SPAC (Sustainable consumption and production) koristimo kao magičnu reč za sve i svašta. Za nas, koji se bavimo zaštitom životne sredine, ‘’sustainable’’ u praksi znači dosta odricanja i promena navika. Pa onda, uzmem u ruke (ponovo) Intimnu istoriju čovečanstva, pročitam šta kaže Teodor Zeldin, zamislim se……
"Potrošnja je do skoro značila korišćenje nekog predmata dok on ne postane beskoristan. Ali korišćenje ljudi sve dotle da oni prestanu da budu ljudi postalo je mač sa dve oštrice: tajkun koji svoju radnu snagu pretvara u automate nekada je bio ideal, no danas je on nepovratno osujećen. Ljudi se sve više okreću konzumaciji a ne potrošnji, najintenzivnijem uživanju a ne tek pukoj dokolici. Kad se vreme želi ispuniti najdubljim iskustvom, to podrazumeva i druge ljude. Još od prve generacije Pokreta zelenih vežio je savet da se konzumira što je moguće manje, no to je bio prežitak drevne tradicije asketizma, koju je svet stalno iznova odbacivao i koju će bez sumnje nastaviti da odbacuje dok god postoji neravnopravnost, dok god postoje ljudi koji se bore da izađu iz bede i koji još nikako nisu osetili sitost. Pokret zelenih nije ni mogao da postane vodeća politička snaga sve dok je više brinuo o prirodnim resursima nego o punom opsegu ljudskih želja. Njegovo nazadovanje samo je još jedan primer za idealizam koji nije u stanju da stane na noge zato što nije dovoljno širokogrudo zavirio u ljudske žudnje u njihovoj sveukupnosti".
I dalje mislim……………
