BOJAZAN MOJE MALENKOSTI

U mnogim delovima Istočne i Jugoistočne Evrope (tzv. Nova Evropa) pokušavaju vlade da se ponašaju kao da se njih neka ekonomska kriza uopšte i ne tiče. U Rusijii govore da je to problem samo Zapada, u Hrvatskoj se neprestano govori o produženom stabilitetu i porastu dohotka: predsednik vlade Sanader upućuje državni administraciju da ne troše mnogo novca oko božićnog slavlja (!).Kaže se da će turizam porasti i sledeće godine iako na primer Beč govori o „katastrofi“ austrijskog turizma koji je za milje veći od hrvatskog. U Mađarskoj se svaka reč o krizi odbacivala kao prazni govor dok se nije pokazaloda je zemlja pred bankrotstvom. O Srbiji da i ne govorim.

Cela ova reakcija u zemljama Istočne Evrope liči na jedog samog čoveka u tamnoj šumi koji glasnim pevanjem želi da odagna strah. Ovakvo bežanje od stvarnosti ima više korena. Jedan od njih je osećaj da je cela zemlja izložena nepravdi. Nepravdi istorijskih dimenzija. Naime, sa velikim naporom ljudi su se prebacili na potpuno novi, demokratski i tržišni sistem da bi uvideli da ni on ne funkcioniše. Ono malo lepog i bogastva koje je običan čovek uspeo da skrpi u ovo novo vreme, rizikuje da brzo nestane kao balon od sapunice zbog nečega od nečega što (kao i obično) leži u potpunosti van njihove kontrole i zbog razloga koji su (kao i obično) potpuno nerazumljivi.

Zato jesve kao i ranije. I osećanje da je čovek u stvari prevaren. Protiv toga se vlade i građani bore time što jednostavno odbijaju da prihvate nešto šte ne bi trebalo biti moguće. Sada, kada se kriza ipak i pored odbijanja da se prizna, ne zaustavlja na granicama i nosi sa sobom devalvaciju valuta ili privatnih računa u banci, počinje se sa traženjem krivca, dežurnog krivca. Potreban je krivac, to je stara i oprobana igra u istočno-evropskim društvima (iako ne samo tamo). Kriza je idealno tlo za političare-nezadovljnike. Zemlje još nisu dospele do tog stepena. Ali, već više emocionalno nego faktografsko nepriznavanje krize i stavljanje glave u pesak govori u prilog mogućeg nastupanja populizma.

Ako bi neko pokušao da objasni da je davanje zajmova za kupovinu kuća Hispanosima u SAD-u koji nemaju šanse da otplate dugove, mnogo doprinelo pojavljivanju krize, to nikoga u Istočnoj (Novoj) Evropi ne bi nikako interesovalo. To je suviše komplikovano, suviše virtuelno. Da tržište stanova u Masačusetsu može učiniti da neko u Karlovcu, Krakovu ili Kragujevcu ostane bez posla, niko ne bi poverovao. Šablon o neprijatelju, izdajniku ili prevarantu mora biti konkretan, jednostavan, mora da pokriva sve šupljine. I, naravno, neprijatelj mora biti u sledćoj ulici, u sledećem selu, u susednom gradu ili pokrajini. Nacistička propaganda je genijalno uspela – „Jevrejin je naša nesreća“, „Jevreji su krivi za sve“ – ali više nema Jevreja. Mada po potrebi, izmisle se staro-novi Jevreji.

Ali, kada kriza zaista obuhvati u potpunosti nove zemlje bivše Istočne Evrope, nastupiće ne male teđkoće za sveže demokratije.Iskušenje je veliko za prljave političare-nezadovljnike da ućare, izvuku koji dinar, forintu ili lev tamo gde para više neće biti za raspodelu i grabež. Zato svuda ima manjina koje se mogu učiniti odgovornim za krizu (ili bar loše vreme i vremenske nepogode).

DUBRAVKA STOJANOVIĆ kaže:

Vidiš, kažu, kako je dobro ispalo što mi nismo u tom bankarskom sistemu, ili, vidiš što je super što mi ove kredite nismo imali, jer sad ne možemo da puknemo kao što će da pukne ostatak sveta. Mi smo opet i ovu krizu uspeli da razumemo iz te perspektive da je baš dobro što smo mi od svega toga izolovani, ne razumejući uopšte da će nas to zbog toga pogoditi još više i trajati još duže, baš kao što je bilo slučaj sa krizom 1929. koja jeste zakasnila zbog naše tadašnje izolovanosti, ali je zato trajala mnogo duže i sa suštinski ozbiljnijim posledicama. Američko društvo neverovatno reaguje na ovu krizu.