Moja Afrika (1. deo)

Drage moje blogokolege i blogodrugari moram nešto da vam priznam - ZALJUBIO SAM SE!!! Jeste, oženjen sam, imam dvoje divne dece, imam moju Crvenu Zvezdu...Ma svašta ja imam i svašta volim ali sam se ipak zaljubio. I to ne sad već pre jedno 17-18 godina ali i dalje me drži. Zaljubio sam se na prvi pogled u Afriku.

Ovakav blesav imao sam tu sreću da se zaposlim u firmi kod jednog starog Grka koja se bavila postavljanjem bilborda širom Afrike. Kako sam dobio taj posao ni dan danas mi nije jasno ali ubrzo se između mene i starog gospodina Paphitisa razvilo veliko prijateljstvo (da se ne lažemo sve je počelo po pravoslavnoj vezi) da sam u roku od tri-četiri meseca postao čovek broj dva u firmi. Neka vrsta izvršnog direktora pošto je gospodinu Paphitisu svega bilo dosta i želeo je samo da se bavi lovom. Meni je sve to savršeno odgovaralo. Vodio sam firmu, svakog meseca bar nedelju dana provodio u Beogradu, uspeo sam da (u Pretoriji) završim fakultet a što je meni bilo najvažnije (moja žena se zgražavala) imao sam mogućnost da proputujem gotovo celu Afriku uzduž i popreko. Od Adis Abebe do Kejp Tauna. To je bio početak jedne velike ljubavi...

JUŽNA AFRIKA je zaista zemlja kontrasta i zemlja čuda. Zemlja rasne mržnje i fantastične prirode. Zemlja side i zamlja divljeg kriminala. Prva stvar koja se primeti u Južnoj Africi su crnci. I belci. Odvojeno. Dve rase se sreću gotovo isključivo na benzinskim pumpama i radnjama. Mešanja nema. Živi se u odvojenim kvartovima, u kancelarijama se (uglavnom) ne sedi zajedno, ide se u različite restorane i šoping centre...Uzajamna mržnja je više nego očigledna. Čak su i prvi koncentracioni logori na svetu osnovani u Južnoj Africi za vreme burskih ratova. Osnovali su ih Englezi za Bure. Svi su očekivali da će se ukidanjem aparthejda i dolaskom Mendele na vlast stvari popraviti. I jesu, ali ne mnogo. Za vreme Mendelinog naslednika Tabo Mbekija stvari se drastično pogoršavaju. Korupcija i kriminal dostižu neverovatne razmere, po stopi kriminala Južna Afrika je odmah iza Kolumbije. A prelepa zemlja pati i sve više posrće. Industrija se seli u Botswanu, Mozambik i Swazilend. Bela populacija masovno rasprodaje sve što ima i iseljava se, najviše u Australiju. Jedino Afrikaneri (Buri) nemaju gde da odu. Južna Afrika je njihova zemlja. Sada se postavlja pitanje: U šta sam se ja tu zaljubio? U prirodu. Dva okeana. Indijski i Atlantski a na mestu gde se dodiruju jedan istinski dragulj Kejp Taun! Pogled sa Tejbl Mauntina je fascinantan. Ispred sebe vidiš kolonijalni grad i večito nemirne okeane. Kejp Taun je, po meni uz Maputo (Bivši Lorenco Markeš, Mozambik), Pretoriju i donekle Durban i Harare (Salsberi) jedan od retkih lepih gradova u Africi. Ostalo je uglavnom prilično ruinirana, ružna gradnja koja podseća na naš soc-relizam. Naravno, krajevi gde živi bogatiji svet se ne računaju. Kejp Taun je takođe jedini grad u Južnoj Africi gde možete relativno slobodno da se prošetate ulicama bez većeg straha za sopstvenu bezbednost. A hrana? To je posebna priča. Verovali ili ne u celoj Južnoafričkoj Republici (a posebno u Johanesburgu) se krka kao nigde na svetu a što je meni bilo posebno interesantno, to su bile gomile mesa na mom tanjiru. Sve se to zaliva vrhunskim vinima koja rastu u okolini Kejpa. Doći u Kejp Taun a ne otići u čuvenu vinsku turu je greh. Za male pare voziće vas od jedne do druge vrhunske vinarije (uglavnom osnovane u 17. i 18. veku) gde ćete moći da degustirate najfinija vina (uz domaći čedar) do mile volje i da ih pazarite po povoljnim cenema. Ljudi, to je VRH. Iako nisam preterani ljubitelj vina, bio sam na tim turama jedno desetak puta i verujte mi, ne sećam se ni jednog povratka u hotel! Kada ste već u Kejp Taunu obavezno treba posetiti i Gaans Bay i ukoliko ste blesavi kao neko (hm,hm) roniti, naravno u sigurnom kavezu među velikim belim ajkulama. Naravno, ludi Srbin je morao da se .urči(doduše bila su još i dva Bura)!I dan danas se presečem kada se samo setim prve koju sam ugledao. Ljudi moji, da samo vidite uživo, izbliza na nekih pola metra od vas koooolika je to ribetina! Kolika čeljust, bes, snaga. NEMAN! Kakv crni kavez i sigurnost, srce mi mesec dana posle tog bliskog susreta nije kucalo. Kada su moju grupu izvukli nazad na palubu niko od nas nije mogao da stoji na nogama. Bili smo bledi kao krpe i usrani kao grlice. Ali za one koji nisu ljubitelji ekstremnih adrenalinskih doživljaja tu je i Knysna i čuvena Garden rut. Pravi rajski vrt koji i dalje živi u nekim davno prošlim vekovima,sa sve starinskim porodičnim pansionima i romantičnim putovalnjem vozom koji naravno vuče stara parnjača. Ipak moj grad je bio Johanesburg. U stavri da li je to grad ili selo to niko ne može precizno da vam kaže. Možda najbolja definicija Johanesburga je megalopolis. Skup ružnih gradića (Germiston, Sandton, Soweto, Aleksandra, Benoni ((rodno mesto Šareliz Teron)), Boksburg, Midrand...)koji u zbiru daju Johanesburg sa populacijom koja prema slobodnim procenama variri između 8 i 12 milona stanovnika. Jednostavno tačan broj se ne zna zato što postoje na desetine taunšipa ili skvotova (Soweto, Aleksandra, Primrose, Thembisa) gde u uslovima kao u brazilskim favelama ili karton sitiju ispod gazele žive milioni afrikanaca u bedi, prljavštini i nemaštini. To su legla kriminala i legla bolesti koja preti da uništi Afriku - side. Mnogi afrikanci i dan danas ne shvataju da je sida bolest. Dečko koji je radio kao monter u mojoj firmi, mladi Zulu, Sipho Buthelezi mi je uporno tvrdio da sida ne postoji, da smo to mi belci izmislili da se crnci ne bi razmnožavali. Nije bilo moguće ubediti ga. Umro je 1999. godine. Od side. Generalno jako je teško objasniti shvatanja i običaje lokalnog stanovništva u J. Africi i za mnogo godina koje sam tamo proveo nisam uspeo da shvatim njihove običaje i načine življenja. Na primer, lokalni crnci su mahom hrišćani (neke čudne sekte) ali ne jedu svinjetinu, Zašto? Pa u svinjetini žive demoni a mi belci smo doneli svinje u Afriku da bi smo pobili crnce!!! Ipak vrhunac praznoverja gaje pripadnici Zulu naroda. Oni uglavnom žive u provincijiu Kwa Zulu Natal, na obalam Indijskog okeana ali ribu nikada ne jedu. To je za njih NJOGA. U stvari njoga je reč koja predstavlja sve što je iole neobičnije i njoga može biti i riba, rak, kornjača, kameleon, gušter, zmija, u stvari bilo šta što njima izgleda čudno. Njoga se ne dira i ne jede, treba je umlatiti na licu mesta. Takođe i porodični odnosi među Zuluima su veoma specifični. Mlada se i dan danas kupuje (doduše i ostali narodi u Africi to čine) i to se zove lobola i veoma striktno se poštuje i velika je uvreda ne ako ste pozvani da ne dođete u "prosidbu". Obično se devojka menja za dve-tri krave ili koze. Čak su Swazilend i Južnoafrička republika bili na ivici međunarodnog incidenta pre par godina kada je južnoafrički predsednik Mbeki propustio da dođe u posetu kralju Swazilenda Mswatiju III na godišnji ples devica u okolini Mbabanea na kome kralj svake godine bira novu nevestu. Raznorazni savetnici su se rastrčali po celoj zemlji da pronađu desetak najboljih i najdebljih krava koje bi poslali Kralju Mswatiju u znak izvinjenja. Kao što je važna lobola tako je važna i Zulu sahrana. Imao sam tu nesreću da prisustvujem jednoj (gorepomenutom Sipho Butheleziju)i verujte, to mi je najružnije iskustvo u životu. Township u nekoj zabiti usred Natala u blizini Ulundija. Ispred udžerice privezana koza koju je potom mlada udovica ritualno zaklala (a koju je rodbina nešto kasnije u slast pojela) i onda vrhunac užasa, udovica sama sebi u znak velike žalosti, nožem odseca jedan zglob na domalom prstu leve ruke... Užas. Ne znam šta se dalje dešavalo. Izmislio sam neki razlog i glavom bez obzira pobegao u 600km udaljeni Johanesburg. Inače Zului su mi večito izgledali nekako blesavo. Muškarci mladi odlaze u velike gradove da rade dok im žene ostaju u selu gde ih čuvaju poglavica i vrač (sangoma) skoro sav novac šalju kući koju posećuju samo jednom godišnje, oko Božića. I kad god se vrate sa odmora imaju još po jedno dete a niko od njih se na zapita otkud? Šta poglavica i sangoma rade sami sa ženama 11 meseci godišnje? Inače Kwa Zulu Natal je bio moja omiljena destinacija. prvi susret sa toplim i nemirnim Indijskim okeanom sam doživeo baš u Natalu, u letovalištu Umhlanga rocks u neposrednoj blizini Durbana, suptropske luke izrazitim indijskim uticajem. Celo priobalje je smaragdno zeleno, bujno i divlje. Smenjuju se plantaže šećerne trske (Gandi je radio na jednoj od njih) i tropskog voća, najviše anansa, grenadile i ličija. I dva raja na zemlji. Prvi je Saint Lucia. Uzani pojas zemljišta smešten između Mozambika i Swazilenda. Prirodni rezervat u šumi mangrove sa raskošnom florom i faunom i prebogatom lagunom. Omiljeno odmaralište bogatijih ljudi. Nestvarni prizori i bliski kontakti sa životinjama. Jedno od mesta gde bih mogao da provedem ostatak života. A sada moj apsolutni favorit, mesto na kome mi je ostalo srce, Umzumbe. Stotinak kilometara južno od Durbana. Umzumbe je u stvari jedno malo seoce sa samo jednom prodavnicom ali tu se nalazi najlepši hostel, backpacker na svetu. Mantis & the Moon. Parče raja smešteno u šumi divljih banana sa sve majmunima na drveću i bazena i džakuzija na otvorenom. smeštaj je ili u prelepim mali bungalovima ili u sobama ili u kućama na drvetu ili šatorima...I najfascinantnije od svega. Praskozorje i huk moćnog okeana. Uh, ne mogu više da pričam. Rasplakaću se. Uostalom evo adrese pa se uverite šta je to raj www.mantisandmoon.net

Inače Južna Afrika me dosta podseća na SFRJ. U njoj živi 11 (konstitutivnih) naroda (koji se međusobno ne obožavaju) i ima 11 zvaničnih jezika. Čak se i na različitim apoenima metalnih novčića ime zemlje piše na različitim jezicima. I imena gradova i provincija su počeli da menjaju, da ih afrikanizuju. Transvaal je sada Gauteng, East Transvaal je postao Mpumalanga a nove vlasti se trude da i Johanseburg prekrste u Egoli a Pretoriju u Tswane! Čak su i državnu himnu i zastavu promenili a ni registarske teblice se nisu provukle, svaka provincija ima drugačije tablice. Mislim totalno drugačije dizajnirane a ne samo rzličite oznake. Johanesburg je centralna tačka, tačka gde se susreću sve kulture i narodi koji žive u zemlji. Čak se i jedina srpska crkva na afričkom kontinentu, posvećena svetom Tomi nalazi u Johanesburgu. Sazidali su je pripadnici srpske emigracije koji su posle 1945. godine došli u Južnu Afriku. Naša emigracija se deli na dva dela. Starija emigracija je došla posle rata i prilično je jaka, drži gotovo celokupnu industriju mesa u zemlji. Niko nije zaboravio svoj jezik i svoje poreklo. Drugi talas iseljenika je u Južnu Afriku došao početkom devedesetih i oni su poznati kao izuzetni informatičari. Čini mi se da ne postoji ni jedna firma u Johanesburgu koja poseduje više od 10 kompijutera a da nema bar jednog našeg čoveka. Južna Afrika je takođe veoma specifična sa stanovišta emigracije zato što nema klasičnih gastarbajtera. Ne postoji mogućnost da nađete našeg čoveka da radi na pumpi ili kao čistač i to je zaostavština iz vremena aparthejda. Beli čovek nije smeo da radi takve poslove. Čak ni narodnjaci nemaju prođu i ne dolaze da "uveseljavaju" nostalgične Srbe, tezgare rokeri. Bajaga, Bora Đorđević, Ju grupa. Postoji i čuvena priča da je Nada Obrić pokušala da probije led i da otvori novo mesto za narodnjačko tezgarenje ali se završilo debaklom - DVE prodate karte. Posle tog događaja narodnjaci u širokom luku izbegavaju Južnu Afriku. Inače u Johanesburgu se nema bog zna šta videti, naravno ukoliko ne tražite moderne šoping centre poput Sandtona ili Kreste, sve ostalo je dosta oronulo. Centar grada (downtown) je nekada ličio na Menhetn. Soliteri, staklo, čelik. Danas je đubrište. Sve je ruinirano i propalo. Nakadašnje velelepne poslovne zgrade možete kupiti bud zašta. Centar je postao carstvo kriminala i beznađa a biznis i raskoš se preselio u severna predgrađa, ka prelepoj Pretoriji. Pretoriju treba posetiti u Novembru, kada procvetaju Džakarande. Tada je ceo grad ljubičast od džakarandinog cveta. Milina.Za Razliku od johanesburga, Pretorija je pravi grad sa sve centranim trgom i pešačkom zonom. Najlepši ukrasi Pretorije su Union Building koji dominira gradom i fantastičan zoo vrt, jedan od najvećih i najlepših na svetu...

Kraj prvog dela.

U drugom delu o ostatku Južne Afrike, Botswani, Lesotu i Namibiji