Veštačka duša Psi

Da li se približava trenutak kad ćemo moći da zavirimo u ljusku dušu kao u neku kutiju sa alatom, proberemo šta nam treba i upotrebimo po svojoj volji? Izgleda da je nauka ozbiljno načela zagonetku duše, bar njen manifestni deo - mehanizme ljudskog ponašanja.

Od prvih kibernetičkih koraka pedesetih godina prošlog veka pa do danas nauku i naučnike vodi san o veštačkoj inteligenciji koja će po načinu funkcionisanja biti identična ljudskoj, o superračunaru koji će rešavati kompleksne probleme jednako dobro, maštovito i originalno kao što to ponekad čini čovek, samo mnogo brže, efikasnije, pouzdanije i preciznije, kao što priliči mašini. Od ovog cilja je nauka u medjuvremenu samo privremeno odustajala, ali ga se nije trajno odrekala, niti ga se može odreći. Medjutim, put ka tom cilju preprečio je jedan krupan balvan - nedovoljno poznavanje čovekovog psihičkog života tj. nemogućnost predvidjanja ljudskog ponašanja.

Sedamdesetih godina prošlog veka u više univerzitetskih centara započeta su psihološka istraživanja sa ciljem da se izradi celovita teorija ljudskog ponašanja na osnovu kompjuterskih simulacija. Postupno, korak po korak gradjena je metodologija istraživanja, usavršavane simulacije, formalizovani psihički procesi. Rezultat je nekoliko teorija ljudskog ponašanja od kojih se najozbiljnijim čine Teorija emocija (The Cognitive Structure of Emotions Ortony, Clore i Collins) i Psi-teorija Dietricha Doernera, obe objavljene 1988.

Iako su ciljevi američke i nemačke grupe istraživača bili različiti (Amerikanci su imali na umu pragmatičnu teoriju koja će služiti za razvoj i usavršavanje kompjuterskih programa, a Nemci fundamentalna psihološka saznanja) rezultati su umnogome slični.

Simulacija grupe istraživača sa Bamberškog univerziteta predvodjene prof. Dörnerom u principu podseća na privezak Tamagochi, kućnog ljubimca-igračkicu koja je krajem prošlog veka bila veoma popularna u Japanu.

Njen glavni junak i predmet istraživanja je Psi, virutelni entitet sa nekoliko osnovnih ljudskih potreba iz čijeg zadovoljenja tj. nezadovoljenja proizilazi nekoliko jednostavnijih emocija, motivatora aktivnosti. On percipira svoju okolinu, može da se kreće i deluje. Smešten u izolovano, stabilno okruženje, jedno ostrvo gde je poslat da prikuplja "nukleotide" potrebne za opstanak njegovog matičnog sveta i, naravno, da preživi. Pritom mora u odredjenim vremenskim intervalima da pije vodu, jede, spava. Vode, hrane i nukleotida na ostrvu ima, ali ih mora pronalaziti. Osim njega i njegovog ljubimca Tadyja na ostrvu nema nikog, tako da nema živih neprijatelja, ali ipak s vremena na vreme dolazi do mesta gde na njega vrebaju neke životne opasnosti (vulkansko kamenje, bare sa sumpornom kiselinom itd.). Potrebe Psija su: voda, energija, afilijacija (društvo), izvesnost (sigurnost), informisanost, tj. kompetentnost da reši problem. Kad se neka od ovih potreba zadovolji, puni se odredjeni „akumulator", a zatim se nakupljene zalihe dobara za zadovoljenje potreba postepeno troše. Kad nivo zaliha padne ispod odredjene granice, javlja se emocija koja Psija pokreće (motiviše) na akciju. Kakva aktivnost će biti pokrenuta za koju potrebu definisano je u senzorskoj šemi smeštenoj u Psijevom pamćenju. Pritom se se može javiti više potreba, tj. motiva istovremeno. U tom slučaju Psi mora da izvrši selekciju motiva na osnovu vrednosti motivatora (tj. bitnosti i hitnosti potrebe) i očekivanja (procene da li će i u kolikoj meri akcija uspeti). Psi iz svojih aktivnosti uči i tako prikuplja iskustva koja dalje koristi za rešavanje novih problema. Njegove aktivnosti mogu uticati na okolinu, mada ne u većim, odnosno po sredinu opasnim razmerama.

Njegove emotivne reakcije su prikazane u malom prozoru u gornjem desnom uglu monitora i propraćene odgovarajućim zvučnim signalima. Hipoteze teorije su jasno formulisane i prevedene u kompjuterski program. Zatim je startovana simulacija, praćeno Psijevo ponašanje i poredjeno sa ponašanjem čoveka. Ako se oni poklope, to će značiti da hipoteze teorije nisu sasvim pogrešne. Tamo gde se pojave razlike teorija će se postupno korigovati.

Simulacija je kompleksna jer prilično verno oponaša čovekovo ponašanje. Predvidjeno je mnogo različitih situacija, npr. velike opasnosti po život kad raste aktiviranost, koja, medjutim, ne prestaje u istom trenutku kad i opasnost, nego se postepeno smanjuje, isto kao kod čoveka. Brzina aktivacije i njenog opadanja je usaglašena sa različitim situacijama. Preslikavanjem ljudskih psihičkih procesa računar je dobio emocije, mada ne i osećanja. Razlika izmedju emocija i osećanja je po američkim psiholozima u tome što je za osećanja potreban aspekt doživljaja, a za to je potrebna svest entiteta o sebi. Pošto Psi nije svestan sebe, nema osećanja, nego samo emocije.

Simulacija psihičkih zbivanja trebalo je da opiše, objasni i predvidi ponašanje čoveka i obezbedi podlogu za dalja istraživanja prirodnih neuralnih mreža, odnosno organizacije procesa u mozgu dok se odvijaju odredjeni psihički procesi koji će rezultirati odredjenim ponašanjem. Ona je potvrdila PSI-teoriju koja kaže da su emocije ne samo inicijatori, nego i modulatori ljudskih aktivnosti tj. ponašanja. Drugim rečima potvrdjene su ranije teorije o lancu: potreba → emocija → motiv → delovanje kao i hipoteza da od emocija zavisi i kako će se čovek ponašati pri rešavanju problema.

Ograničenja ovih istraživanja, a samim tim i teorije je što su zanemareni socijalni faktori, kao i kompleksne emocije kao što su ljubav, duboka tuga itd.

Ona ima i drugih metodoloških nedostataka koji su i razumljivi, budući da se radi o početnim istraživanjima ove vrte. Najkrupniji medju njima je svakako nekvanitifikovanost, a zatim i to što postoji mogućnost da je teorija prilagodjavana polaznim podacima. U trenutna istraživanja na Bamberškom univerizitetu koja se nadovezuju na ovde opisano uključen je i cilj da se otklone ovi nedostatci.

I pored nedostataka, ova teorija predstavlja veliki doprinos psihologiji, a već izvesno vreme se primenjuje u IT-ju pri izradi različitih programa, naročito nove generacije inteligentnih agenata, „emotivnih agenata".

Ipak, čini mi se da je važniji i dalekosežniji rezultat ovog istraživanja činjenica da su ona do temelja razrušila i poslednje ostatke kartezijanske podele na telo i dušu, razum i osećanja, pokazala da je ljudska psiha jedan celovit sistem koji funkcioniše kroz veliki broj različitih interakcija u kojim emocije imaju izuzetno značajnu ulogu. Emocije nisu samo subjektivni doživljaj nego i objektivna realnost, ako ne više, ono bar isto onoliko koliko i kognitivni procesi. Tu realnost svaki čovek poznaje, svako svoju, a delimično i tudju, ali je veoma teško opisuje. U pokušaju da definišu emocije, psiholozi su dosad nizali njihove različite aspekte i dobijali duge iskaze u kojim je nagomilano svega i svačega, ali su oni za empirijska istraživanja od male koristi, jer nije bilo jasnih relacija. Prvi koraci u ovom smeru su učinjeni. Da li će ikad biti moguće do kraja objasniti i u brojevima izraziti mehanizme radosti ili bola, uživanja u poeziji, lepoti, nade, ljubavi, očajanja? Pa, reklo bi se da je to samo pitanje vremena. Zasad mi zvuči kao "dobra vest" već to što je ljudskim emocijama dat značaj koji im pripada.

Korisna literatura:

A. Ortony

Psi teorija Dietricha Doernera

Modeliranje ponašanja u kompleksnoj situaciji