Skupštinski jazz club

Kada sam pre pet godina u jednom od brojnih pokušaja samofinansiranja kulture, u postupku

privatizacije kupio jednu propalu firmu, morao sam da govorim na Skupštinskom odboru za privatizaciju i odbranim kontinuitet proizvodnje. Kao nagradu sam doživeo bliski susret sa skupštinskim restoranom.
Najukusnija bečka šnicla koju sam ikada probao, u kombinaciji sa telećom čorbom, srpskom salatom, pićem i meni omiljenom krem pitom - za svega 2 evra stvorili su večnu težnju da napustim status autsajdera kulturnih institucija i trajno se nastanim u skupštinskom restoranu.
Velikodušno sam častio konobara čitav evro.
Naredni sadržaj Nišville jazz festivala trebalo bi da bude veliki Nišville jazz klub sa opredeljenim budžetom i mesečnim programom dešavanja sa odličnim bendovima i prilagođenim cenama. Tako bi u ovoj muzici tokom cele godine kontinuirano, a ne samo tokom četiri dana festivala, uživali i brojni turisti, poslovni ljudi i ljubitelji džeza svih vrsta. Pored brojnih stranih bendova koji tokom cele godine vrše pritisak da nastupe na festivalu, a adekvatniji su klupskoj atmosferi, uz prolazne bendove koji nastupaju u zemljama jugoistočne Evrope svoje mesto bi imali i srpski džezeri, a pre svih - pripadnici niške džez scene. Oni su, inače, pukog preživljanja radi, prinuđeni da između dva festivala uveseljavaju goste na svadbama i ispraćajima. Jedan od najboljih perkusionista Srbije Goran Đorđević - Sole, jedini Nišlija koji je svirao na North Sea festivalu, cele nedelje je angažovan sa bendom čiji mu lider iz predostrožnosti zaključa konge kako ne bi slučajno svirao džez.
Dva puta sam pokušao sa „forsiranjem" džez kluba u Nišu: Jednom u Dušanovoj 43, a drugi put u Bulevaru Zorana Đinđića, i oba puta su bili preplavljeni gostima i pozitivno poslovali - ali samo tokom oficijelnog džem sešna za vreme Nišville jazz festivala.
Ostali deo godine klubovi su poslovali sa gubitkom a prihod od pića nije bio dovoljan da pokrije ni honorare muzičara, a kamo li osoblja ili zakupa.
Pri tom nije pomoglo ni to što su cene bile višestruko više nego u restoranu Skupštine Srbije.
Kako teško odustajem i verujem u treću sreću, predao sam zahtev Upravi za imovinu grada Niša da Nišvilu dodeli neki prostor za klub.
Prvi uslov, a to je minimalan zakup - tako bi bio ostvaren.
Drugi - adaptacija bi tekla uz pomoć sponzora.
Treći - honorari gostovanja značajnih bendova finansirali bi se iz budžeta festivala. Četvrti - cene usluga usklađivale bi se sa cenama u skupštinskom restoranu.
A uslov svih uslova je da Nišville napusti status autsajdera kulturnih institucija i odsanja status miljenika gradskog i republičkog budžeta.
U tom snu već vidim gomilu, bar do sada, nerealnih pretpostavki:
Početak je budžetske godine, a grad Niš i Ministarstvo kulture već uplatili svoje kompletne dotacije, odnosno, 2/3 potrebnih finansijskih sredstava, a ja za preostalu trećinu raspisao tender za sponzore. Sponzori otkupili i uredno platili tendersku dokumentaciju, i lobiraju preko svih preostalih džez muzičara u Srbiji kako da baš njihova sponzorska ponuda bude prihvaćena. Već vidim sebe kako po mračnim uglovima periferijskih kafana slušam prednosti - kako za sebe lično, tako i za festival - pojedinih ponuđača. Nažalost, ponude nekih sponzora morao bih da odbijem bez obzira na njihovih ekstra 10 posto provizije uredno spakovane u koferu za opšte finansiranje „podizanja opšteg nivoa kulture".
Posle njih, bacio bih se na davanje prava TV snimanja i EPP pakete televizija sa nacionalnom frekvencijom, čiji gledaoci prosto ne mogu bez džeza, a rejting gledanosti to i potvrđuje.
Na kraju bi došlo do drastičnog povećanja broja zaposlenih u Nišvilu putem transparentnog konkursa, gde bi osnovni kriterijum bila stručnost, potpomognuta delimično urgencijama svih partija na vlasti, a delimično „donacijom" adekvatnom prosečnoj ceni radnog mesta.
Hoteli bi se prosto utrkivali da nam plate da muzičare smestimo kod njih, a lokalne kafane - da gosti makar piće popiju na pragu njihovog restorana.
Naravno, u festivalski džez klub bi hranu dopremali direktno iz skupštinskog restorana, kroz, samo za tu priliku, prokopanim tunelom.
A krem pite bi bile besplatne za sve članove Saveta i Organizacionog odbora.
U stvarnosti postoji jedno ali...
Uprava za imovinu grada nije za godinu dana ni odgovorila na naš zahtev za dodelu gradskog poslovnog prostora. Doduše, neformalno su nam poručili da postoji jedan slobodan prostor u strogom centru grada koji će uskoro gradu vratiti JP „Parking servis" , ali je taj prostor dimenzija 5 x 3 metra i nema mokri čvor. Tako bi se ljubitelji džeza, već dobro kompresovani kao sardine, nadošlog piva morali da ratosiljaju u obližnjoj Upravi za kulturu.
Juče sam posle pet godina ponovo ručao u Restoranu republičke skupštine i razočarao se kako kvalitetom, tako i cenama. Počeo sam da verujem poslanicima da medijsku frku oko njihovih privilegija naduvavaju isti oni novinari koji se prvo dobro najedu u pomenutom restoranu.
Ni krem pite nije bilo.
Morao sam da se zadovoljim keks tortom.
Smesta sam odustao od prokopavanja tunela iz straha da „migracija" ponude ne krene u suprotnom smeru, pa se posetioci skupštinskog restorana presele u džez klub.
Bar kvalitet džeza raste iz godine u godinu.
A cene miruju.