Young @ Heart

"im 46 .. i laughed .. i cried.. i sang along .. this is of the best of the best .. best musical.. best comedy.. best dramady.. you name it .. this is the gift of gifts .. thank you."

Ovo je jedan od komentara na sajtu Young at Heart, masačusetskog hora koji okuplja 25 ljudi od 70 do 90 godina, koji izvode a capella obrade "Sonic Yout-a", "Clash-a" i "Ramones-a, "Coldplay-a" i "Jimi Hendrix-a"...
Verovatno ne postoji osoba bez iste strune, koja ne bi reagovala isto, ili slično, nako što pogleda istoimeni dokumentarac, koji potpisuje reditelj Stephen Walker, koji je ovu čudesnu skupinu pratio na turneji. Young@Heart zvuči kao ono čemu se nadate. Kao ono što želite roditeljima, i baki i deki. Kao prilično dobar kraj jednog puta. Bilo da je u pitanju put dve moje drugarice, D. i B, koje su, nakon peripetija koje mogu da se dese samo dvema ženama koje kolima kreću na more mesec dana nakon nakon polaganja vozačkog, žive stigle u Motovun, baš na ovaj film. Bilo da je u pitanju kraj životnog puta simpatičnih aktera filma. Ovakav početak kraja, koji na to i ne liči, želela bih i sebi. Volela bih kada bi moja mama jednoga dana ovako negde zapevala.
Ali, "Young at Heart" nije priča o mojim bakama i dekama, većini baka i deka, koji su poslednje dane provodili, ili ih još uvek provode, razmišljajući o tome koliko im je još ostalo, sa kim se još nisu posvađali odjutros, a trebalo bi, jer je očigledna urota svih protiv njih. Oni, u najboljem slučaju, razumeju da je rokenrol kada si najglasniji u ambulanti, pobediš u fajtu na hodniku, a bis je kada se doktor ne iznervira što meriš pretisak na deset minuta, jer nije stalno isti, pa dolaziš njega da smaraš.
Ova grupa pevača imala je sreću da se Bob Climan-u, koji se njima bavio u staračkom domu, obrati baka koja svira klavir. I tako, sasvim neplanirano, budući učitelj, dirigent i guru, napisao je oglas na koji se javilo 25 ljudi, a potom i hor, čijim će vremešnim članovima muzika postati jedina terapija, a Climan-a promovisati u počasnog hirurga za srce. Oni već godinama vreme provode putujući i pevajući, u želji da ih optimizam i muzika održe i u najtežim trenucima, kada ih napuštaju najbolji prijatelji, i kada je kraj tako izvesno blizu.
Vođa Climan odlučio se za neuobičajen repertoar: "I Wanna Be Sedated", "I Feel Good", "Purple haze", "Should I Stay Or Should I Go", "Road to Nowhere", "One Fine Day", "Golden Years"...Repertoar koji ih na momente potpuno šokira, ali Climan nekako uspeva da učini da oni svaku od tih pesama zavole i na sceni ožive ono što je esencija rokenrola, fanka ili panka.
Neću ovom prilikom nabrajati imena ljudi koji su zaslužni za film, koliko traje i slične informacije, koje su dostupne na Internetu, pa i na ovim linkovima koje sam vam dala. Ovo je samo najtoplija preporuka za gledanje filma koji će vam, sasvim sigurno, probuditi želju da proslavite život. I to uz neke od najboljih punk&rock legendi.

 - Izvinjavam se Srdjanu Mitroviću, koji je o ovome već pisao, ali nisam ni znala, ni odolela. Toliko je pozitivna priča, da je treba ponoviti... Kaže Srki: "Ne budi looda"... Ajd, neću...Možda još neko pogleda film...