Ko se sa kim muva na blogu

@unfak... hm, pa uprvo je to i bila ideja. Da pokazem kako, ovako jadan, mogu da racunam iskljucivo na ocajne zene. Cista samokritika. Cini mi se da si ti procenio kako je vredjam cure sto se ovde dopisuju. Ostro demantujem! Pravicu se da nisam uvredjen sto si me uporedio sa nekom vrstom stoke. Pa mi jos cure sline, c, c, c... Sorry, nisam znao da si ti alfa muzjak na blogu . Momentalno se povlacim, kao i svaka volina kad dobije po nosu od Alfe. Relax...

apsAlutno ukrivo pročitano, ali - pazi kada sam zapanjen kako ti je uspelo :
ja sam ti samo preporučio način tipa "kako brže do samospoznaje" - nešto što i sam rado, svakodnevno & dosledno primenjujem...
- nezgodno je ovo sa alfa, beta.... - zamisli kako će se omega osećati kada to pročita ?

- nezgodno je ovo sa alfa, beta.... - zamisli kako će se omega osećati kada to pročita ?

hehehehe
Omega the SSL
( Svima S Leđa )

Ajd dobro, ubedio si me

drago mi je čuti / pročitati
posle ovoliko halabuke, frke & strke na blogu...eto da nešto prođe bez obaveznog krvoprolića

gde si bre Rashomonatz, odlična je slika
ja sam onaj s pljugom
(prvo napisah "s plugom" )

Ma jes, a ja da budem Mik... mada normalno, ti si Alfa, pa samim tim i veci shmeker... Ziv bio! Ja bih, pak hteo da poklonim nesto damama sa bloga. Svim veselim, tuznim, usamljenim, srecno udatim, srecno razvedenim, ocajnim, situiranim, guzatim, sisatim, kljakavim, grbavim, bucmastim, frustriranim, anoreksicnim, itd. itd. Kakve god da su, nek su zdrave, vesele i po mogucstvu, seksualno zadovoljne . Ja ih vecinu, ovakav kakav sam, verovatno ne zasluzujem, bolje su od mene. U to ime, poklanjam im pricu. Na zalost, nisam je napisao ja, pretekao me el maestro Cehov. Here it is>

Šala
Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nanenjki, koja me drži ispod ruke, hvata
se srebrnasto inje poo kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi
stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan,
u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane
svetlocrvenom čojom.
- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte
mi, ostaćemo čitavi i nepovreneni.
Ali Nanenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega
izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje
da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako
reskira da se surva u provaliju! Umreće, poludeće.
- Preklinjem vas! – kažem ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost,
kukavičluk!
Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče
bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo
snage da dišemo. Izgleda da nas je sam navo zagrlio kandžama i uz huku vuče u
pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još
trenut samo i izgleda mi kao da ćemo propasti.
- Ja vas volim, Nana! – kažem ja poluglasno. Sanke počinju sve lakše i lakše da
klize, huka vetra i zvrka saonicka nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od
straha, i mi smo, najzad, dole. Nanenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva
diše... Ja joj pomažem da ustane.
- Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne
da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje
samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu.
Nanenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara
neumesno, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko
preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da
pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost...
- Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene.
- Šta? – pitam ja.
- Hajte još jednom... da projurimo.
Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nanenjku u
sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad
sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Nanenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Nanenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se
spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i
nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava
krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara
na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.
- Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.
- A meni... meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još
jedanput?
Njoj se ≪dopada≫ ovo sankanje, menutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga
bleda, jedva diše od straha, drhti.
Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali
ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da
procedim:
- Ja vas volim, Nanenjka!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nanenjka ćuti, o nečemu razmišlja... Ja je ispraćam
sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj
reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlanuje da ne kaže:
- Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara!
Sutradan ujutru dobijam cedulju: ≪Ako ponete danas na sankanje, svratite do mene.
N.≫ I od tada ja i Nanenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i,
spuštajući se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste reči:
- Ja vas volim, Nanenjka!
Ubrzo Nanenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da
živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah
i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju
zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas
dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz
koga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.
Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu
prilazi Nanenjka, kako me traži očima... Zatim se bojažljivo penje stepenicama...
Strašno joj je da ide samo, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao
na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da
pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako
ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se
zauvek sa zemljom, polazi s mesta... ≪Z-z-z-z≫... zvrlje saonice. Čuje li Nanenjka
one reči, ja ne znam... Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I
vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se
spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...
Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači,
gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nanenjka nema
gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se
spremam u Petrograd... na duže, možda zauvek.
Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta, u
kome stanuje Nanenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim
šiljcima... Još je prilično hladno, ma nubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već
miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim
ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nanenjka izlazi na stepenice i
upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravo u bledo,
setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona
slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći
suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još
jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nana!
Bože moj, šta li se zbiva sa Nanenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža
ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.
A ja idem da se pakujem...
Davno je to bilo. Sad je Nanenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla...
svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono
kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči ≪ja vas
volim, Nanenjka≫, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i
najlepša uspomena u životu...
I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči,
zašto sam se šalio...

hm, pazi sad : a ja oduvek mislio da je Mick največi Baja tamo + uzgaja Simpathy for the Devil, pa đentlmenski prepustio....

što bi rekla jedna stara priča : "Svetu je nemoguće ugoditi"

Opet sam se zezno . Al sad bez zezanja, mislim da si dobar dećko. I hvala ti za Simpathy for the devil. Stvarno, Mik napise jednu od najboljih pesama svih vremena, po jednoj od najboljih knjiga svih vremena, a ja se bunim. Kakva nezahvalnost. Jos jednom, ziveli!

meni je, mentalno (pazi izraza !) definitivno, bliži - Kit
mislim....svo to DžekDenijelovsko penjanje po palmama...

Hvala Ti na poklonu.

tkome ide to ledenohladno "hvala" ?

Unfuckable

tkome ide to ledenohladno "hvala" ?

Nema Margite da odgovori, pa ćemo se baviti nagadjanjem.
Tipujem na donosioca Čehova
(koji me, uzgred, podsetio na pesmu "Neobičan dan", te ću istu upravo odslušati posle dužeg vremea!)

Unfuckable

tkome ide to ledenohladno "hvala" ?

Nije ledeno hladno.... Simbol je priče gde se 'Ja vas volim' istopilo sa snegom... nestalo sa vetrom... prekinuto rastankom...a ostalo zauvek.

koji me, uzgred, podsetio na pesmu "Neobičan dan",

hej !
"levica, desnica....grobnica !" kako ono beše.....

@margita :
pa lepo ja pričam svima (sad polako da se behemot ne naljuti...)
da u kišno subotnje predvečerje treba insistirati na lakšim temama, a on te Čehe stavlja , .....
a pogle'j pun blog sjajnih tekstova

a on te Čehe stavlja ,

. Nema ljutish. Mislim da se ostali blogeri nece ljutiti sto sam im u drustvo ubacio ovog Ceha blogera. Kisica dumbara po prozoru, jesen mirise, zivi bili.

@Margos. Nema na cemu. Hvala ti na ledenom srcu, bas dobro da ilustruje Cheha. Hm, cudno, bas si mi ti bila na umu dok sam slao prichu . Jos malo u Cehovljevom duhu.

cudno, bas si mi ti bila na umu dok sam slao prichu

Hvala opet, to mi je kompliment:)

Evo i kišice...