Neko mora da je oklevetao Jozefa K.

Koliko je prva rečenica nekog teksta važna za formiranje utiska o njegovoj celini? (Zapazite samo-referentnost - ili, što bi Daglas Hofštater lepo rekao, "zlatnu nit" - ove rečenice!) Svi znaju da od dobrog naslova mnogo šta zavisi, te da dobar naslov može da spase inače osrednju knjigu (i obratno). Koliko toga, međutim, zavisi od prve rečenice? Čini mi se da u svetu umetničke proze - za razliku od diskurzivnog teksta rasprava i monografija - zavisi mnogo više nego što se na prvi pogled naslućuje. Pre nego što smo se upustili u čitanje, nepročitana knjiga je zagonetna zemlja, kao ona Ptolomejeva terra australis incognita; prvom rečenicom iskrcavamo se na tu nepoznatu teritoriju. Kao i prilikom svakog iskrcavanja, prvi utisak je ključan: ima li života na obali, može li se bezbedno pristati, ima li neprijateljski nastrojenih domorodaca, ima li izvora slatke vode. Uz to, prva rečenica je i dalje samo citat i dalje nepoznatog teksta, a kao što je Tomas Man isticao u ogledu o nastanku "Doktora Faustusa", citat ima u sebi nečeg specifično muzičkog, nezavisno od svojih formalnih osobina.

U istinski velikom delu umetničke proze, ritam i kompozicija koju zada ovaj početni lajtmotiv sprovedeni su dosledno i vešto kroz čitavo delo. Ovo važi čak i ako se autor služi tehnikom montaže, cut-up-om ili kojom god od sjajnih tehnika koju nam je obezbedilo grananje velikog drveta savremene književnosti. Međutim, upravo u kontekstu koji lagano razotkrivamo dok istražujemo tu neznanu teritoriju stvara se mogućnost da se vratimo na početak i ocenimo istinitost ili varku u onom prvom utisku. Ovo važi i na širem planu - kao što je Borhes naglašavao, veliki pisci stvaraju svoje preteče, pošto nakon njihovog čitanja na drugačiji način sagledavamo i svu potonju i svu prethodnu istoriju književnosti. Ništa nije izvesno, zauvek fiksirano, sve je u kretanju, prelivanju, fluksu - eto još jedne sličnosti istinske nauke i istinske umetnosti.

Ima sjajnih početnih rečenica i u zbirkama priča, ali ovde ću se uglavnom ograničiti na romane (uz jedan izuzetak), i srpske prevode ukoliko postoje. Moj apsolutni favorit je, naravno, podizanje zavese Kafkinog "Procesa":

Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je jednoga jutra bio uhapšen, mada nije počinio nikakvo zlo.

Pročitajte naglas ovu rečenicu (ili, još bolje, zamislite kako bi to pročitali Ljuba Tadić ili Richard Burton) i osetićete nešto od veličine praškog genija. A i na semantičkom nivou, ona postavlja scenu za mnogo šta što će se desiti u 20. veku i ne samo u književnosti. Ko bi znao da istinski čita, mogao bi, poput Laplasovog demona, pročitati u ovoj jednoj rečenici i "Arhipelag Gulag" i "Pomračenje u podne" i "1984" i "Grobnicu za Borisa Davidoviča" i "Jesen patrijarha" i ko zna šta još. Ako, sledeći opet Manove reči o citatima, uspešna fikcija upija stvarnost, onda nam je jasno da uspešne početne rečenice mogu pokazati i mnogo više nego što je na početku moguće apsorbovati -

Composite image, optically encoded by escort-craft of the trans-Channel airship Lord Brunel: aerial view of suburban Cherbourg, October 14, 1905.

(Vilijem Gibson i Brus Sterling, "The Difference Engine")

- ili, naprotiv, tek pritajeno i skriveno impliciraju, uz sjajnu demonstraciju kondenzovane moći retorike:

Pre nego što će posrnuti i otkotrljati se ka neobjašnjivom krahu, svet je, u meri u kojoj svetovi kao takvi mogu biti savršeni, bio savršen.

(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija")

Tasiću je blizak - na onaj alhemijski način velike književnosti - veliki majstor iz dalekog Meksika:

Nepojmljiva prva životinja koja je sanjala drugu životinju.

(Karlos Fuentes, "Terra Nostra")

Gotovo potpuno na suprotnom kraju emocionalnog i poetskog registra od ove dvojice, a ipak ne bez filogenetske srodnosti na tom velikom stablu su oni autori koji potenciraju dramu, agon, i to bilo da su lapidarni i simbolički -

Krug.

(Zoran Živković, "Četvrti krug")

- bilo da nas odmah uvode u akciju na gotovo filmski način:

Tada sam ugledao Klatno.

(Umberto Eko, "Fukoovo klatno")

Ne nedostaje šarma ni onim počecima koji su razoružavajuće iskreni (ali pri tom opet samo-referentni!) -

Upravo počinješ da čitaš najnoviji roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putnik.

(Italo Kalvino, "Ako jedne zimske noći neki putnik")

- i oni koji su, u kontrastu, svesno ezoterični -

I am forced into speech because men of science have refused to follow my advice without knowing why.

(Hauard Lavkraft, "At the Mountains of Madness"; ovde mi se original čini boljim od prevoda)

- ili čak, varljivo novinarskim rečnikom, imaju funkciju da nas zavedu u više od jednog smisla:

Prvi rezultati istrage pokazali su da je nekadašnji vidikovac, koji je inače Alehandri služio kao spavaća soba, bio zaključan sa unutrašnje strane i da je to učinila sama Alehandra.

(Ernesto Sabato, "O junacima i grobovima")

Kad već pomenuh Lavkrafta, ne bi valjalo zaobići ni prvu rečenicu njegove najpoznatije pripovetke (ili novele):

The most merciful thing in the world, I think, is the inability of the human mind to correlate all its contents.

(Hauard Lavkraft, "The Call of Cthulhu")

Ovaj početak je zanimljiv i po tome što predstavlja odličan primer kako se vrstan pisac emancipuje od zatvorenog kruga sopstvenih filozofskih stavova i izmešta u perspektivu Drugog - rečenica kojom pripovedač otvara pripovedanje ne bi se nikad mogla pripisati samom Lavkraftu, valjda najstrasnijem zagovorniku materijalizma i mehanicizma još od barona Holbaha i Lametrija.

Naravno, postoje i oni počeci koji me zadivljuju iako ih - iz očiglednih razloga - ne mogu citirati bez pomoći pisanog teksta. Evo samo primera iz dva spektakularna romana 20. veka koji, srećom, postoje i u srpskom prevodu:

Jednog letnjeg popodneva gospođa Edipa Mas vratila se kući sa zabave na kojoj je domaćica možda nasula previše trešnjevače u umak od topljenog sira i otkrila da je ona, Edipa, naimenovana za izvršioca, ili kako je ona pomislila za izvršiteljku, testamenta izvesnog Pirsa Invereritija, kalifornijskog mogula koji je jednom prilikom izgubio dva miliona dolara dok se zabavljao, ali je još uvek imao mnogobrojne posede, dovoljno zamršene da posao oko njihovog raščišćavanja bude više od počasti.

(Tomas Pinčon, "Objava broja 49", prevod velikog Davida Albaharija)

U kontrastu sa ovom Pinčonovom punoćom radnje, stoji gotovo neshvatljivo dobro napisana čista prozna lirika:

Plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili su talasi Jadranskog mora ususret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brundizijuma, a sad - dok se sunačan, pa ipak slutnjom smrti prožeta samotnost pučine pretvarala u spokojnu radost ljudske delatnosti, dok su valove, blago obasjane blizinom ljudskog živovanja i boravljenja, naseljavali raznoliki brodovi, sad kad su ribarske barke, nošene mrkim jedrima, već svuda napuštale male zaštitne nasipe svih onih mnogobrojnih sela i naseobina duž obale zapljuskivane belom morskom penom, i polazile u večernji ribolov, - more je postalo glatko gotovo kao ogledalo; sedefasto se nad njim rasklopila nebeska školjka, spuštalo se veče, i mogao se osetiti miris drva što sagorevaju u ognjištima kad god bi zvuci života, lupa nekog čekića ili neko dozivanje, doprli otud dovejani strujanjem povetarca.

(Herman Broh, "Vergilijeva smrt", prevod Vere Stojić - ovde to zbilja treba naglasiti, svaka čast i bravo za g-đu Stojić!)

Šta više reći nego ponoviti jedan od onih sjajnih džinglova iz zlatnog doba radija B92: KNJIGE U ŠAKE!