Kako sam postao narodni neprijatelj

  Domaćin ovog bloga je mr Srdjan Cvetković saradnik ISI budući da je Goranche zauzet rešavanjem globalne ekonomske krize :

  Kao sto neko reče Sve sretne porodice liče jednu na drugu dok je svaka nesretna na svoj način...Porodica dr Dušana Tomića, samo je jedna od mnogih koje su žrtve komunističke revolucije u Srbiji. O svojoj interesantnioj ali tragičnoj sudbini u narednim redovima govori sam Dobrivoje Tomić:

         

Ja, Dobrivoje Tomić, "narodni neprijatelj'', sin sam Dušana N. Tomića, industrijalca iz Boljevca (Timočki), koji je nevino stradao početkom 1945. od pripadnika OZN-e Zaječar. U svom poslu moj otac je bio vrlo vredan i uspešan. Posedovao je znatnu imovinu, industrijski mlin i fabriku zejtina. Za vreme okupacije sveo je svoj rad na nužni minimum.

Posle okupacije partizani su preuzeli vlast i zaveli komunističku diktaturu. Otac je do decembra 1944. god. nekoliko puta bio privođen na saslušanje, a 11. decembra 1944. je uhapšen i sproveden u zatvor OZN-e Zaječar. Nasilno oduzimanje celokupne naše imovine okončano je do 20. decembra 1944. god., kada smo majka, sestra i ja od strane sekretara sreskog komiteta i dva partizana isterani poluobučeni iz naše porodične kuće na ulicu. Otac je oko 10. februara 1945. god. bez suđenja ubijen od strane pripadnika OZN-e Zaječar i zatrpan u jednu od nekoliko masovnih grobnica  kod Zaječara.

Odlazim na ledinu ispod brda Kraljevice gde je najsvežija masovna grobnica pobijenih žrtava OZN-e. Prizor užasan, zemlja izrovana, poprište divljanja sumašeteljnih nad svojim žrtvama. Krvavo kolje, motke, žice i usirena krv...Zatičem mnoštvo naroda, najviše žena i dece, njihovu kuknjavu, jauk, zapomaganje. Svi izbezumljeno tumaramo po ledini, zurimo u zaleđenu zemlju, mnogi kleče i zarivaju lica, nariču, dozivaju imena ubijenih. Prisutni su i partizani-đželati koji brane ljudima da iskopavaju svoje nebi li ih bar dostojno sahranili. Oni nas klečeće šutiraju uz najpogrdnije psovke i vređanja, terajući nas sa ovog stratišta. Jure i kučiće koji razvlače leševe plitko zakopanih. Užasnut vidim ruku koja viri iz rake. Partizani se dovikuju da se tu nanese još zemlje....

            

Majka, sestra i ja u dubokoj smo crnini. Na ulici staro i mlado izegava susret i razgovor sa nama. Mi smo okuženi i žigosani kao narodni neprijatelji. Obespravljeni smo u svemu, pa i na dalji život. Uskoro hoće i majku da likvidiraju, a nas decu u sirotinjske domove da strpaju. Bežimo u Beograd i skrivamo se, majka u Kosovskoj ulici, a sestra i ja u suterenu Nebojšine ulice - ako uhvate jedne da ne uhvate druge.  Strah nas muči više od gladi....

Posle nekoliko meseci skrivanja mi smo se legalizovali i uselili u jednu praznu sobu. Iz dve trafike u Sarajevskoj ulici majka je izmolila tri prazna sanduka od duvana koje smo kao "nameštaj'' za spavanje i sedenje uneli u sobu. Kao narodni neprijatelji nemamo pravo na karte za snabdevanje namirnicama, ogrevom i odećom. Sa izmišljenom pričom da nam je otac bio železničar i umro za vreme rata sestra i ja se upisujemo u školu i dobijamo kao đaci karte za snabdevanje namirnicama.  Od zime i beogradske košave štitim se oblaganjem tela starim novinama koje nosim ispod krpa i pohabane odeće. Jedno vreme radio sam kao fizički radnik ali sam uspeo privatnim polaganjem da završim gimnaziju i maturiram. Kao narodni neprijatelj nemam pravo na akademsko obrazovanje.

Ovo, ali i sramni žig narodnog neprijatelja sa raznim vidovima represije (strah, ponižavanje, glad, smrzavanja, obezpravljenost, psihotorutre...) navode me na odluku da odem lično kod tadašnjeg tvorca AVNOJ-skih zakona Moše Pijade, koji prima građane radi ispravljanja grešaka revolucionarne vlasti. Drugu Moši sam ukratko rekao istinu o mojoj tragediji i žigu narodnog neprijatelja i zataražio pomoć u otlkanjanju tog žiga i mogućnost za studije. Cuvši ovo, drug Moša mi odbrusi: Mi nismo dužni, niti hoćemo da pomažemo decu naših neprijatelja. Ovu su reči vajnog humaniste, koji oličava komunistički moral!

                  

Kao "narodni neprijatelj'' napustio sam AVNOJ-sku Jugoslaviju i postao politički emigrant u Nemačkoj. Najre sam pokušao ilegalni beg preko Alpa u Sloveniji al su me uhvatili granicarski psi, drugi put mi je uspelo preko neke studentske ekskurzije.  Prvo vreme bio sam u logoru za izbeglice, gde je kratko vreme bio i Milan Panić, biciklistički as Srbije. Pošto sam radio u magacinu logora, Panić me je zamolio da tu i njega privremeno zaposlim, jer on reče da "hoće da ide malo do Amerik.'' Tako smo Panić i ja svakodnevno vukli kolica između magacina  i baraka.

U Minhenu sam diplomirao stomatologiju i doktorirao na Medicinskom fakultetu. U svojoj ordinaciji upoznao sam raznolike osobe iz javnog i političkog života, uključujući i istaknute ličnosti jugoslovenske političke emigracije ali se sam nisam politčki eksponirao. Posle gnusnog ubistva starog g. Jakova Ljotića početkom jula 1974. god. opravdano se strah u meni pojačao od UDB-inih zločina, budući da sam bio na položaju potpredsednika naše crkvene opštine.

 Moja ordinacija je ne retko bila i svojevrsna ispovedaonica. Pored velikog broja pacijenata, upečatljivo je sećanje na g.đu Ridman (Riedmann), rođ. Mengele, ćerku zloglasnog naciste Dr. Mengele. Ovo saznanje uzburkalo mi je emocije i pamet. Otpočeli smo dijalog na temu "deca ratnih zločinaca'', iako je ovde neuporediva i dijametralno različita suština stvarnosti pojmova. Ona je govorila o njenom detinjsvtu, malim nedaćama, neometanom školovanju i životu bez represije i sankcija. Nju niko nije isterao poluobučenu iz porodične kuće, niko je nije proganjao i uterivao strah. Ona nije gladovala, nije se smrzavala, ni bežala iz domovine. I danas uživa sve blagodati civilizovanog društva i nema potrebe da po sudovima traži pravdu i oštetu za bilo šta. Njen otac je nekoliko puta pod lažnim imenom dolazio u Švajcarsku da bi se video sa njenom majkom. I ona je jednom bila na viđenju sa ocem.  Ispovest ćerke Dr. Mengele i moja ispovest dovode razum u sukob sa pameću, te bi prozvani morali da daju mesto pravdi i istini.

              Godinama sam odlazio na Svetu Goru i u Solun, te sam i 2000. god. na Srbskom vojnom groblju Zejtilnik sreo našu delegaciju u kojoj su tada bili g. Milan St. Protić i Dr. Vojslav Koštunica i Mitropolit Amfilohije i drugi brojni političari, prilikom njihove posete Manastiru Hilandaru. Mitropolit me je predstavio g. Koštunici i rečima "ovo je naš emigrant Dr. Tomić''.  Čuvši ovo o meni, oni rekoše da nema više razloga mojoj emigraciji i da mogu slobodno da se vratim u Beograd. Vratio sam se u Srbiju 2002. s velikim nadama, po sletanja na aerodromu poljubio zemlju, ali po staroj navici osvrnuo sam se da vidim da li me prate. Nisu me pratili ali sam se ubrzo razočarao u nove vlasti i uvideo da su moje očekivanja u brzo i lako ispunjenje istorijske pravde  bila naivna.

Ipak nastavljam da se borim. Posle nepunih pedeset godina provedenih u izgnanstvu i emigraciji dolazim u Srbiju. počinjem da tragam po raznim institucijama i arhivama za istinom o nevino ubijenom ocu od strane OZN-e Zaječar. Od tada pa do danas moja nastojanja u traganju za istinom nisu me dovela ni blizu cilja. Arhivska građa o zločinima AVNOJ-ske vlasti  je ili nedostupna, uništena, ili se probrano sa izbrisanim imenima saučesnika zločina stavlja na uvid. A žrtve i potomstvo od pravne države traže pravdu i istinu o šta se uticajni u vladajućoj oligarhiji uporno oglušuju.

Kao nevina žrtva represije i torture komunističkog režima AVNOJ-ske Jugoslavije podneo sam Juna 2004. god. tužbu protiv Republike Srbije, kao pravnog naslednika ranijih vlasti, za nadoknadu nematerijalne štete, nanet mi trajni duševni bol i pretrpljene surove represije i torture. Na suđenju se pojavio i bivši ficir OZN-e za Boljevac Miodrag Cojić koji je posvedočio da je moj otac likvidiran od strane OZN-e februara 1945. Ipak, tužba je na svim instancama odbijana kao neosnovana(!?), jer je slučaj "pogibije bliskog srodnika'' zastareo, navodi se u jednom obrazloženju.  Opstrukcija je prisutna u svim segmentima svega što se odnosi na zlodela AVNOJ-ske države. Dosadnjašni odnos prema žrtvama komunističkih zlodela i njihovim potomcima stvara sekundarnu viktimizaciju.

         

  Gotovo posle šeszdest godina prvi put dolazim u rodno mesto, Boljevac. Povodom objavljivanja moje dvotomne knjige "Crveno sunce u zenitu'' i knjige istoričara Mr. Srđana Cvetkovića "Između srpa i čekića'' organizovane su promocije i tribine po Srbiji sa temom Represija u Srbiji od 1944. do 1953. god.. Na predavanju u Boljevcu ispod Rtnja, u kome je učestvovao i direktor Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, Dr. Momčilo Pavlović, za vreme mog izlaganja o doživljenim komunističkim zlodelima na podrućju Boljevac-Zaječar, jedan od prisutnih  iz publike pretrpeo je šok i na trenutak izgubio svest. Predavanje je na kratko bilo prekinuto. Na ulazu u salu bili su i organi reda, a jedan od njih se obratio najbližem posetiocu ovog skupa pitanjem: Pokaži mi, ko je taj emigrant, a ko direktor iz Beograda?

Na moje podneske Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije u 2006. i 2007. god. Tužilaštvo je u svom aktu A 170/07 odgovorilo da je formiran predment tog tužilaštva povodom stradanja mog oca Dušana Tomića. Navodi se i da ratni zločini ne zastarevao te je u tom smislu i formiran taj predmet. Posle moje urgencije Tužilaštvo mi je dalo obećanja da će saslušati i ondašnjeg islednika OZN-e Miodraga Cojića, koji je uhapsio mog oca i šefa tadašnje OZN-e Zaječar, Dušana Sašu Gligorijevića, čiji su pripadnici izvršili svirepo ubistvo mog oca.

Institut sa savremenu istoriju u Beogradu takođe je od Tužilaštva obavešten da je pokrenut pretkrivični postupak u slučaju stradanju Dušana Tomića. Institut je avgusta 2008. god. dostavio Tužilaštvu fasciklu sa obilnom dokumentacijom o pomenutom slučaju. Od tada se Tužilaštvo nije oglasilo, ali se nadam i verujem da će se pomenuti slučaj ipak razrešiti  a tužlaštvo istrajati u svom poslu, no kako vreme prolazi polako gubim nadu.

       

Moj otac je rehabilitovan marta 2008. god. na osnovu Zakona o rehabilitaciji. U rešenju se utvrđuje da je Dušan Tomic februara 1945. god. lišen života od strane OZN-e Zaječar, bez suda i krivice, iz ideološko-političkog razloga, te je njegova smrt ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Nazalost od odgovornih za ove zločine još niko nije odgovarao a po svoj prilici tako će i ostati....