Nocas, sanjao sam dedu.

 Nasmejan,  usao je u njegovu spavacu sobu.  Ja sam bio tamo ni ne znajuci da ce doci. Bese pravo iznenadjenje !!  Bio sam jako srecan, skoro isti feeling srece i sigurnosti  bese mi u srcu kao u detinjstvu.  Nesto sto stvarno treba zapamtiti.  Jer, danas je prava retkost ...  eh, kakav osecaj...

Usao je nasmejan, vedar, kakav je samo i umeo da bude! 

Iako je odnos mojih roditelja sa dekom i bakom bio daleko od ideale, jer u igri su uvek bila neka nepisana nadmetanja, inati koji  su (tek sam pre sedam – osam godina shvatio) kompleksi  moga oca i dedina tvrdoglavost .  Vrhunac je bio gubljenje svakog kontakta na period od 9 godina. Pukim slucajem desilo se da se predje preko svega, kao da se nista nije desilo... blejaza!!!   A Bogami desilo se.  Ja sam izgubio osecaj podrske i osecao se veoma zbunjeno negde oko godinu pred maturu. Bas mi je trebala ta familijarna sloga koju, nazalost nisam stigao da uhvatim u mozda, najbitnijem vremenu sazrevanja.  Ni dalje ne umem da shvatim zasto je mom ocu uvek smetalo  sve sto je deda, njegov svekar predlagao.  Deda, galantan, pravi gospodin, umeo je da se spusta na najnize nivoe ali je cvrsto drzao do svog stava ako je znao da je u pravu.  Greske je priznavao za primer. Nikada nije bezao od toga da je pogresio, mada se to retko desavalo, skoro uvek je bio u pravu. To je najvise moga oca pogadjalo. Posto je on uvek imao teoriju za ljude neslicne njemu:  da ne vide dalje od sebe, da su jako sebicni i losi.  U stvari danas vidim da to ocevo etiketiranje dede jeste u stvari kao da je sebe opisao, sasvim mu stoji.  Daleko od toga da je moj otac los covek. Vec  je  dete sa sela koje je samo teoretski obrazovanije  od svojih (danas bivsih ili proslih) komsija, poznanika, drugara iz ulice, skole... Ne spominjem prijatelje posto ih nema!  On je primer najmeksih dosljaka koji vecno tuguje za maminom hranom, momackom sobom sa pogledom na dvoriste i obsednut  licnim stereotipnim shvatanjem nove sredine, gde se do groba nece osecati komotno. Drugim recima ugusen stereotipima i carima razmazenosti provincije.

Dosljak, a...   U stvari preselio se samo 60km juznije od rodjenog li sela. 

Auh...  kol’ka tragedija....   nazalost ja sam svedok i trpni objekat takvog stereotipa, uticaja i ... neuspelog vaspitanja. Kazem neuspelog,  posto HVALA BOGU vecim delom sam sàm sebe vaspitavao, naucio da delim, cenim, rasporedjujem, dajem i oduzimam vrednosti u ovom pacenickom zivotu.  Znao sam jako dobro da maskiram i koristim savete starijih, roditelja, rodjaka a najvise ulice.  Pazljivo sam analizirao sve informacije i koristio samo najbolje delove svega. Mnoge sam dopunjavao licnim amandmanima koje sam takodje mnogo analizirao pre upotrebe.  A voleo sam da odstupam od svega sto mi je bilo sipano u glavu. Nebrojeno puta opekao sam se prilicno, uopste se ne kajem zbog toga, cak podrzavam teoriju da se mora dosta toga probati a ne samo upijati teorije i vidjenja drugih. Bese to vreme kada sam puno citao i jos vise pisao. Takodje, vreme kada sam iz tudjih primera shvatio da ne smes biti subjektivan. To mi je do danas mnogo pomoglo.  Moje se misljenje cenilo u 5 zemalja i evo me sada u 6-toj,  nadam se zauvek !

Vidim da sam u velikoj devijaciji vec. Pa da se vratim na pricu dedi!

 Tek kada je usao u spavacu sobu, gde sam ga docekao sa rasirenim rukama, shvatih da je izasao iz bolnice posle teske operacije i da je svima laknulo zbog toga. Poceh i ja da se smejem i zapocinjemo neku pricu. Njegov osmeh i vedrina dadose mi snage da se i sada dok ovo pisem osecam drugacije nego juce.  Deda je bio pun energije, bukvalno je zracio energijom, sirio je srecu oko sebe, kako je samo on umeo.  Posto ga mesto nije drzalo, a i kako bi posle povratka kuci, za tili cas se nadjosmo u predsoblju, na putu ka kuhinji cija vrata je otvorila baka, nasmejana kao i uvek.  Opasana keceljom, sva u zurbi, davala je doznanja da sprema nezaboravnu gozbu kakvu samo ona ume da spremi, zacini, obaspe ljubavlju i posluzi njenim najmilijima.

Sledeceg trenutka osecaj tuge mi je izbrisao sve lepote, srecu i slatke mirise spokojstva koji su postojali.  Prestao sam da lebdim, prestao sam da budem dete, vratio sam se u izopacenu stvarnost. Misli, brige pocele su da naviru... Osecao sam jako, neobjasnjivo kajanje i nedostatak necega zajedno, osecao sam strah, jak nepoznat strah.  Krenoh da zagrlim dedu,  doslo  mi je da zaplacem.

Kroz glavu mi prolete sva proslost koja je naglasavala stvari kojih treba da mi bude zao. Stvari kojih MORAM da se kajem, stvari koje se ne mogu vratiti niti ispraviti. Stvari kojih se danas stidim, stvari kojih ne mojom voljom bejah deo, stvari koje su se ticale deke, bake i mojih roditelja. Stvari kojih bolje da nije bilo...

Otvorih oci, krenulo je da svice, ugledam ledja moje drage i pozelih da se vratim u dedinu spavacu i ponovo vidim taj vedri osmeh.  Srce lupa jako, odmoran mozak vec je krenuo da se puni krvlju, misli haoticno naviru i san polako nestaje. Borim se da ne izgubim taj jedinstveni trenutak, krivica ne posustaje, pokusavam da zaplacem i isperem greh. Grcim lice, napinjem se, stiskam glavu pod jastuh, gubim dah... jos samo malo i ispunicu vrhunac sna.  Jos samo tren i suza je tu, konacno ce izduvni ventil olabaviti i izbacicu sve  napolje  sto talozim u sebi citavu vecnost. 

Ipak...   Nisam uspeo.  Otvorio sam oci, samo tren pre nego sto je alarm najavljivao povratak u surovu realnost.

P.S.

Za koji dan mesec ulazi u znak skorpiona. To je bio dedin horoskopski znak.