Naše malo misto

Juče se završila još jedna repriza serije „Naše malo misto".

Prvi put sam čuo za Miljenka Smoju i Malo misto 1980, kad je premijerno emitovano „Velo misto".  Matori su mi pričali o dotur Luidjiju i Roku, ali i njima je u tom trenutku već pomalo iščilelo iz sećanja o čemu se zapravo radilo, jedino su se prisećali da ih je Malo misto dobro uveseljavalo u svoje vreme.

Naše malo misto je prvi put reprizirano negde polovinom 80-ih. Sećam se samo da sam to tada gledao, i da sam se dobro zabavio. Bio sam već dovoljno veliki, tinejdžer, da razumem stvari iz perioda neposredno posle rata; roditelji su me uostalom dobro uputili u sve to mnogo ranije. Upućivanje je počelo još u nižim razredima osnovne. Još sam stanovao na Banovom Brdu. Bili smo tada daleko od svih, familije, prijatelja, sajam je i tad bio usko grlo. Ćale je bio novinar, keva ekonomista, ona je radila u gradu i vozila se svaki dan do tamo. (Ceo radni vek je provela u kolima, i kasnije kad smo se preselili u širi centar grada nastavila je da ide autom na posao. Sada se jedva kreće po kući) Ćale je u to vreme, da bi bio više sa mnom, počeo da radi kao urednik u noćnoj smeni.

Još kad sam imao 6-7 godina, počela je prefinjena indoktrinacija, na kojoj sam naravno zahvalan. Kad god bi se na TV ekranu pojavio Draža Marković, od matorih, prvenstveno od ćaleta, bih čuo: „Eno ga Draža sere" (u daljem tekstu s..., autocenzura! da ne bi zapelo kod nekog moderatora bloga ako tako nesto postoji...). Vrlo brzo je Pavlovljeva teorija proradila i kod mene, čim bi se D.M. pojavio na ekranu sam bih rekao „Draža s...", da bi vremenom došlo do toga da su ponosni roditelji na porodičnim okupljanjima - npr. na slavi u staroj porodičnoj kući u Stojana Protića - hteli da se pohvale time šta sve njihovo dete zna, pa su me pitali: „Sine, šta Draža radi?" „Draža s...", na oduševljenje i uz ovacije tetaka, strica i ostalih pripadnika starije generacije.

Prvi put sam video Malo misto negde sredinom 80-ih. Tada sam uveliko bio svestan politike i sistema u kome smo živeli. (Na žalost, vremenom, sa dolaskom 90-ih sam je postao i previše svestan. Iščitavanjem sopstvenog dnevnika iz 90-ih sam kasnije sa užasom shvatao da je to hronika onog što nam je SM uradio i onoga što smo mi pokušavali, batrgajući se, protiv njega da radimo. NIŠTA DRUGO NISAM PISAO TIH GODINA!!!) Jedino čega se iz tog prikazivanja serije sećam je osećanje prijatnosti i topline sa kojom je ispričana priča o glavnim junacima. I ničega više.

I to mi je bilo sasvim dovoljno da se pre par meseci, kad je na HRTu povodom smrti Borisa Dvornika pušteno Malo misto, samo zalepim za ekran. Tu mi je prišlo pameti da serija pokriva i predratno doba. Otvaranje serije - sleteo avijatičar u Malo misto i nabio rogove načelniku. Na početku epizode neki meštani igraju šah, a velečasni (na špici Dušobrižnik, u tumačenju Ive Marjanovića, splitskog glumca koji je umro pre par godina u dubokoj starosti, preko 90) kibicuje i daje savete. Ovi mu kažu da to ne radi, on se izvini, i uz laganu priču nastavljaju igru, ne prođe ni minut, a velečasni će opet „A jemate tu lipi potez topon". „Velečasni, as u gospu materinu oli ne morete mučat!" U međuvremenu ide epizoda, upoznajemo Luidjija na balotama i u kafani kako zeza sve žive, Bepinu koja će ga do kraja serije moliti da je izvede prid oltar, Roka koji konobariše, načelnika koji loče, bricu i postolara - buduće rukovodioce posle rata...avijatičara nismo ni videli. I kraj epizode - ponovo ista ekipa igra šah, velečasni opet suflira, i opet sve isto kao na početku!

Ne mogu da zamislim bolji i ako hoćete optimalniji način da se dočara život u jednoj takvoj sredini. Svako svakog zna, i život je jedno okretanje u krug, svaki dan isti. A opet različit, jer ga sami junaci takvim čine.

6.11.2008.

Gornji tekst sam počeo da pišem poodavno, u slobodnim trenucima na poslu, u teškoj konspiraciji. Radni sto i komp. su mi namešteni vrlo prokleto, kod samih ulaznih vrata. A radim u novoj firmi tek mesec i po. Bolje reći, nema baš mnogo uslova za ležeran rad na bilo čemu što nije službeno. Ima nas četvoro u kancelariji, a svi ostali imaju strateški bolja mesta.

Kao za inat, u poslednjih 15-ak dana mi se namestilo dosta toga, rad na poslu + službeni putevi. A Dotur Luidji i ekipa su morali da pričekaju.

Toplina sa kojom je Smoje ispričao priču o životu u maloj sredini me je podsetila i na neke drage filmove. Prvo na Amarkord. Italijansko malo misto i njegovi veseli ljudi u ozbiljno vreme, hronološki nešto pre dotura. Pa na Smoke, 1995, Wayne Wang. Opet mali ljudi i njihove sudbine. Prikazano ne sa toliko humora koliko sa simpatijama autora za svakog od njih i uz nalaženje onog najboljeg u svakom. Završnica filma, kad Harvi priča svoju Božićnu priču, napravi mi knedlu u grlu svaki put. Sećate se - klinac crnac mu je nešto maznuo iz radnje, on je krenuo da juri za njim, momak je pobegao ali su mu valjda ispali dokumenti. I onda on ode klincu u stan, a tamo ga primi momkova baka, skoro potpuno slepa, i dočeka kao da je u pitanju njen unuk. Unuk joj odavno nije bio, ona živi sama, i obraća se Harviju kao da je on njen unuk, a Harvi prihvata igru, i provodi celo popodne sa njom na Božićnom ručku, učinivši je srećnom. Posetio ju je par meseci kasnije, ali je više nije bilo.

Pa Kuhinjske priče, norveški film od pre par godina. Sulud projekat gde ministarstvo finansira nadgledanje uobičajenog kretanja običnih ljudi po sopstvenom domaćinstvu, boga pitaj zbog čega. Obični domaćini pristaju na to zbog obećane novčane naknade. A ono što domaćini treba da istrpe je da im istraživač, osim što je na stanu i hrani, sedi u visokoj stolici umpire-tipa u uglu prostorije u kojoj su, i crta dijagram njihovog kretanja... I kroz celu suludu situaciju stvara se prijateljstvo izmedju dvojice glavnih likova, domaćina i istraživača, koji su zapravo veoma usamljeni ljudi.

A ekipa iz malog mista je blistala do kraja. Predratni postolar, brico i konobar postali su sve i svja, policajac koji je služio načelnika pre rata nastavio je da služi i novu ekipu, ranije je hapsio postolara i bricu i držao ih dok svojim pričama nisu izludeli načelnika i naterali ga da ih pusti; a u novoj Jugoslaviji hapsi sveštenika koji je isekao žice od razglasa, jer su nove vlasti pustile preko razglasa borbene pesme da se ne bi čula crkvena zvona u ponoć na Božić. U istoj epizodi (Borbena ponoćka) Roko se prepire sa svojom ženom Anđom što nima bakalara za Badnji dan na trpezi. A on sam je pred Božič sa rukovodećom ekipom učinio sve da ne bude dovoljno ribe na tržištu, da narod ne bi postio. Briljantno. Smoje ovu priču priča 1970. godine, u jeku jednoumlja.

Pa Roko koji od konobara pre rata postaje direktor hotela i glavni baja. Šverc ture po Italiji. Zajmljenje sa hotelskog računa mesnoj zajednici, koja mu zauzvrat daje zemljište za nove objekte. Da li vam se čini poznato? Pa Servantes (Ivica Vidović, jedan od retkih živih iz glumačke ekipe). „Kupija san sjor Roko dvi srdele." „Pa ko ce to izist?" „A nas dva". Ili Ivan Trogiranin, koji podmicuje Luidjija i Roka da bi mu oni napismeno potvrdili da je bio u ratu, a sve da bi dobio drzavnu penziju. Neke ljudske osobine su večite, u svim sistemima.

Ali cela priča o slobodi, koju je ekipa iz serije osvajala praveći je, i o prisnosti sa kojom je Smoje pripovedao o njima, bi bila nedovoljna da nije bilo Luidjija i Bepine. Karla Bulića se iz detinjstva nisam mnogo sećao, ipak nije bio toliko često na ekranima. Za Asju Kisić tada uopšte nisam znao. Ne znam šta bih rekao. Svaki trenutak sa njima u seriji je bio neprevaziđen. „A kako ti Bepina sve znaš ča se u mistu dogaja kad samo sediš doma? Ja san stalno napoju a ništa ne znam." Bepina poželi da se ubije, dosta joj je Luidjijevog šikaniranja, ali se onda seti:"Moram da nahranim Belinu, Luidji će se jiditi kad dodje i vidi ja mrtva a Belina gladna." Ples u hotelu: „A Luidji moj hocemo li balat? Ti si tako lipo bala." „A ja san bala sa tobom samo dok te nisan povalija". Itd. itd. Ali, kako starost stiže, Luiđi je sve nežniji prema Bepini, i pred venčanje, uplašen za Bepinu koja je bolesna, duboko se kaje za sve. Serija koja nas je zapravo uveseljavala podsmevajući se naravima ljudi iz male sredine, na kraju završava venčanjem koje je zapravo tužno. Bepina Mirku kaže kad ona umre odmeni Luiđija u ordinaciji, a da Luiđi ide na balote, jer to jako voli. „La comedia e finita", kratko je rekao snuždeni Luiđi, a iza toga natpis preko celog ekrana „ADIO I NIKAD VIŠE".

Bilo je planirano da se snimi još podosta epizoda (što rekoše Gorica i Dragan jednog jutra, Internet je mama istraživačkog novinarstva - ovaj podatak kao i par narednih sam našao na netu), ali su strukture počele da se bune već negde od epizode sa Ivanom Trogiraninom.

Nikog skoro od fantastičnih glumaca više nema. Živi su Ivica Vidović i Miše Martinović, legendarni dubrovački glumac, kao i Mato Ergović (Amerikanac u seriji) i naravno Toni Laurenčić (Mirko), te možda još poneko. Karlo Bulić, rođen u Trstu 1910, posle rata je celu karijeru proveo u Beogradu, u JDP. U Beogradu je i umro 1986. Asja Kisić je preminula 1996. Zdravka Krstulović, Anđa iz Malog, Violeta iz Velog Mista, umrla je u Domu za stare u Varaždinu, bolesna od Alchajmerove bolesti, 2003, u 63. godini. Načelnik Vladimir Medar je pre Malog mista imao gomilu uloga u nekim nemačkim koprodukcijama, a umro je još davne 1978. u Beloj Crkvi. Tonči Nalis - postolar je poživeo skoro 90 godina (1911-2000), ali ni njega nema, kao ni dušobrižnika (Ivo Marjanović), pošćera (Mirko Vojković) i mnogih drugih. Poslednji je otišao na katolički Uskrs proletos Boris Dvornik, sjajan glumac i izvanredan čovek.

Smoje je otišao u toku ratnih zbivanja koja su pratila raspad bivše zemlje, 1994. Za komunističke vlasti je bio previše Hrvat, za HDZ je bio previše levičar. Ovo „previše" kažem sa dubokim poštovanjem. Smoje je jednostavno bio normalan čovek. Šteta što takvih na ovom podneblju nije bilo više.