???"Mokranjčevi dani"???

Ne što nemam ja lično da dam već što u ovoj zemlji treba ovako da se moli za Mokranjčeve dane! Eto, na takve stvari mislim kada pričam ono što sam u tekstu napisala. Možda ne bi bilo zgoreg podsetiti ljude putem medija ko je bio Stevan Mokranjac. I da se naglasi da iz praktičnih razloga ne može da se takmiči u Grandu ili gostuje na Pinku. I šta je učinio za svetsku muzičku baštinu. Samo za Bregovića ih možda zna više. Nažalost.

Ne mogu da verujem da ovo čujem. Da li je moguće da će ministarstvo kulture pustiti ovaj festival da propadne. Ovo je mislim jedini festival horova u Srbiji gde se mogu čuti dela čuvenih autora duhovne i svetovne muzike, kao i izvođenja savremenijih kompozitora. Na stranu to što ja volim da slušam duhovnu muziku u interpretaciji nekog dobrog horskog ansambla....ništa lepše od toga, ali zar niko u ministarstvu ne prepoznaje ovaj festival kao nešto što je bitno za očuvanje/negovanje našeg kulturnog nasleđa. Ako smo imali nešto dobro u ovoj zemlji to su horovi, ako se nešto može nazvati našim to su Liturgija Stevana St. Mokranjca ili Mokranjčeve rukoveti, da ne govorim o delima Zorana Hristića i još mnogo drugih autora. Moj kulturni indentitet je taj a ne etno festivali, a ako je ovo jedinstveni festival te vrste u našoj zemlji koliki ignorant moraš da budeš a da to ne prepoznaš. Ne čudi me što je Vida Ognjenović predviđena da održi uvodnu besedu, da smo normalna zemlja koja poštuje svoje velikane bila bi stvar prestiža pojaviti se na ovakvom festivalu. Ovako, ne znam šta da kažem osim skandalozno ponašanje ministarstva kulture, na njima je sva odgovornost ako se Mokranjčevi dani "ugase".

Pitam se da li neko od onih koji spremno podržavaju svaku akciju, stimulišu masu na pokret, davanje krvi ili protest zbog atentata na novinare, čita i ovakve vesti u kojima i te kako ima mesta za akciju blogera...

Može li u vestima na TV B92 da se ovaj problem spomene i pokrene bar nešto... reakcija javnosti na inicijativu nekog medija, treba da je u neku ruku cilj. Mlaka reakcija na represiju poput ove, kojom se guše nacionalne vrednosti i tvorevine, a samim tim i nacija zatupljuje, samo mogu da budu odraz društvene nezainteresovanosti.

Verovatno da Mokranjčevi dani nisu komercijalna manifestacija... nema tezgi i "ugrađivanja", a i Mokranjac je upokojen već sto godina pa "neće da se ljuti".

Da sve ovo nije šala, potvrdjuje i sledeca vest:

Direktorka negotinskog festivala "Mokranjčevi dani" Dragana Knežević uputila je danas apel da se sačuva ta muzička manifestacija jer ukoliko se ne obezbede dodatna finansijska sredstva, 42. festival horova moraće da se otkaže. Finansijska pomoć festivalu trenutno je neophodna kako bi i posle nas preživele i vrednosti poput Mokranjca, koji kao velikan i jeste nacionalna vrednost Srbije, izjavila je Kneževićeva u telefonskoj izjavi Tanjugu.

e jadni li smo...

Ne znam da li sam paranoican ili mi se cini da i pravoslavna crkva ne gleda bas blagonaklono na Mokranjca. Cini mi se da mu je sudbina slicna Dositejevoj.
Svuda moze da se procita da je bio "slobodni zidar" ili ono o zanemarivanju jednoglasnog pevanja koje se forsira medju "vizantincima" i zilotima, na ustrb sve vise omrazenog evropskog horskog pevanja koje su modifikovali za nase prilike Mokranjci (Vasilije, Jovan, Stevan) itd. Mislim da je horskom pojanju odzvonilo u pravoslavnim hramovima?!
Da li ima necega u ovom mojem razmisljanju?

Jeco ,prilicno pratim pravoslavne forume tako da sam primetio da tamo vlada veliki "otklon" od tzv. baroknog viseglasnog pojanja. Licno znam da su iz nekih crkava vec i bukvalno proterani horovi, cesto se govori da im nije mesto u hramovima vec u salama i dvoranama, u crkvi je dovoljna i pevnica. Ali, stvarno steta, tu se moglo svojevremeno cuti i vrlo dobrih pevaca, cesto i operskih, koji su onako, za svoju dusu pevali u crkvenim horovima. Ruska crkva na Tasmajdanu je stalno negovala dobar hor sa vrlo dobrim zenskim i muskim vokalima onako torzestveno i glasno kako cini mi se, jos samo rusi znaju da pevaju. I ja pozivam nekog strucnijeg da se oglasi povodom ove teme.
Evo jedne "ljubiteljke" i braniteljke tzv. vizantijskog pojanja u pravoslavnim crkvama, koje je sve popularnije a navodno je izvorno nase...hmm?!
http://www.vidovdan.org/article367.html

Molim vas, šta naša nesretna crkva zna o višeglasju? Za Boga miloga, pa mi zapravo i ne znamo šta je to Srpska muzika te bezbrižno posežemo za melizmatičnim jednoglasim melodijskom formama sa istoka. Takav je odnos koji kao narod imamo prema muzici. Kada je ubijen premijer Đinđić na nekim televizijama su puštali takozvanu “klasičnu muziku”, koja je po narodnjačkoj definiciji “tužna“. U ime te izmišljotine, tih dana smo mogli čuti Štrausove valcere i neke od najveselijih stavova simfonijske literature. Nakon toga nije čudno kada čujem da Mokranjac nije "pogodan" i da neuki popovi i popadije baljezgare o jednoglasju. Jednog mog studenta pitali su u Žiči čime se bavi a kada je on odgovorio da studira klavir, pop se prekrstio i podviknuo da bi ovaj morao da svira neki od "božjih" instrumenata, na primer frulu ili gajde. Kakve sad pop, molim vas, ima veze sa etnomuzikologijom i izborom demonskih odnosno anđeoskih instrumenata!? I kakve su to strahovite gluposti? Da nije opasno, bilo bi smešno.

Odnos prema muzici zapravo ni ne postoji. Kada su odgovorne za spot o Srbiji na CNN-u pitali o problemu sa muzikom, neko je, onako, usput odgovorio da se previše pažnje posvećuje ”nevažnim detaljima”. Muzika je za njih efemerna, uzgredna pojava o kojoj ne treba previše razmišljati. Zbog toga smo pre izvesnog vremena za himnu mogli da dobijemo militarni marš, zbog toga se u skupštini raspravljalo o lemljenju himne ”Bože pravde“ i pesme ”Oj svijetla majska zoro“. Za naše nepismene ali izabrane, sasvim je moguć lem jedne durske i jedne molske kompozicije, u različitom taktu i sa dijametralno suprotstavljenim harmonskim jezikom i karakterom. Ta stvar je u to vreme bila do te mere nevažna, da nije konsultovan ni nijedan muzikolog sa Fakulteta muzičke umetnosti.

Građanska opcija je jedini spas za Srbiju jer su stvari o kojima pišem opasno oboljenje koje implicira dalje komplikacije u kolektivnoj svesti jednog naroda. Ne smemo dozvoliti da se kultura marginalizuje do svrstavanja u ”nevažne detalje”. Moramo shvatiti da je naše istorijsko opredeljenje, kultura razvijene Evrope a ne tek aplikativna predizborna Islamska šota na Trgu republike. Razlika između naše i njihove Srbije postoji na najelementarnijem nivou - to je razlikovanje kulture od Bregovićevog “Orkestra za svadbe i sahrane”.

Mokranjac je bio slobodni zidar baš kao i Dositej Obradović. Zar ne treba zbog toga da ga više cenimo? Ne mogu da nađem opravdanje za postupke nekih naših popova i političara, te javnih ličnosti koji su o masoneriji govorili kao o tajnom udruženju koje kuje zaveru protiv države, protiv crkve, protiv čoveka samoga. Ne razumem anti-masonsku pomamu koja je nastala nakon istorijske krize koja je našu zemljiu dovela do ruba propasti. Umesto da smo zagledani u sve one činioce koje bi državi pomogli u sticanju međunarodnog priznanja, mi smo i dalje spremni na samoobmanjivanje koje nam donosi ogromnu štetu. Kada se uzme u obzir koliko je dobra porodila jugoslovenska masonerija a koliko zla jugoslovenska politika, tada se uistinu u čudu možemo zapitati o pravom poreklu tih bizarnih okolnosti koja je od masona načinila đavole a od političara bogove. Da li mi uopšte imamo pravo da nakon Mokranjca, Vajferta, Vuka, Dositeja i Andrića istorijsku ulogu Slobodnog zidarstva naružujemo slaboumnim interpretacijama koje njenu delatnost opisuju kao nepatriotsku, nemoralnu i sektašku? Da li smo u stanju da uvažimo elementarne istoriske istine ili i tu pokazujemo taj nacionalni nesretni razvojni defekt oličen u nečemu što smo, obnevideli u samoljublju nazvali "inatom", pa u orgiji gluposti proizvodimo dobro u loše a loše u dobro?

Dok Mokranjca proglašavaju za nepodobnog, Srbija u kojoj živimo i radimo još uvek je razapeta između dana i noći, ogromna većina u njoj je tek puka većina, neosvešćena svetina koja se izdaje za narod. Ona ne trpi tuđ uspeh, ne poštuje nadređene; čak ih prezire i mrzi. Svako ko je odbacio zlo, javno je prezren. U zemlji u kojoj se zlato, častoljublje i moć prihvataju kao najvažnije i najsvetije u čovekovom životu, sve je moguće. U takvom životu ubija se iz zabave, vara se iz uživanja a greši po navici. U našoj zemlji pogrebna zvona zvone za dane seoskih vašara, retard ubica premijera objavljuje autobiografiju, nežnost je odraz lošeg vaspitanja a grubost najveća vrlina, srednjoškolci se na smrt prebijaju ispred svojih škola a učenice beogradskih elitnih osnovnih škola prodaju za paklo cigareta. Lenjost umesto radinosti, zlo umesto dobra, glupost umesto pameti. U toj zemlji vlada najnekreativniji haos. Moguće je i to da najuspešniji budu potisnuti od prosečnih. Pametni se sklanjaju u stranu da bi glupi imali više prostora za svoj imbecilni posao. Ti uspešni se međutim, prečesto zadovoljavaju saznanjem da nisu izbodeni nekim od bureka masnim bodežom ili ubijeni ispod jakne sakrivenom utokom. Prosečnost se u noći osnažila a čast je prezrena kao greh. Greh je zamenio mesto sa vrlinom tako da i u jutro vlada gust mrak.

Izvinjavam se na podužem komentaru. Zovem se Dejan Sinadinović, pijanista sam i profesor na FMU Univerziteta umetnosti u Bgd. Boriću se svim snagama da se situacija sa Mokranjčevim danima promeni.

Kada sam bio maturant Filološke gimnazije ovde u Beogradu i budući da nijedan drugi profesor nije imao vremena ni razumevanja da prihvati teme koje sam predlagao za maturski rad, ja sam se onda obratio profesoru muzičke kulture
da kod njega radim maturski rad. Nas dvojica smo se relativno brzo dogovorili oko teme koja je bila:"STEVAN STOJANOVIĆ-MOKRANJAC: ŽIVOT I DELO". Radeći na ovoj temi, i slušajući Mokranjčeve "RUKOVETI", "PRIMORSKE NAPJEVE", "KOZAR", "LITURGIJU SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG" i "OPELO" shvatio sam koliki je Mokranjac trud uložio da sakupi sve te pesme i spoji u rukoveti i na kraju da komponuje liturgiju i opelo. Mokranjac nije zaslužio da se
ovako ophodi sa njim. On je velikan srpske muzičke scene i prava je sramota da država ovako postupa prema njemu.