Nocna mora

Kada je u ranu jesen 1920 i neke moj pradeda otvorio vrata na ajnforu porodicne kuce u selu i usao u dvoriste, odeven po poslednjoj modi, zaista kao poslednji budimpestanski kicos, kazu babe da njegova majka umalo nije umrla, sto od srece, sto od iznenadjenja. Poslednji put dedushka je ziv vidjen 1915. kad je mobilisan u austrougarsku vojsku i poslat da brani Krunu na frontu u dalekoj Bukovini, odakle smo, ironije li, i sami dosli jos predavno, u XIX veku.

Dok je pisao kuci, pisao je! A kad je prestao niko se nije puno zabrinuo. Rat je bio, valjalo se ratovati. Otac mu je umro neposredno posle odlaska u vojsku. Majka se starala i o kuci i o kovackoj radionici.

Od poslednjeg pisma, dakle 1917. od dedushke nije bilo ni traga, ni glasa. Negde 1918. poceli vec da se vracaju preziveli muskarci, ali pretka mi nikako. Kad su neki pomislili da se nece nikada ni vratiti, pocele da se ispredaju price kako je jedan video da ga je pokosio kozak, drugi da ga je na bajonet docekao Rus i sve tako. 

I od jednom, eto ga na ulazu pita sta ima da se jede, kao da je jutros otisao iz kuce.

Propitivali su ga danima, pa i mesecima, do kasno u noc gde je bio i sta je radio sve te posleratne godine. Prvo nije teo nista da prica, prijala mu paznja. Posle se otvarao mic po mic, pa na kraju, kad je vec krenuo da prica, krenuo je i da kiti tu pricu, da bi pred kraj njegovog zivota prica poprimila takve dimenzije i zaplete da bi spram njegovog povratka sa fronta bilo koji Indijana Dzouns izgledao kao predskolska avanturica.

Bilo tu svega! U vise verzija. Ona koja se pricala pred svima isla je tako da je ispadalo da je dedushka sa drugovima iz regimente, kao partizan, ratovao jos koji mesec protiv Rumuna skrivajuci se po erdeljskim sumama, pa da se posle dokopao Budimpeste pa tamo upoznao licno Belu Kuna, da je kratko ratovao za Socijalisticku republiku, da je imao stan na Dunavskom keju sa pogledom na Pestu, da mu sve to dosadilo i da se vratio u selo jer ga se uzeleo i jel je hteo da bude kovach, a nije da mu nisu nudili oficirske epolete i namestenja na raznim dobrim pozicijama...

Verzija za muskarce podrazumevala je i kocku, zabavljanje po kafanama sa slobodnijim budimpestanskim gospodjicama i opste terevenchenje. Verzija za majku, da je dosao da se ozeni u selu i da postane kovac kao otac mu, uvrezila je u starice misljenje da je njen sin sam andjeo kojeg je sledno, obozavala kao skoro kao boga i verujem da je i zbog nje umrla kao sretna majka.

E sad, da li ga je iko ikada pitao odakle su finansirani te budimpestanske noci ne znam, kao sto ne znam ni u kojoj meri su ga sumnjicili da laze. Znamo samo da je deda doneo sa sobom i neku kolicinu zlata od koje je bilo za novu kucu, ali ciji se veci deo popio i pojeo u poratnim gladnim godinama.

Dakle, taj veseljak nakon skoro 5 godina od zavrsetka rata, ulazi u dvoriste i pita prenerazenu majku sta mu je spremila da jede. A dok ona to ne spremi, rekao je, ide on preko da zavrsi jednu stvar. Tako je isprosena zena kojoj je bilo sudjeno da mi bude prababushka. Vremena za neku posebnu romantiku, izgleda, nije bilo.

Sa devojkom, zlatom i engleskim odelom ostalo je samo da otvori tatinu kovacnicu i krene da zaradjuje za svoju porodicu koja ce se uvecavati dok ne stigne do broja od desetoro dece. Izmedju kojih i majka mog oca.

E jedino sto je pio. A pijan je bio kazu mnogo nezgodan, toliko da su ljudi umevali da zakljucavaju kapije ako bi culi da ide kuci. Kad je pio voleo je da mu sviraju pesme iz revolucije 1848 o husarima, Kossuthu, Vilagosu, da jede i razbija case. I to da ih razbija posebnom metodom, tako sto bi ih postavio na sam rub stola. Onda bi polozio svoj ogromni kovachki kaziprst na nju, sacekao sekundu ili dve tako gledajuci je. A onda u odredjenom trenutku, posebno vestim pokretom prsta rusio bi casu na pod, ona bi padala i prskala u param parcad.

Zimi kad bi dolazio iz kafane, na stolu zimske kujne je cekalo sve postavljeno da jede i polugasena vatra u ogromnoj pecnici. Baba bi obicno odavno bila zaspala sa decom.

Kod kuce, jednom kad bi stigao, ne bi vise pio. Umesto toga, zapalio bi jednu ili dve cigarete i onda otisao da spava. Izuzev leti, kada je voleo da sedi na tremu i pije jos vina. Babu je ponekad znao i da udari ako bi mu pijanom nesto protivurecila ili se opirala nekoj njegovoj zamisli. Decu nikad.

Jednu takvu noc nesto oko 10 godina po povratku u selu, sedeo je, pusio i pio posle lumperajke sa pajtashima u obliznjem Kovinu. Iza stola odjednom je izvirila glava njegovog najmladjeg sina koji se probudio ko zna zasto i dosao da vidi tatu. Onda ga je dedushka posadio na stolicu, sigurno ga je i ogrnuo necim da ne nazebe, i tada je treshte pijan krenuo da svom trogodisnjem sinu prica sta je bilo u ratu i sta je bilo posle.

Ali ovog puta istinu.

I kako je otisao na front, i kako su ga tamo, u Bukovini, zemlji njegovog oca koju je jedva cekao da vidi, metnuli u zandarmeriju, kako je jurio na konju ratne liferante i streljao ljude koji su krali, i kako je jedan dan streljao neku zenu koja je krala hranu, zbog cega Bukovinu danas nikako ne moze da smisli i kako je posle, ironije li ili sta vec, gledao i kako joj sahranjuju od gladi pomrlo dvoje dece za koje je krala, i kako mu na to dvoje dece od tada lice sva deca, pa kako je od toga jednostavno popustio i poceo da place i kako dva meseca nije mogao da stane. 

I kako se neki major tu iz nasih krajeva sazalio na njega, pa ga poslao sa fronta u sanatorijum negde kod Budimpeste, daleko od fronta - odakle dedushka nije izasao dugo vremena, jer se tek tamo razboleo od tuge gledajuci kojekakve zrtve rata.

Major je o nasem dedi, svom zemljaku, pisao svojoj zeni, zamolio je da ga obidje nekad. A kad je deda prestao da place za to dvoje mrtve dece, i kad su resili da ga puste da ide doma iz vojnog sanatorijuma, ta mu je zena donela odelo njenog tad vec pokojnog muza majora, zemljaka.

Ono zlato nikad nismo saznali odakle mu. Mozda mu je i to ona dala.

Malishan je prespavao dobar deo te price. Zavaljen u udobni stolac pod tremom tesko mu je bilo da prati tatu koji je pricao o stvarima koje ne razume. I nikad niko nista ne bi ni saznao da budna nije bila i najstarija sestra, koja je sedela u vratima i takodje slusala svog tatu kako prica.

Ona je pak sacekala da umru najpre on, pa potom i majka, da bi dalje ispricala celu pricu i sve sta je cula to vece i ako je mislila da je mozda najbolje da se to i ne cuje nikad. 

Kazu moji, da su taj dan, na obelezavanju 40 dana smrti svoje majke, braca i sestre, svi 10 sedeli za velikim kuhinjskim stolom i svi odreda srmcali i plakali nad tatinom tuznom sudbinom i da su se svi slozili da je bolje sto mama to nije saznala jer bi tek njoj bilo zao. Od tada, o sretnim zgodama i skupovima prica se dedushkina verzija price. O tuznim, pricaju istinu o njegovom zivotu.

Nocas sanjam tog coveka, ne znam ni sam otkud mi ideja da je to bas on, mogao bi isto tako biti bilo ko drugi, kako sedi i prevrce karte za nekim stolom koji isto nikad u zivotu video nisam, u nekoj sobi koja ne lici ni na jednu meni poznatu, ispred njega veliki spil karata.

Pitam ga "Deda, hocemo se kartati?"

Kaze - "E tek kad mi zavrsis skole!"

A mene kod toga uzela neka cudna tuga pod svoje, jer dedushka nece da se kartamo, pa ga u snu molim da se mi ipak kartamo, a da mi on veruje za skolu da cu je zavrsiti.

Kaze - Nece, ipak.

Pa ustaje od stola i veli mi - "Svraticu ja jos koji put, da vidim dokle si stigao. Pa onda moze i kafana."

A meni tuzno u snu, sve hocu da placem. Gde ce sad kad smo se konacno upoznali, kad hocu da ga pitam trista stvari i kad mora da mi kaze sta je zaista istina! Zovem ga da idemo zajedno u skolu, samo da vidim hoce li ostati, pa da ga malo propitujem, ali njega nema... Poneo karte sa sobom i nestao... 

I evo ceo dan mi na pameti i nemogu da ga izbacim iz svoje glave i hvatam sebe kako se nadam da ce sledeci put duze ostati i biti spreman da pricamo.

Ludo, zar ne?