O VREDNOSTIMA...

... (LOŠEM) UMETNIČKOM UKUSU I JOŠ PONEČEM...

Zahvaljujući šarenim magazinima tipa Glory, Story i sličnim ne retko imamo prilike i da, kako se to kaže, “zavirimo u stanove poznatih“, to jest budemo svedoci najčešće lošeg umetničkog ukusa srpske (kvazi) elite. U redu, apsurdna postavka tako nešto čini, rekao bih, logičnim: ukoliko je već reč o kvazieliti kakav bi joj ukus bio nego loš? Stvar je, međutim, mnogo ozbiljnija no što se to na prvi pogled možda čini. Ljudi koji su u ovoj zemlji zainteresovani za kupovinu umetničkih dela ─ čast izuzecima, naravno ─ ili nemaju para ili pak ne znaju šta je umetnost. Jedan od legitimnih razloga kupovine slika, jeste zadovoljenje vlastitog lošeg ukusa ali, svakako, i demonstracija materijalne moći. U prevodu ─ kupuje se ono što je najskuplje. S gledišta logike kapitala i to bi verovatno moglo biti ok, po principu čim je skupo za pretpostaviti je da mnogo i vredi, to jest da će ta vrednost vremenom moći samo da raste. I tu se ozbiljnijih zamerki ne bi moglo naći – uostalom, zašto bi ljudi od biznisa morali imati umetnička znanja. Odu lepo u galeriju, vide šta im se sviđa (opet uglavnom ono što je najskuplje) izaberu i plate.

Uostalom, ne ponaša li se tako i čuveni Roman Abramovič koji je nedavno u samo dva dana za dve slike potrošio neverovatnih 120 miliona dolara! Reč je o slikama Benefits Supervisor Sleeping, poznatija kao Debela Sju, Lisijena Frojda (Lucian Freud) iz 1995.godine koju je na aukciji njujorške kuće Kristi (Christie's) platio 34 miliona dolara, kao i čuveni Triptych Frensisa Bejkona (Francis Becon) iz 1976. godine za koji je kod Sotbija (Sotheby's) izdvojio neverovatnih 86,2 miliona dolara. Ovom Abramovičevom investicijom britanski umetnik Lisijen Frojd, inače unuk slavnog psihoanalitičara, postao je ujedno i najplaćeniji živi slikar današnjice. U slučaju Abramoviča i pretpostavljenog srpskog tajkuna koji bi kupovao slike razlika bi, naravno, bila u tome što Roman Abramovič kupuje umetnička dela!

Kulturna zapuštenost

Uređeno tržište umetničkih dela u Srbiji, naravno, danas ne postoji – kao što ne postoji ni kulturna strategija ili politika bazirana na razvoju umetničke produkcije te organizovanju art sistema zaduženog za strateška ulaganja u produkciju, izlaganje, prezentaciju, afirmaciju na kraju i prodaju umetničkih dela...
Da bi sistem mogao da funkcioniše karika koja nedostaje su, naravno, potencijalni finansijeri, donatori i mecene umetničke produkcije koji bi na takva ulaganja bili podstaknuti i od strane države. U tom kontekstu, poražavajuća je činjenica da je današnja Srbija jedna od retkih zemalja u regionu u kojoj još uvek ne postoje nikakve poreske olakšice na ulaganja u kulturu. Stvar, naravno, ne stoji ništa bolje ni sa medijima – u trci za profitom, između različitih parada ordinarnog kiča – prisustvo savremene kulture i umetnosti u srpskom medijskom prostoru svedeno je na nivo statističke greške. Većina televizija s nacionalnim frekvencijama uopšte čak ni nema redakcije za kulturu. Ma kako to ponekom grubo zazvučalo, okvir koji je upravo naznačen Srbiju današnjice u kulturnom pogledu čini definitivno jednom od kulturno najzapuštenijih evropskih zemalja[1], što je najuočljivije upravo na primeru savremene umetničke produkcije.

Nebriga države ogleda se i u prilično mizernim sredstvima koja se izdvajaju za umetničke otkupe ovdašnjih muzeja. Primera radi u Titovoj Jugoslaviji od jednog otkupa umetnici su mogli sasvim pristojno da žive najmanje godinu dana – danas ta sredstva ne retko tek neznatno prelaze troškove produkcije samog rada. Tako se, recimo, dogodilo to da je pre par godina jedan privatni kolekcionar iz regiona za mizerno male pare pokupovao čitav niz dela beogradske i vojvođanske neoavangarde koja su svoje mesto svakako morala da nađu u beogradskom i novosadskom Muzeju savremene umetnosti. Dok primera ozbiljnijih kolekcija i kolekcionara kad je u pitanju starija umetnost ipak ima – kad je o savremenoj umetnosti reč stvari su prilično poražavajuće. Značajnu kolekciju savremene srpske umetnosti poseduje recimo norveška kompanija Telenor (krajem 2007.godine Telenor kolekcija predstavljena je izložbom u Paviljonu Cvijeta Zuzorić), dok se neoavangardnim umetnicima iz regiona sistematičnije bavi austrijska Erste banka (www.kontakt-collection.net) koja je, nakon što je 2004.godine počela da obnavlja svoju kolekciju, otkupila i dela značajnih srpskih umetnika (Erste kolekcija predstavljena je izložbom Kontakt Beograd održanom početkom 2007. u Muzeju savremene umetnosti).

Društvena odgovornost velikih kompanija

Primeri uspešnih kompanija, biznismena pa i tajkuna koji kupuju umetnička dela ili ulažu u aktuelnu umetničku produkciju u svetu su uobičajene pojave. U Srbiji pak takvi primeri mogu da se izbroje na prste jedne ruke – i tu je, kao što je već spomenuto, reč uglavnom o stranim kompanijama koje svoja predstavništva imaju i u Srbiji.

Iako se savremena umetnička produkcija na najdirektniji mogući način bavi (savremenim) društvom ukazujući, osvetljavajući i artikulišući mnoge njegove probleme, teškoće, prednosti, nedoumice, etc, etc... društvo u Srbiji (čitaj: ekonomske, privredne i političke elite) još uvek nije pokazalo adekvatan interes i brigu za istu. Odgovor na pitanje zašto srpske kompanije, biznismeni i tajkuni ne osećaju potrebu da deo svojih ogromnih profita ulažu i u savremenu kulturu, odnosno umetnost i umetničku produkciju mogao bi glasiti: 1) zato što logika korporativnog kapitala – samim tim ni svest o važnosti ovakvih gestova – u ovoj zemlji jednostavno još uvek ne postoji, 2) zato što ih apsolutno niko (čitaj: država, mediji...) ne podstiču niti primoravaju na tako nešto.

Dok naznake poreskih olakšica koje bi stimulisale korporativna darovanja u kulturne svrhe[2] kao najpouzdanijeg načina za motivisanje budućih mecena još ne postoje čak ni u naznakama – ono što preostaje jeste afirmisanje prakse korporativne odgovornosti koja razvijenom svetu jest ključna za pozitivni imidž svake kompanije. Konkretnije, to bi značilo pritisak na kompanije, različite proizvođače, velike trgovinske lance i tsl, tačnije konstantno podsećanje na njihovu obavezu da deo svojih astronomskih zarada ulažu i za dobrobit društvene zajednice u kojoj posluju i ostvaruju profit. U mnogim državama društvena svest potrošača ─ naravno, potpomognuta uticajnim medijima ─ takva je da pojedine kompanije zbog svoje nebrige prema društvu često bivaju izložene organizovanim i dugotrajnim akcijama bojkota. Ubedljiv primer za navedeno jeste slučaj britanske naftne kompanije Esso koja je usled posledica bojkota uzrokovanog time što nije ulagala novac u obnovljive izvore energije u jednom trenutku gubila oko 2 miliona funti profita dnevno.

Pozitivni primeri mecenarstva svakako postoje i kod nas – ipak mnogo su češći oni kojima se ovdašnji filantropi, umesto realne pomoći zajednici u razvoju, recimo, neprofitne kulturne produkcije, radije odlučuju za pomoć tzv.nacionalnim projektima poput, recimo, sponzorisanja naših sportiskih saveza ili pak organizatora velikih sportskih, filmskih ili muzičkih manifestacija (projekata). Iako je i ovaj vid donacija za pohvalu, mora se primetiti da umesto društvene koristi on u svom krajnjem ishodu ponovo nema ništa drugo do direktan profit samog donatora. Bilo da se isti ogleda u novoj zaradi kroz direktno učešće (participiranje) u profitu, ili pak kroz besplatne EPP termine u vreme trajanja velikih sportskih prenosa (koji bi na ovaj ili onaj način svakako morali biti plaćeni).

Ovdašnje firme manjim delom doniraju različite edukativne programe ─ međutim ulaganja u neprofitni kulturni sektor (posebno umetnost) još uvek ne postoje. Sve dok se to ne dogodi o istinski odgovornom društvenom ponašanju kompanija neće moći da se govori. U budućnosti morala bi se afirmisati svest o tome da istinski ugled jedne poslovne imperije jeste apsolutno srazmeran odgovornom ponašanju kompanije prema zajednici u kojoj ostvaruje svoj profit. Čekajući da se tako nešto dogodi kao jedan od uzornih primera iz regiona spomenuću i primer Zbirke savremene umetnosti kompanije Filip Trad-e u Zagrebu koja značajna sredstva ulaže i u produkciju dela mlađih hrvatskih umetnika u domenu skulptura, objekata i instalacija, na stipendiranja studijskih boravaka umetnika u inostranstvu kao i snimanja dokumentarnih filmova o umetnicima... Svest o navedenom kod ovdašnjih biznismena, nažalost, sporija je čak i od čuvenog Godoa...

[1] Ovom tvrdnjom, naravno, ne prenebregavam činjenicu da inicijative i svetli primeri postoje –      međutim oni su po pravilu rezultat entuzijazma pojedinaca a nikako tzv. (šire) društvene zajednice.

[2] Poređenja radi u Slovačkoj ili Hrvatskoj velike firme 2% svog profita izdvajaju za različite društvene/      kulturne projekte u kom iznosu im se onda otpisuju i poreske obaveze prema državi.