloupotrebljavati... Fakat da su se Srbi i Crnogorci iseljavali sa Kosmeta od samog oslobođenja, a to znači da su uslovi bili takvi da neko nije mogao pod tim uslovima živeti na Kosmetu zajedno sa Albancima, pa je izlaz nalazio u seobi na teritoriju uže Srbije, i to onda kada je vlast pretežno bila u rukama boraca, a njih je bilo više Srba i Crnogoraca, kako se onda može pretpostaviti da seobe neće biti više od sada pa nadalje kada pretežan deo vlasti pripada šiptarskoj većini na Kosmetu; a da oni mogu vlast bolje da iskoriste za svoju nacionalnu stvar nego što su je Srbi i Crnogorci koristili, svedoči fakat da je Srba i Crnogoraca sada proporcionalno manje na Kosmetu nego što ih je bilo 1912. g., posle oslobođenja od Turaka. Iseljavanja nije bilo u periodu između I i II svetskog rata, već za vreme prošlog rata.

I ovaj tekst je rečit sam po sebi i ne treba mu objašnjenje. Uz njega kao dokumentaciju možemo navesti brojne ranije izveštaje episkopa raško-prizrenskog o prisilnom iseljavanju srpskog življa sa Kosmeta. Već smo spominjali da je broj parohija morao biti postepeno smanjen za jednu trećinu: od predratnih 93, spao je na 67, jer je 26 parohija moralo biti rasformirano. U izveštaju episkopa prizrenskog g. Pavla od 12. maja 1959. stoji: "Tokom 1958. g. odigrala su se dva veoma mučna događaja. Naime, u manastiru Devič albanci su odveli devojčicu od 12 godina, Srpkinju, koja je tu gajena od svoje druge godine, i zahtevali od nje da se uda ili za momčića Šiptara od 12 godina, ili za čoveka od 34 godine, koji već inače ima jednu ženu... Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa (podvukao A. J). Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini tri poslednje kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Albancima. U tursko vreme bilo ih je u tom selu 17 kuća i isto toliko albanskih... Sad se sele poslednje tri kuće (srpske). Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle I svetskog rata, nije bilo nijedne albanske kuće. Sada ih ima 100. U Dobruši pre rata nijedne, sada 160 itd."

U izveštaju od 27. aprila 1961. episkop piše: "Stalna nam je nevolja nezadržano iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni navode strah od represalija Albanaca i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta u ovim krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad svi. Npr. posle moje posete Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su na toj kapeli razbijeni svi prozori. Onomlanjske godine (1959), uoči suđenja u Prizrenu jednom diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u Prizrenu. Ove pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porcelanske slike na pravoslavnim spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira. Drugi (iseljenici) navode da vlasti favorizuju Albance, kojih u organima vlasti ima mnogo, pa se uzajamno pomažu i sve zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na Srbe svaljuje sva težina obaveza i to uvek u zakonskoj formi. U tome (favorizovanju Arbanasa) učestvuju i Srbi članovi Partije."

U izveštaju od 11. maja 1962: "I ove godine (1961) još intenzivnije je nastavljeno iseljavanje našeg (srpskog) elementa, kako naseljenika tako i starosedelaca, iz svih krajeva Eparhije. Iz Gnjilanskog namesništva u toku godine iselilo se preko 200 domova: samo iz Vrbovačke parohije, koja je inače mala, iselilo se 70 domova. Iz okoline Prištine, od lanjske godine, takođe se naglo iseljava. U selu Komoranu posle rata bilo je 40 srpskih domova, sada ih ima 12; Novo Čikatovo 48, sada 22; Donji Zabel 18, sada 4; Veliki Belaćevac 23, sada svega 3. Iz Tološke parohije iselilo se u toku godine 81 dom. To je glavna nevolja naša u ovim krajevima."

Izveštaj od 1. aprila 1965: "Osim navedenih teškoća, imamo onu stalnu koju sam u svim ranijim izveštajima iznosio, a to je neprestano raseljavanje pravoslavnog (srpskog) elementa sa Kosova i Metohije... (slede podaci). Selo Belo Polje od 42 kuće iseljeno 12, ostalo 30. (Iseljenja samo posleratna). Selo Glavnik od 43 kuće iseljeno 20, ostalo 23 Selo Batlava od 27 kuća iseljeno 13, ostalo 14. Selo G. Sibovac od 48 kuća iseljeno 25, ostalo 23 Selo Trnova od 29 kuća iseljeno 23, ostalo 6 Selo Bradaš od 41 kuće iseljeno 40, ostala 1, i tako redom u svih 20 sela parohije Podujevske. . Komentar ovome je nepotreban."

Da dodamo još i izveštaj od 1. aprila 1966; "Opšte teškoće na koje Crkva u Eparhiji raško-prizrenskoj (nailazi godinama su iste, no utoliko teže što su, tako reći, prešle u hronično stanje. Teški problem je raseljavanje našeg elementa, koje se vrši i dalje. Svakako da tu deluju mnogi uzroci, ali ima nasilja sa strane Albanaca. Letos, vraćajući se iz jednog manastira kod Prizrena i čekajući autobus, imao sam ovakav razgovor sa jednom ženom meštankom. Prodali smo kuću i zemlju u planini i spustili se ovde u ravnicu i tu kupili. Sa jednog parčeta samo dobili smo triput više no gore sa svega (imanja). Takav je i kolomboć (kukuruz). Ali ne možemo ovde ostati. - Zašto? - Noću nam Albanci uteruju stoku u usev i otvoreno prete Selite se, ovo nije Srbija Siledžije neke, reći će se. No kad sam posle bio na sasvim drugom kraju Eparhije, kod Kosovske Mitrovice, izneli su mi, od reči do reči, potpuno iste nevolje. Vidi se jedna organizovana hajka, kojoj ovako proređeni teško odolevamo."

Osim ovih izveštaja u Arhivi eparhije u Prizrenu postoje brojni izveštaji sveštenika sa terena o prisilnom iseljavanju srpskog življa i o broju iseljenih pod pritiscima. Iz njih se vidi da je oko godine 1968. zaista došlo do većeg porasta iseljavanja Srba. Ali, iz njih se vidi i nešto drugo - a što poslednjih godina iznose skoro svi Srbi Kosovci da je tada bio prisutan strah od posledica ako se iznese puna i neskrivena istina o razlozima prisilnog iseljavanja jer, ne treba smetnuti s uma da je zvanična jugoslovenska politika, čak i posle arbanaške pobune 1968. godine, dok je Josip Broz Tito bio živ, svesno prikrivala srpsku tragediju na Kosovu i Metohiji (naziv Metohija u međuvremenu je zvanično ukinut 1968. g. od vlasti, jer je jasno svedočio da je to vekovni srpski i pravoslavni kraj oko manastira). Mnogi su ljudi tada i sa položaja odleteli, i sa Kosova se iselili, čim su samo progovorili o srpskom stradanju od Arbanasa na Kosmetu. Primera radi, eno šta piše arhijerejski namesnik iz Gnjilana: "Prednji izveštaji paroha su vrlo šturi i ne iznose puno činjenično stanje iz opreznosti da sebe ne bi doveli u nepoželjni položaj, jer im njihovu tvrdnju o činjeničnom stanju ne bi potvrdili oni kojima je to poznato, iz straha od posledica, radi čega i izbegavaju (Srbi parohijani - A. J.) da daju ma kakve podatke. To se očito vidi iz izveštaja sveštenika Petra Popovića i Mihaila Radojevića. ... Albanska omladina od predškolske dece do učenika više gimnazije, učiteljske i ekonomske škole u gradu (Gnjilanu) na najgrublje načine ponižavaju, psuju i vređaju sveštenstvo, a često puta se bacaju za njima i kamenjem i pljuju na njega... Narodna poslovica kaže što očevi govore na ognjištu, deca iznose na ulicu. Zbog takvih postupaka vrlo je otežan položaj i opstanak sveštenstva, naročito mlađih sveštenika. Dostavljajući prednji izveštaj, želim da napomenem: da bi se konkretniji podatci o iseljavanju pravoslavnog (srpskog) naroda sa Kosova dobili kada bi sami iseljenici u Srbiji dali svoje izjave i izneli razloge svog iseljenja. To bi bilo najverodostojnija slika o njihovom iseljenju."

Potvrdu o iznesenome zaista su dali, ali dosta kasnije, iskazi iseljenih pod raznim pritiscima kosovsko-metohijskih Srba davani u tzv. užoj Srbiji, o čemu je poslednjih godina štampa dosta pisala. Podsećamo na već navedeno svedočenje Miloša Savićevića, kao i na izjavu Radoša Nedića iz lapskog sreza, sela Donje Ljupče kod Podujeva, koji je 24. 4. 1987. opisao "iseljavanje i tragediju 11 porodica Nešića iz sela Donje Ljupče", takođe i svedočenje Vuksana Pantelića. Najkraće je o iseljavanju izrekao je istinu te iste kosovske noći Ljubomir Vujović: "Preko 40 godina traje proces iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, a pospešuju ga albanski nacionalisti i separatisti; verovatno imaju svoj plan rada i delovanja. Iseljavanje traje nekada bržim a nekada sporijim intenzitetom. Skoro pola naselja na Kosovu su etnički čista, što ide u prilog ostvarenju cilja albanskih separatista... Težak je manjinski osećaj, osećaj nesigurnosti. Samo onaj ko je osetio šta je seoba, može u punom smislu reči da shvati koliko je ta reč opora i gorka."

Ili jedan drugi rezime uzroka iseljavanja Srba pod raznim pritiscima, koji je dao sveštenik iz Kosovske Vitine Ljubiša Miljković, u svom izveštaju arhijerejskom namesniku u Gnjilanu: "Iseljeni Srbi izjavljuju da nisu imali slobodu, da su ugnjetavani od strane albanaca. Iseljeni iz Vrbovačke parohije izjavljuju da su im Šiptari mnogo dosađivali, nasilno su ulazili sa stokom u njihova imanja, njive, livade i bašte, izazivali ih na svađu, ulazili im u kuće, kod žena (= silovanje). U grobljima su lomili krstove, i to u selima: Belekaru, Drobešu, Grmovu, Vitini, Devaju, Gušici, Trpezi i drugim. Bilo je i ubijenih, i pred sudom slabo su zaštićeni. U manastiru Binču sestrinstvo (monahinje) često je potresano i napadano od Albanaca: jedna je sestra udarena drvetom po glavi, a druga je napadnuta nožem. Stalno komšije Albanci navaljuju sa stokom do samog manastira, bacaju kamenje na manastirske njive, i na sami manastir Sv. Arhangela Gavrila u Buzoviku, i dobacuju sestrama: Idite odavde, ovo nije vaše, ovo nije Srbija. Vaše je mesto u Srbiji, itd."

Navešćemo ukratko još vrlo karakterističan mada nepotpun izveštaj paroha iz Podujeva Živojina Trajkovića (od 8. juna 1969), za posleratni period do 1968. godine, za sela oko Podujeva, gde se pregledno vidi da je iz tih sela iseljeno 663 srpska doma, a kao pravi razlozi iseljavanja mogu biti uzeti ostali tu dati podaci, naime: 350 fizičkih napada Arbanasa na Srbe, 21 silovanje Srpkinja, 430 krađa pričinjenih Srbima, i 2 ubijena Srbina. Tako isto rečit je i izveštaj paroha iz Babinog Mosta na samom polju Kosovu (od 7. juna 1969): "Parohija Babinomoška, od 1945. godine do danas, izgubila je svoja tri starosedelačka sela, i to: Bivoljak sa 9 kuća, Drenovac sa 11 kuća i Amediju sa 4 doma, dok crnogorsko naseljeničko selo Breznica od 55 domova, ostaće samo u sećanju kod mlađih pravoslavaca (Srba). Grobovi su im zarasli, a spomenici polomljeni i uništeni pored naseljenih šiptarskih kuća. Breznice divnog planinskog sela nema više. U svim ostalim selima oseća se pritisak Albanaca na srpski živalj. Usled toga pritiska dolazi do pomaganja Srba u većim srpskim selima, mahom idu u Srbiju na preseljavanje. Životni standard njih ne veseli (tj. nije ekonomsko stanje u pitanju - A. J.) u odnosu na albansku dominaciju na svakom koraku. Srpski narod je tužan i brižan u ovoj parohiji. Srpsko bratstvo svakim danom sve je manje, a prekriva ga albanski natalitet rapidno. Svaki Srbin u ovoj parohiji gleda kako da se iseli sa Kosova, ili kako da osigura miran garantovan život. Srbin živi u neizvesnosti danas za sutra."

Od ovog tužnog iseljavanja srpskog življa sa Kosova i Metohije pod raznoraznim arbanaškim pritiscima, ima i još potresnijih i tragičnijih, i to iz godine u godinu u ovom periodu, naročito posle demonstracija, u stvari pobune 1968. godine. Od tada pa nadalje udvostručeni su i uvišestručeni napadi na crkve i manastire, na groblja i spomenike, na samo srpsko nacionalno, duhovno i kulturno biće na Kosovu. Pojedine od tih tzv. "ekscesa", a u stvari pravih varvarskih zuluma i zlodela, koje je zabeležila Raško-prizrenska eparhija, objavili smo u monografiji Zadužbine Kosova, a ovde ćemo samo podsetiti na neke od najgrubljih nasrtaja na Srpsku crkvu, srpski narod i njegove svetinje i spomenike vekovnog prisustva na Kosovu. Najviše su stradavali manastiri Devič, Gorioč, Sveta Trojica, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani, a zatim mnogobrojne seoske crkve i srpska groblja, na kojima su pojedini Arbanasi varvarski lomili krstove i rušili spomenike, pogađajući tako srpskog čoveka u najtananiji nerv srca i najbolniju nit duše. Ne treba zaobići i ne spomenuti mnogobrojne šiptarske skoro životinjske nasrtaje da siluju žene Srpkinje, a u poslednjim decenijama napadaju posebno devojčice i starice, pa čak i monahinje.

Dana 3. aprila 1968. pisao je dečanski iguman Makarije srpskom Patrijarhu g. Germanu: "Albanci opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u težoj situaciji negoli za vreme okupacije Austrije i Turske. Onda smo imali bar nekakvo pravo, a sada kao da je sve otišlo u nepovrat. Pojave nasilja, krađe usred bela dana, vređanja i pretnje svakodnevna su pojava. Vi svakako i od drugih čujete šta se sve radi na Kosmetu sa Srbima. ... Pre mesec dana Albanci iz Dečana teško su pretukli šumara Milivoja Lanićevića, samo zato što je protiv nekih podneo prijave o krađi šume. U isto vreme jedan Albanac kondukter izbo je nožem na sedam mesta jednog Srbina šofera, samo zato što nije hteo da vozi prepun autobus po zapovesti Albanaca. Nedavno je u Labljanima na Kosovu u srpskom selu proslavljen jubilej o Skenderbegu. Jedan Srbin upitao je zašto se to proslavlja u srpskom selu, a sada isti Srbin leži u agoniji u prištinskoj bolnici. Pre nedelju dana Albanac iz Ratiša (Dečanska parohija) isterao je iz kuće i sa imanja Stanicu Pešić. Ona se žali svemogućim vlastima ovde, i sve je bez uspeha. Porodicama iz Dečana: Zariji Pavloviću, Stevanović Mirku, Miloradu Joksimoviću, Nikčević Blagoti, Miloradu Bašiću, Pavlu Bašiću i porodici Avramovića iz Drenoca oduzeše samovoljno zemlju i šumu. Tako ovi ljudi nemaju kome da se žale, niti ovde kakva žalba pomaže."

Igumanija Paraskeva iz manastira Deviča pisala je žalbu Patrijarhu, ali i Izvršnom veću pokrajine: "Dana 28. maja 1968. g. podneli smo prijavu i molbu Opštinskom komitetu i Narodnoj miliciji u Srbici protiv sinova Osmana i Azema Deljevića iz Rezala, koji su napali starešinu manastira Deviča igumaniju Paraskevu, udarali je štapom po glavi, zatim upali u manastirske sobe. ... Dana 13. juna napao me je isti sin Osmana i Azema Deljevića i zgrabio me za ruku i zavrnuo, skoro da mi je slomi... Dana 14. juna 1968. g. oko 9 sati ujutro došao je jedan u sam Devič i skrenuo mi pažnju da ne idem dole (na manastirsko imanje), jer me iz Rezala čekaju da me ubiju. Ja ne znam šta da radim i kome da se žalim, jer je ovo neizdržljivo. Mi same ženske ne smemo da siđemo na svoje imanje, jer nam oni večito prete, i kažu nam: Nemate vi tu šta da tražite! Stoku puštaju slobodno u naše kukuruze, u bašte i livade. Šta mi da radimo, kad oni dođu i za nekoliko sati svu našu muku unište? Mi ih lepo molimo, ali molbe ne vrede, oni prete, i na sestre bacaju kamenje... Žalimo se, pa ništa, oni sve drskiji i slobodniji."

Kao primer raznovrsnih arbanaških pritisaka i zlodela činjenih Srbima, navešćemo samo jednu žalbu episkopa prizrenskog Pavla upućenu Verskoj komisiji AP Kosova: "Ne jednom smo se do sada obraćali Vama za zaštitu zakonitosti za Pravoslavnu crkvu i njene vernike i imovinu... (zatim navodi slučajeve obijanja crkava u selima Vinarcu i Dobračinu i u Prizrenu - A. J.) ... U groblju sela Šipolja kod Kosovske Mitrovice, tokom leta ove 1972. g. mladići albanske narodnosti, pevajući uvredljive pesme protiv Srba, porušili su 15 nadgrobnih spomenika. Slično rušenje spomenika desilo se nedavno i u selu Srbovcu kod Kos. Mitrovice, gde je porušeno 8 spomenika. Tako je i na groblju u Orahovcu, gde su polomljeni ne samo drveni nadgrobni krstovi, nego i 7 spomenika od mermera, 2 od cementa i 14 kamenih krstova. U selu Opteruši kod Orahovca, polomljena su 3 nadgrobna kamena krsta i svi drveni krstovi sem tri. U selu Retimlju kod Orahovca polomljeni su na groblju ovi drveni krstovi i na grobovima je vršena velika nužda."

Ako ovome dodamo da su u ovom periodu rušena i oskrnavljena groblja i cinično povređivani srpski grobovi u selima Buzovik, Petrič, Velika Hoča, Žegra, Robovac, Smoluša, Straša, Koriša, kao i to da su crkve srpske provaljivane, pljačkane i skrnavljene u: Gornjem i Donjem Nerodimlju, Babljaku, Štimlju, Dobrčanu, Prizrenu (Sv. Nikola), Donjoj Gušterici, Vrbovcu, Žitinju, Cernici, Kosovskoj Kamenici, Donjem Drenovcu, Straži, Dobrotinu, manastiru Sokolici i drugim srpskim naseljima, onda postaje jasno kako su se Srbi tada osećali, posle takvih varvarskih bestijanja i iživljavanja arbanaških siledžija i zulumćara nad srpskim življem i njegovim svetinjama.

A šta je u to vreme doživljavala od arbanaških nasilnika jedna obična srpska porodica, neka posluži kao primer svedočenje Krunoslava Jošanovića i njegove majke Dace iz sela Orlane kod Podujeva Neposredno iza rata u mome selu je bilo 100 srpskih kuća, danas ih ima samo desetak. Zašto su otišli? Nevolja ih je prognala sa ognjišta. Najveći broj mojih seljana je otišao zbog direktnih pritisaka. Nije se to moglo izdržati.

Mi smo dugo godina bili bez ikakve zaštite. Da li je čovek mogao opstati na svome imanju ako su ga svakodnevno potkradali, ubijali mu stoku, fizički nasrtali na čeljad, na obraz žena i devojaka? Sudbinu moga sela doživela su i sva susedna: Balaban, Turčica, Nedrgovac, Sekirača, Brvenik... Sve te nevolje o kojima pričam nisu zaobišle ni moju kuću i familiju. Nasrtali su mi noževima na decu, tukli mi majku. I da slučajno nisam naišao, ko zna da li bi ona i preživela. Oborili su je, pa sve nogama (gazili), a ona stara i bespomoćna. ... 'Takve batine nisam doživela ni za vreme okupacije', veli majka Daca. A verujte mi, hlebom sam ih hranila, vodom pojila, svakojako pomagala. ... "

Ovakvih i sličnih potresnih kazivanja o patnjama pojedinačnim i grupnim stradalnim sudbinama srpskog življa na Kosovu i Metohiji ima toliko da bi to iziskivalo čitave tomove. Da potsetimo samo na neka stradanja Srba: I u tim godinama su mnogim srpskim porodicama oduzeta imanja, bilo smišljenom eksproprijacijom za neka državna dobra (poljoprivredne kombinate, kao napr. Erenik kod Đakovice ili onaj kod Peći), bilo otmicom samih vlasti u korist albanskih emigranata, kao što je bilo napr. u Dečanima (1972. i 3. godine), bilo pak uzurpacijom ili otmicom od strane pojedinih albanskih porodica, kao što je bilo 1968. g. u selu Dolac kod Kline, kad su albanci(rimokatolici) iz porodice Tomaj i Bunaj ubili Božidara Bacića na njegovoj njivi motikama, a ranili mu braću Bogosava i Bogdana, i onda preoteli njihovu njivu. Ovakvih napada i čak ubistava Srba na imanjima bilo je u ovo vreme više, jer pravni organi i sudovi na Kosovu nisu pravilno funkcionisali.

Za ovaj period stradanja Srba na Kosmetu, kada nisu mogli ni da se žale, ili je žaljenje bilo bezuspešno, ili čak sa lošim posledicama po žalioce, možda najbolje odgovara reč jedne stare Srpkinje iz Peći, koja je na pitanje jednog našeg sveštenika iz Beograda: "Kako živite?" - odgovorila: "Gore visoko, dole tvrdo, pa ćutimo i trpimo."

Posvudno i posvednevno stradanje srpskog življa na Kosovu i u Metohiji teklo je tako četvrt veka, u gluši i ropcu, bez prava protesta i bez odgovora na sudske žalbe, a posledica toga bila je neprekinuta rska iseljavanja pod pritiskom. Međutim, s proleća 1981. godine desio se najednom događaj koji je mnogima na Kosovu i van njega, naročito u Srbiji, otvorio oči. Istina, i o tome se prvih meseci nije smelo ni pričati javno, a kamoli pisati, sve je zataškavano i skrivano kao "državna tajna", mada je ta tajna već u čitavom svetu bila javna. Reč je o poznatoj arbanaškoj separatističkoj agresiji u martu i aprilu 1981. godine (koja je zamagljivana političkom terminologijom: "demonstracije", "kontrarevolucija" i slično). Od ove pobune 1981, koja je novembra 1988. i februara marta 1989. imala svoju reprizu, nad kosovsko- metohijskim Srbima počeo je javno da se sprovodi genocid biološki, ekonomski i kulturni. O tome je sasvim tačno nedavno rekao prof. dr Dragoje Žarković: "Danas smo svedoci genocida koji se godinama sprovodi nad srpskim i crnogorskim narodom na Kosovu, koji Jugoslovenska vlast gotovo mirno posmatra, očekujući da će se taj problem konačno rešiti kad Kosovo postane etnički čisto, tj. postane samo albansko, bez Srba."

Prvi javno učinjeni zločin arbanaške separatističke agresije 1981. protiv svega srpskog na Kosovu i Metohiji bilo je podmetanje požara pod veliki konak manastira Pećke patrijaršije, pred zoru 16. marta, tj. u noći Nedelje pravoslavlja. U konaku je mirno spavalo 30 monahinja, sa još nekoliko gostiju, i 3 sveštenomonaha. Požar je podmetnut na tri mesta u potkrovlju, na rastojanju od po desetak metara (konak je dug 60 metara) i srećom da ga je primetio jedan stariji Srbin Kosovac, koji je bio te noći gost u manastiru, a odmah za njim vatru je primetila i igumanija manastira Deviča Paraskeva, takođe gost te noći u Pećkoj patrijaršiji. Sestre monahinje jedva su uspele da spasu starog jeromonaha Dionisija i stare rukopisne knjige i nešto ikona, a sve ostalo u konaku, sa kapelom, patrijarhovim odajama, sestrinskim sobama, radionicama i magacinima izgorelo je potpuno, jer vatrogasne službe iz Peći skoro da su sabotirale gašenje požara (dolazile su prazne cisterne), te je požar utihnuo tek uveče kad je konak izgoreo. Posle toga, počele su "političke izjave": da je za požar "kriva električna instalacija" (a struju su prekinuli tek vatrogasci), pa onda "dimnjak na konaku" itd, a u stvari skrivalo se svesno da je to bilo zlodelo, jedno od prvih u nizu tada izvršenih sabotaža, rušilačkih napada i terorističkih akata opšte separatističke pobune Arbanasa (počev od 11. marta 1981. u studentskoj menzi u Prištini, pa dalje 26. marta, i naročito prva tri dana aprila, kada su u skoro svim naseljima i gradovima na Kosovu buknule separatističke mase, u kojima je bilo na desetine mrtvih, a i nekoliko nevinih Srba palo je kao žrtva razjarene rulje). Cilj ove agresije bio je odmah jasan: nasilno otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i pripojenje Albaniji. Nešto kasnije, to je zamenjeno veštom parolom "Kosovo republika", naravno sa istim ciljem - da se ta republika zatim otcepi i pripoji Albaniji. Jednom rečju, u događajima na Kosovu s proleća 1981. vaskrsavala je ideja iz doba okupacije, o "Velikoj Albaniji", koju je trebalo ostvariti "milom ili silom", kako su i uzvikivali demonstranti u Prištini, Uroševcu, Đakovici, Podujevu i drugde.

Posle vojnog ugušenja ove arbanaške agresije, Srbima na Kosovu bilo je još teže. Teže im je bilo zatim i sledećih godina, koliko zbog pritisaka, sada sve otvorenije drskih i agresivnijih, toliko i zbog jasnog sagledavanja nehtenja i neefikasnosti političke vlasti Jugoslavije da na Kosovu uspostavi pre svega istinu, slobodu i jednako pravo za sve, a pre svega za potlačene Srbe i ostali nealbanski živalj. Vrlo je karakteristično bilo da, osim grupe uglavnom mladih Arbanasa, niko iz organa vlasti, a ona je bila sasvim u rukama Arbanasa, nije tada odgovarao zbog neuspeha višegodišnje komunističke politike na Kosovu, zbog tolikog kršenja osnovnih ljudskih i ustavnih prava Srba i Crnogoraca na Kosovu, zbog zavera i u samim organima vlasti protiv ustavnog poretka u zemlji, zbog ukidanja slobode i pravne jednakosti za Srbe i ostali slovenski živalj na Kosovu Partijski je samo kažnjeno nekoliko lica, smenjeno je sa radnih mesta nekolicina i - ubrzo je izlaz nađen u poznatoj jugoslovenskoj "uravnilovki": da Je opasan i albanski nacionalizam, ali da je isto tako opasan i srpski nacionalizam (iako su Srbi na Kosovu od 25% sada spali na jedva 12%, dakle postali su manjina u svojoj sopstvenoj otadžbini).

Iz ovog perioda, u kojem je tek u ovoj (1989) godini počelo donekle menjanje nekih tokova i zbivanja na Kosovu, toliko je primera stradanja srpskog življa i njegovih svetinja da, kada je najzad i štampa osvojila sebi pravo da slobodno piše o pravom stanju na Kosovu i uopšte u Jugoslaviji, zaista nema dana a da u štampi ne osvane vest o jednom ili čak desetini zlodela, nasilja, silovanja, paljevina, fizičkih nasrtaja, maltretiranja i raznovrsnih javnih i psiholoških pritisaka na Srbe širom Kosova i čak preko njegovih granica. (Tako je književnik iz Prištine, Petar Sarić, u otvorenom pismu Azemu Vlasiju, 3. septembra 1987, samo u jednom danu nabrojao deset u štampi objavljenih arbanaških nasilja nad Srbima na Kosovu).*

Naravno, opet su bile na udaru prvo srpske crkve i manastiri, sveštenici i monahinje. U sledećim godinama, posle 1981, provaljivane su, pljačkane, skrnavljene i narušavane mnoge crkve i manastiri, a posebno srpska narodnocrkvena groblja Ako izostavimo manastir Svetog Marka u Koriši kod Prizrena, koji nije propustio godinu bez arbanaških rušilačkih napada, skrnavljenja i oštećenja, i takođe manastire Devič i Svetu Trojicu, koji takođe nisu ni jedne godine prolazili bez fizičkih napada na monahinje, bez zuluma i poljskih šteta, pa čak i paljevina (Devič je u 1982-1984. imao tri velike podmetnute paljevine stočne hrane oko štale i vinograda iznad crkve), onda bismo mogli nabrojati nekoliko desetina obijenih, opljačkanih i oštećenih crkava po selima, do stotine oskrnavljenih grobalja sa porušenim spomenicima i polomljenim krstačama, i to ponekad u čitavim talasima, jer je očigledno reč o organizovanim i dirigovanim šiptarskim pritiscima na srpski živalj da se konačno iseli sa Kosova. Napadnute su bezbrojno i srpske kuće i imovina, kao i ljudi, žene i deca.

Pomenućemo ovde provalu, skrnavljenje i oštećenje fresaka u istorijskoj srpskoj crkvi Samodreži na Kosovu (1981), pa zatim isto zlodelo u crkvi u Donjem Nerodimlju (1982), pa u Štimlju (1983), pa u Dolcu kod Kline (1984), pa u Đakovici i Kosovskoj Kamenici (1985), pa u selu Perkovcu i Boljetinu i u Mitrovici (1986), pa u manastiru Sokolici (1986), pa zagađivanje i skrnavljenje ljudskim izmetom ulaznih vrata Saborne crkve u Prizrenu (sedište episkopa), pa napad na sveštenika i crkvu u samoj Prištini (1987. i 1988) i tako redom. Da to nije samo niz "ekscesa" činjenih od "neodgovornih" ili "nenormalnih" lica arbanaške narodnosti, kako se, na žalost, često izjavljuje u "zvaničnim saopštenjima" organa vlasti na Kosovu, ili čak i u sudskim presudama, nego da je to deo šireg dobro smišljenog plana protiv Srba na Kosovu, s ciljem njihovog iskorenjivanja i likvidiranja svakog istorijskog traga, može se videti iz jednog na izgled kurioziteta, ali vrlo karakterističnog za položaj Srba na Kosovu ovih godina. Reč je, naime, o svesnom, državnom prepamljivanju srpskih crkava i manastira na Kosovu, o čemu ćemo navesti samo jedan dokumenat.

U aktu br. 307, od 3. aprila 1987. episkop prizrenski Pavle piše Verskoj komisiji SAP Kosova, i navodi da je u selu Mušutištu kod Suve Reke, skoro slučajno otkrio da je u katastarskim knjigama jedna crkva upisana kao "džamija". Zatim je isto to otkrio i za crkvu u selu Dvorane, pa i za crkvu u Suvoj Reci, i dalje redom: u selu Rečane, selu Popovljane i još nekim selima istoga kraja. Isto to je otkrio i za pećki kraj, gde su u katastru kao "džamije" upisane crkve u selima: Vitomirici, Sigi i Goraždevcu. Kao "džamija" upisana je čak i crkva manastira Svete Trojice kod Mušutišta, a kasnije je otkriveno, i onda brzo ispravljeno, da su kao "džamije" upisivani i drugi veći kosovsko metohijski srpski manastiri. Neke, pak, crkve upisivane su u katastar samo kao "zgrade", a crkvena imanja kao "vakuf", tj. kao svojina muslimanske zajednice.

Srpska pravoslavna groblja za ovo vreme rušena su, skrnavljena i razarana, nekad čak i paljena ili preoravana, u selima: Šipolje i Mučivorce kod Mitrovice, Dvorane kod Mušutišta, Toponica i Robovac i Rogačica kod Kos. Kamenice, Petrovce kod Gnjilana, Smoluša kod Lipljana, a takođe i u drugim srpskim naseljima. Često se dešavalo da su povređivani sveži srpski grobovi, i to ponekad baš uoči Zadušnica, da bi Srbima, koji sutradan dođu na grobove svojih pokojnika, bol i žalost bili veći i perspektiva za opstanak na Kosovu bezizlaznija. Najčešće se počinioci ovakvih zlodela ne pronađu, ili se doture maloletnici kao izvršioci, ili osobe "neuračunljive" i "nenormalne", tj. proglase ih za takve sami arbanaški organi vlasti. Ipak, najjeziviji primer nanošenja ovakve vrste patnje i stradanja Srbima na Kosovu svakako je onaj koji se nedavno desio u selu Grace. Tamo su na Krstovdan, 27. septembra 1988, na dečijem seoskom groblju, petorica mladih Arbanasa suseda, raskopali dečji grob nedavno umrlih novorođenčadi blizanaca, sinova Radojka i Dragice Petrović iz sela Grace kod Prilužja, i jedno detinje telo raskomadali i razbacali po okolnom žbunju, a ono drugo onako u kovčežiću poluzakopali. Iako su počinioci uskoro otkriveni, i njihovi roditelji kažnjeni, u srpskom narodu ovoga kraja, ali i čitavog Kosova, ostala je gorčina i bol kakav se ne da izraziti i opisati. Istina, tada je, mada to biva vrlo retko, progovorio ljudski i jedan Arbanas, novinar Maksut Šehu iz Prištine, napisavši tim povodom da "velika krivica ostavlja neizbrisiv trag u nama".

Među zlodela i zločine nad srpskim življem ovoga perioda treba spomenuti i javnosti već poznato mučko ubistvo mladoga Danila Milinčića pred njegovom kućom u selu Samodreži, 2. juna 1982. godine, kada su četvorica Arbanasa držala Danila, a albanski emigrant Ferat Mujo pucao mu iz pištolja u srce, na oči majke Danice koja je svojim telom pokušala da zaštiti život svog nevinog sina.

Sudbina ubijenog Danila Milinčića i zatim čitave njegove porodice samo je simbolička pojava za sudbinu čitavog srpskog življa na Kosovu. Bilo je još i drugih ubistava, za ovih nekoliko poslednjih godina, kao što je ubistvo oca porodice Šarića, u selu Meće kod Đakovice, ubijenog od familije Krasnići (arbanaških katolika, koji mu otimaju imanje), pred svojom kućom, 3. jula 1983, posle čega je nastavljeno sa progonom njegovih sinova i porodice, s ciljem da se isele sa svog imanja i iz Metohije. Godine 1981, drugog aprila, po povratku sa demonstracija u Prištini, arbanaška masa ubila je jednog Srbina mladića na izlazu iz Vučitrna, ali je to ubistvo čuvano kao "državna tajna" i nije dosad objavljivano. U Novom selu kod Vitine poznati balista Hisen Trpeza ranio je teško jednog srpskog mladića (1986), koji je jedva ostao živ, a jedan drugi srpski mladić, Miloš Košutić iz sela Sazlije kod Uroševca, pretučen je od 6 Arbanasa lopatama, tako da je posle nekoliko dana umro od povreda (1983). Mladiću Slaviši Tomiću, studentu iz Prizrena, nasred ulice zario je nož u rebra Šukri Gaši i zatim pobegao (juna 1988), a u srpskom selu Prekalu kod Istoka (od septembra 1988) žene i deca s puškama čuvaju danonoćnu stražu zbog nasrtaja arbanaških aga i begova iz dečanske opštine, o čemu je štampa opširno pisala.

Noćne straže drže Srbi, seljaci i u mnogim drugim srpskim selima po Kosovu i Metohiji, zbog albanskog nasilja i zuluma. Ipak, izgleda da je od svih najkarakterističnija za stradanje kosovskih Srba u ovim godinama nečuvena u istoriji tragedija Đorđa Martinovića iz Gnjilana Njega su trojica nepoznatih napadača, maskiranih i sa morfijumom, napali na njegovoj njivi 1. maja 1985. i zločinački ga bukvalno nabili na flašu (i to dancetom nagore, jer su u grlić stavili drvo i ugurali mu u debelo crevo) Prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana bilo je da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja, što su kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista Ali, odmah zatim je stupila u dejstvo politička mašinerija, u koju su umešani i viši funkcioneri jugoslovenskih vlasti, te je ona iskonstruisala drugo saopštenje, čak i "izjavu" samog Martinovića i "lekarski" nalaz "eksperata" - da je reč o "samopovređivanju".  Tim povodom nekoliko srpskih intelektualaca i novinara pisali su našoj i svetskoj javnosti protest, naslovljen "Istina nabijena na kolac". Martinovićev slučaj samo je pokazatelj kako je stradanje srpskog naroda na Kosovu, u jugoslovenskim zvaničnim krugovima pa time delom i u svetskoj javnosti, moralno diskreditovano i iskrivljeno prikazano i tumačeno To je već samo po sebi udvostručenje tih stradanja

Bilo bi nemoguće ovde pobrojati sve nebrojene slučajeve brutalnog i životinjskog silovanja srpskih žena, devojčica, starica i monahinja od obesnih Arbanasa Tih silovanja je poslednjih desetak godina bivalo i biva sve više i učestalije na tragičnom Kosovu. O tim drastičnim slučajevima varvarskog ponižavanja srpskih majki i devojaka pisala je u novije vreme sve češće i opširnije štampa, kao što su bila silovanja devetogodišnje devojčice u selu Žitinja kod Vitine (1983), pa starice monahinje Ane (72 godine) u manastiru Gorioču kod Istoka, pa 12-godišnje devojčice (avgusta 1984) u Ljubeniću kod Peći, pa opet starije žene (54 godine) u Belom Polju kod Peći, pa jedne posetiteljke manastira Svete Trojice kod Mušutišta, pa opet starije žene (57 godina) u Starom Selu kod Uroševca (1984), pa Beograđanke N. K., majke jednog deteta, koju je silovalo nekoliko Arbanasa u kosovskoj Mitrovici (jula 1986) i mnogi drugi slučajevi širom Kosova Pokušaji pak silovanja još su brojniji, a među njih spada i nedavni nasrtaj radi silovanja na gračaničku igumaniju Tatijanu (na Vel. gospojinu, 28. avgusta 1988), i to je učinio jedan milicajac Arbanas. Na opštu žalost kosovskih Srba, u nasiljima nad nedužnim srpskim življenjem neretko učestvuju i same vlasti i sami organi bezbednosti sa Kosova.

Zbog svih ovih nasilja, činjenih im od Arbanasa na Kosovu, Srpski narod se počeo okupljati u 1988. godini na protestne skupove, na Kosovu i po široj Srbiji, eda bi javno digao glas očaja zbog sopstvene obespravljenosti, neslobode i beznađa. To je donekle ohrabrilo Srpski narod po Kosovu, pogotovu što su ti skupovi pravednog protesta i solidarnosti sa nevino proganjanima dobili široku podršku u Srbiji i Crnoj Godi. Ali, to je istovremeno izazvalo i veći antisrpski bes mnogih siledžija arbanaške nacionalnosti na Kosovu koji su, novembra 1988. i februara i marta 1989. godine, krenuli u masovne antisrpske agresivne pokrete, pa i oružane napade. Zbog toga je na Kosovu bilo zavedeno vanredno stanje, dakle nešto slično kao odmah posle završetka II svetskog rata. Nije li to samo dokaz, ako ničega drugoga, a ono kraha jedne politike, jednog sistema i režima komunističke ideologije, koja je mislila i radila na tome da na antisrpskoj politici o Kosovu i Metohiji gradi budućnost Jugoslavije i njenih naroda.