Zloupotreba interneta

Intelektualna svojina je svojevrsna emanacija duha svog autro.Kao takva ona uživa zaštitu koju joj pravo pruža kroz svoj sistem pozitivnih propisa.Internet kao globalna mrže omogućava lak, brz i jeftin način protoka velikog broja i različitog sadržaja.To predstavlja ujedno i izvorište za zloupotrebe i izazove za pravni sistem. Od najflagrantnijih povreda ljudskih prava i dostojanstva kao što je dečija pornografija do najčešće zolupotrebe intelektualne svojine - copy right, širok je spektar rešenja koja se nude. Postavlja se pitanje da li žaštitu ovim objektima treba pružiti nizom izmena i dopuna zakona kroz koje se pruža osnovna zaštita potonjeg objekta ili treba doneti jedan zakon koji bi obuhvatao sve slučajeve povrede prava koja za svoj objekat imaju internet. Razlozi koji su afirmativni potenciraju na specifičnom obliku povrede prava preko interneta i specifičnoj reakciji na povredu, te insistiraju na jedinstvenom zakonodavnom poduhvatu. OD razloga protiv najubedljiviji je onaj koji upozorava na raznolikost povreda prava preko interneta. Da li se objektivno može očekivati delotvornost zakona koji bi u sebi objedinjavao krivične i građanske prestupe? Može li se stvoriti takva metodologija koja bi zadovoljila zahteve krivičnopravne i građanskopravne sistematizacije norme. Logičan je zaključak da su takva očekivanja prenaglašena. Ali isto tako je i logično očekivati kreativnost i neuobičajena rešenja imajući u vidu da je u pitanju oblast koja je u načelu nepoznata pravnoj regulativi. Ako je činjenica da internet mora dobiti svoju pravnu regulativu i da mu se mora oduzeti osobina samoregulisanja i flujidnog samoniklog sistema onda dužim teoriskim raspravama nema mesta. Čak i da se izabere manje dobro rešenje od ponuđena dva, manje je zlo nego čekati i gledati koliko globalna mreža ima degradativno dejstvo. Ponuđeni izbor nije između dva zla nego između većeg dobra. Kroz javnu i skupštinsku raspravu bi se omogućio veći priliv ideja i rešenja na zadati problem. I time bi se teoriskim raspravama unutar struke dala socijalna prizma rešenja. Vlada bi svoje predologe zakona ili izmena i dopuna zakona trebala da uputi Savetu Evrope na razmatranje koji bi ga upotpunio praksom Evropskih sudova. Od svih pravnih izazova kada je intrenet u pitanju jedan od najznačajnih ima jaku socijalnu komponentu. To je tzv. social communiti mreža. Na ovaj način se olakšavaju i spiritualizuju međuljudski odnosi. Myspace i Facebook mreža predstavlaju najočigledniju refleksiju gubitka socijalne kontrole od strane države. Objašnjavaju se kao mesto za zabavu a pojedinci ih nazivaju i izvorima sistemskih devijacija.
Pitanja koja se postavljaju imaju svoju semantičku i pravnu dimenziju. Da li je purgatorno uvesti strožiju državnu kontrolu interneta samo pod opravdanjem da on npr: omogućava tinejdžerima da svoju prvo ljubavno i seksualno iskustvo dožive kroz sistem znakova? Ova i još mnoga pitanja dodaju problemu pored socijološkog i pravnog i psihološki elemnt. To je još jedan razlog za stavljanje ovog problema na javnu raspravu. Svim korisnicima interneta su poznate fiktivne objave smrti, fiktivne ponude i vesti. Ovo ne samo da je povreda ljudskog prava zlopotrebljenih nego je i povreda ustavom zajemčenog prava na istinitu informaciju. Donekle je ublažen problem time što su najvažnije ustanove počele da publikuju svoje oficijalne veb prezentacije. Međutim sistem registracije internet domena omogućava svakom fizičkom licu da registruje bilo koji domen samo pod uslovom da on nije već zauzet. Ako se uz to zna da je najveći broj konzumenata interneta neupućen u ovu regulativu nije iznenađujuće što gotovo neprimetna razlika između domena koji se završava sa org i sa npr: gov.org.Nedavno se na facebook-u pojavilo saopštenje u kojem poznata novinarka vređa maloletnicu koja je bila neafirmativna prema predsedniku republike. Trebalo je da prođe od 24h da se novinarka i njena matična medijska kuća ograde od te izjave a u međuvremenu je pravo ime i prezime poznate novinarke sa verodostojnom fotografijom stajalo iza fiktivne izjave. I koliko je njih pročitalo to zapravo nepostojeće saopštenje a koliko njih je čulo demanti? Da li je taj broj srazmeran? Da li drugi mediji treba da budu kontrolor interneta dok država ćuti. Dovoljno je uznemiravajuća situacija kada se na googl-u ukuca svoje ime i prezime, pa čak i pre nastanka facebook-a. Nomen est omnem. A ne samo zbog toga nego lično ime u sebi implementira pravo da se njime koristi, distinfikuje i povlači odgvornost za njegovu zloupotrebu. A koji su uslovi pod kojima facebook proverava tačnost korišćenja nečijeg imena kada dozvoli otvaranje naloga? Ući u trag zloupotrebama nečijeg imena na facebook-u sada kada se na e-mail adrese mogu otvoriti na bilo kojem od mnogobrojnih npr: gmail, yahoo...Mogućnost da se neko ko je flangrantno povredio nečije pravo nađe je moguća ali izuzetno teška i složena. A mogućnost da se svako takav nađe je kao prića o dedamrazu. Stara varka koja treba da zabavi jer se malo zna. Da li je bolje rešenje imati selektivnu pravdu ili je uopšte nemati? Da li se selektivnom pravdom dodatno krše ili poboljšavaju očigledno povređena prava pojedinaca? Prvi korak u tome je postavljati pitanja koja će omogućiti suočavanje više mišljenja različitih profesija i dati najbolji mogući odgovor na zadatu temu u dotičnom trenutku.