Dama sa markerima

Već nekoliko nedelja idem na neki kurs koji je posvećen projektima u odeljenjima personala. Od projektnog zadatka, budžeta, tima, plana finansija, realizacije do praćenja dugoročnih i kratkoročnih efekata zadatka. Pošto su odeljenja personala uglavnom odelenja koja troše novac - ovaj kurs trebalo bi da nas nauči kako da odeljenje personala ( vitalni organ svake veće firme) postane i profitni centrar.

Težak zadatak nema šta. Valjda su zato predvideli da cela grupa sedi zajedno punih 4 meseca. Meni, iz početka izgledalo da nema tu šta da se uči ni 4 nedelje ali izgleda da sam se prevarila jer u protekle tri nedelje smo obradivali temu - internog istraživanja po komaniji (veliki sistemi preko 1000 zaposlenih)  u smislu vrednosti i ciljeva. Od sledeće nedelje - pravni okvir svakog projekta, radno pravo, povećanje broja sati u slučaju dodele projekata već postojećim zaposlenima ili uzimanje eksternih eksperata. E, sad sve bi to bilo super, da je kurs dva, tri sata dnevno -a nije. Svaki dan od 8-16h sa pauzom za ručak od 45 minuta. Puno radno vreme. Dobro - plaća poslodavac, nije da se bilo ko od nas žuri ali prvo što mi je palo na pamet je kako ćemo svi mi, potpuno nepoznati jedni drugima, slučajno skupljenih 17 ljudi provesti zajedno 4 meseca svaki dan. 

Kad smo stigli prvi dan u školu - rekli su nam da imamo 20 minuta da popijemo kafu i da se upoznamo. Kad je prošao ovaj "spontani" način upoznavanja, krenuli smo u učionicu. Ja sam odlučila da udjem poslednja. Pošto je kurs na nemačkom, odlučila sam da sednem pored najvećeh štrebera da bih mogla da prepisujem ono što ne razumem i što mi nije bilo jasno.

Čekala sam jedno 5 minuta da se svi smeste a onda sam sa praga gledala ko je najveći štreber. Gledala sam ko će prvi da izvadi pernicu, gumicu, običnu olovku i markere za podvlačenje. Bila sam nekako sigurna da je ta metoda dobra. Ja uopšte nisam uredan djak, ponekad nemam ni olovku u tašni ali sam nekako mislila da onaj ko nosi pernicu i brisač sa 40 godina mora da je uredan i odgovoran u školi.

I uopšte nisam pogrešila. Sela sam pored jedne gospodje - cenim stare 45 godina. Uskoro smo počeli da se predstavljamo i naglas pred celom grupom. Ko sam, šta sam, šta radim ovde, koja su mi očekivanja. Grupa je sastavljena vrlo raznoliko. Bilo je nekoliko ljudi koje je poslala firma. Bilo je nekoliko ljudi koje je poslalo tržište rada, bilo je nekoliko žena koje je poslala jedna fondacija. Ova fondacija pomaže žene koje su posle dugo, dugo vremena odlučile da ponovo počnu da rade.

Žene u Nemačkoj , pogotvo u Bavraskoj imaju tendenciju da ostanu kod kuće. Nedovoljno uredjen sistem pomoći majkama koje rade, naterao je celu jednu generaciju majki da se odreknu svojih zanimanja i da deset, petnaest godina posvete porodici i deci.

Ovde je zaista teško dobiti mesto u obdaništu, popodnevni boravak u školi je ravan lutriji, nepovoljna poreska grupa - sve su to faktori zbog kojih žene odlučuju da ostanu kući dok deca ne budu dovoljno velika.

Moja nova cimerka, dama sa markerima je baš u ovaoj grupi žena. Ekonomista po zanimanju, lepa i uspešna pre 15 godina, upoznala je svog, sad već bivšeg muža i odlučila da postane žena, majka i domaćica. Posle 14 godina, deca su porasla, muž je napredovao u karijeri, kuća u kojoj su živeli je skoro otplaćena. Samo, što je jedan dan, taj isti muž - rekao da mu je dosta porodičnog života. Preselio se u novi grad u novu kuću a njegova nova mlada žena čeka bebu.

Moja nova cimerka/ poznanica i buduća prijateljica je odlučila da se vrati na posao. Piše, briše, podvčaći markerima i uči. Položile smo prvu klauzuru zajedno. Ona, naravno sa boljom ocenom. Pitala me je da joj pravim društvo u subotnjoj kupovini nove gardarobe. Kaže, bivšti muž ima zakonsku obavezu da plaća račune još 6 meseci. Vidim da joj je to neprijatno- uopšte nije likovala.

Do tada se nada novom poslu, prijateljima i novom životu. Pitam je - zašto još uvek nosi burmu...ni ona ne zna da mi kaže....

Jednimo mi kaže da želi da uspe.

Zato - drage moje, mislite o tome