Zdravo, kao Dren

Bilo je rano proleće 99'te.

Život se vraćao u normalu, deca su već stasala,

odlazila od kuće na sve duže vreme

zaboravljala na podrum, i nedefinisani strah.

Ja sam, inače, ono što zovu "urbani tip". Ne volim mnogo da idem u

"prirodu", nikada nisam kampovala. Kroz moj grad protiče reka o kojoj je

svako ko o sebi misli da je pesnik napisao bar po jedan stih. Ja sam

je poslednji put videla pre nekoliko godina.

Ni sobne biljke ne volim naročito. Imam na terasi nekoliko saksija sa

onim biljkama koje ne možeš uništiti nebrigom. (ima takvih,veruj mi)

Tog proleća, slučajno,dodje mi pod ruku neka knjiga o gajenju

cveća. Više zbog moje opsesivne potrebe da čitam sve što je

napisano, nego zbog pravog interesovanja za temu, počeh da se

udubljujem. Najviše pažnje su mi privukla mala Bonsai drvca. Izgledala

su nekako stara i mlada u isti mah. Čvornovatih stabala, a nežnog

sićušnog lišća. A hoće ponekad i da procvetaju. To je pravi praznik.

Pročitah još, da je na našim prostorima , pravilnim postupanjem i

velikom posvećenošću, moguće odgajiti pravo bonsai drvo, od bilo koje

nase mladice. Ideja me je potpuno uzela. Mislila sam, da probam, šta me

košta. Biljke mi i onako ne znače mnogo, eksperiment je zanimljiv, a ja

sam radoznala kao mačka. Moram da vidim sta ce biti na kraju.

Odem na obližnje brdo,da nadjem pogodno mladunče. Tu raste uglavnom

hrast, jasen, i tako neko obicno drveće, ali ja sam htela nešto

zanimljivo. I našla sam. Medju svim onim visokim drvećem, na jednoj maloj

čistini, videh drvo (žbun) drena. To mi se učinilo kao idealno

rešenje. Može da se oblikuje i kao pravo drvo, i kao žbunić. Listići su

mu sitni i okruglasti, kao stvoreni za mini varijantu.

Išlo je lako i brzo. Našla sam mladicu koja se tek formirala. Mali

koren se tek promolio iz tvrde ovalne koštice još se nije dobro

uhvatio za zemlju. Na malom stablu tek nekoliko listića.

Odnesem, radosna, biljčicu kući, posadim je u saksiju u dvorištu, i

počnem da poštujem proceduru. Kada se presadi, biljka mora prvo da se

oporavi, zatim da se ukoreni, prorade joj životni sokovi i ona počne

polako da se razvija i raste. Po bonsai pravilima, prva orezivanja, i

bolne operacije ograničavanja rasta slede tek u drugoj godini, u

februaru.Bilo je daleko do toga.

Sada je bilo vreme za idilu. Prvo na šta sam svakog jutra pomišljala

bilo je moje drvce. Zalivala sam ga pažljivo, po malo. Pričala sam mu

tiho i dugo koliko mi je stalo do njega,koliko mi radosti daje .Kako

nas čeka dug put kojim ćemo zajedno , polako da stignemo do

savršenstva. Puštala sam mu oprezno, tihu muziku. Bahov buree na

primer. Činilo mi se da njega najviše voli. Izgledalo je da na zvuk

flaute zadrhte oni maleni listići. Verovatno sam drhtala ja.

Uznela sam se. Mislila sam da ću moci da napravim remek-delo. Da ću

svojom bezgraničnom ljubavlju i pažnjom, uz pomoć prirode, koja nikako

ne zavisi od mene, da stvorim lepotu, pravu živu,nezavisnu.

Nekoliko nedelja posle uspešnog starta, moje drvo je počelo da

uzvraća ljubavlju. Formirala se krošnjica od sasvim sićušnih

listića. Stablo je znatno ojačalo, i bilo debljine

palidrvca, recimo. Uživali smo oboje. Zadovoljni.

Moja drugarica Marija dolazi povremeno na kafu. Ona je jedan

od onih prijatelja iz detinjstva koji su oduvek tu. Uzimaš ih potpuno

nekritično, njih i onako nisi mogao da biraš. Jednostavno odrasli ste

zajedno, i prihvataš ih kao članove porodice.

U vreme zanosa sa drenom, dodje ona sa svojim malim sinom Darkom

jedanput kod mene. Darko je dosta mladji od moje dece, ima 4-5 godina,

i dosadno mu je .Marija je jedna od onih majki, kakve sigurno znaš, koje

svoju decu stalno vuku sa sobom a nikad ne obraćaju pažnju na njih. Ona

priča i priča, dete se šunja po kući, traži zabavu. Ja pokušavam da ga

zapitkujem, da mu nadjem igračke, ona sve vreme priča, traži da je

slušam, "ćuti Darko", "nemoj da prosipaš sok Darko", "vrati se ovamo

Darko", čujem kao refren tirade o teškom zivotu, o kasetnim bombama u

Nišu, o Njegovom sve češćem sklanjanju od kuće,od obaveza, od

njih.....

Odlučim da prekinem košmar, da joj pokažem moje malo čudo. I njoj i Darku.

Izadjemo svi napolje, ja im predstavim moje drvce i počnem da pričam

nežno i tiho, jer drvo sluša, kako sam ga našla, kakvi su planovi, šta ga

čeka sledećeg februara, i koliko sam zabrinuta kako će moj mali zdravi

dren to podneti...

Darko se ućutao i smirio,gleda čas u mene, čas u drvce, nije mu

jasno...a vidi da je važno...Marija me uljudno sasluša do pola i

unisono krene o teškom životu, o nema se para....

Tako, udjemo nas dve u kuću, Darko ostane još minut, dva i tiho udje

za nama. Smirio se. Na čudjenje i zadovoljstvo njegove raspričane majke.

Ispratim ih posle malo, i odmah izjurim napolje da vidim svoje drvo, da

mu nesto kažem....

Bol koji osetiš kad se slomi san je potpuno fizički. Savije ti ramena, i

ledja. U grudima i stomaku užarene lopte koje biju jedna o drugu. U grlu

nešto što stane i ne da da pustiš glas, a ti bi da vrisneš iz sve snage

da one lopte iznutra izbaciš nekako napolje...

Pogled na malo slomljeno stablo debljine palidrvca, i krošnjicu uredno

ostavljenu pored, su mi zamutile suze koje nisam mogla da zaustavim

satima. Satima bez glasa, samo liju..

 Sada je sve u redu. Darko je veliki momak,

završava sedmi,i smatra me

omiljenom tetkom. Marija priča,priča....

Ja ne gajim biljke. Nisam nikada naročito ni marila za njih...Drvo

drena nemam često prilike da vidim.

Ova priča je bila uredno potisnuta tamo gde joj je i mesto. Samo

ponekad kad mi se zamuti pogled na neko bonsai drvce, ja se zapitam

zašto li mi se place,sad?