Covjek je covjeku vuk

U cetvrtom osnovne prebolio sam vodene kozice, a onda su dosle godine puberteta i sa njima neke nove "djecje" bolesti.  Nazalost, ne mogu se pohvaliti na  imunost prema nacionalizmu  tih ranih devedesetih proslog vijeka. Mozda bih mogao  pricati o svojim   tadasnjim tinejdzerskim godinama, ali sve bi to zvucalo kao pravdanje,  a to mi nije cilj.  Iako nisam bio dovoljno jak ni   sposoban da se "izvucem" iz kolektivnog razmisljanja vjesto spremanog u  "kuhinjama" balkanskih   nam lidera , ipak nije sve stimalo kad  bih nekad, sam u kutku svoje sobe, razmisljao o onome sto me je okruzivalo.  Prije rata ja sam imao svu slobodu birati svoje prijatelje prema vlastitim i nasim zajednickim interesovanjima. Neko je volio Draganu, neko Boru Corbu il'  Azru; neko je volio izaci u "Zlatnu dvojku" na bilijar, a neko biti uz drustvo  s gitarom ispred stare gimnazije.

Ta neka meni nova vremena i neki novi ljudi oduzeli su mi to moje pravo da biram drugove kako meni pase i uveli nove arsine gdje je  nacionalnost postala jedino mjerilo.  Odjednom  su barikade, a poslije I bodljikava zica s plavim sljemovima,  po gradu odlucivale o tome s kim cu se druziti. Bili smo "mi" i "oni",  a  izmedju nije bilo nista,  samo vakum. Odrastati u komsiluku gdje pravda stanuje samo u "nasem"dvoristu, dok je ostalo  rezervisano  onoj drugoj   strani, ne daje mnogo prostora za gore navedene  nedoumice.    Jos  kad se dese zlocini,  krug pakla se sam od sebe otvori.     Pa, ako  vas  posljedice rata i licno  dotaknu, tad razum i  razmisljanje lako ustuknu  pred bujicom  emocija. Za mnoge sudbonosna 1995. bila je prepuna "oslobodilackih akcija" i to sve su se redom "oslobadjale"  UN zasticenne zone.  Krenulo se s UNPA  zonom "west" tj. s  mojim  djelicem komsiluka.

 Lezao sam u bolnici u nimalo zavidnom polozaju kao i uostalom vecina mojih "drugova u nevolji".  Cudna je ta stvar koliko se covjek sblizi sa "do jucer "strancem kojeg je ista zla kob rata dotjerala do bolnicke sobe. Nevjerovatno koliko je zivota  bilo medju nama , sale, I sto je najvaznije volje za zivotom.  Svi smo imali isti usud ; iz razlicitih prica nosili  smo razlicite  oziljke rata i jednu zajednicku  stvar- srecu da smo ipak ostali zivi.

Zoka je bio moj prvi cimer  , ako se tako moze nazvati kolega po sudbini.  Brzo smo se sprijateljili. Par puta sam pao  pokusavajuci da dodjem do toaleta,  a medicinske sestre  nisu tolerisale moje   avanturisticke poduhvate tipa "ici sam do wc-a koji se  nalazio na samom ulazu sobe ili na  deset sekundi hoda.

Meni je tih 10 sekundi bilo nedokucivo, ali  tvrdoglavost  nekad i nije mana.

Zamolio bih Zoku da mi on pomogne umjesto da obojica "duramo" pridiku sestara, i kao  rezultat ovakve pomoci nekad bismo se obojica nasli na podu.

Vec nekoliko veceri uzastopce sanjao bih baku i neki nemir se uvukao u mene ni sam ne znam odakle.  Moji,  kad  bi dosli u posjetu,  govorili bi uporno i sve  neuvjerljivije  kako su svi, pa i baka, dobro.

Dok jednom nije dosla tetka i  rekla:

Baka je poginula Dalibore,  ali ti moras da budes jak...

Nisam je vise slusao. Zazmirio sam stiskajuci donju usnu zubima, a suze su  tekle niz obraze bez ijednog jecaja.

Ja sam jedan od onih klinaca koga je baka otpremala jutrom u skolu i docekivala iz iste. Kome je poslije kradom,  da ne vide roditelji,  davala dzeparac kad bih polazio u grad. Koga je branila zbog duge kose govoreci mami: "Ma, hajde, pusti  ga,  sve mu lijepo stoji dok je mlad".  

Ni tetka nije skrivala suze ni bol zbog smrti svoje majke.

Moras se boriti, rekla je, stisnula mi ruku i ustala izlazeci iz sobe.

Cutao sam jos uvijek drzeci oci zatvorene.

Cutao je i Zoka.

Ovu tisinu prekinula je  skripa kolica s hodnika, a ubrzo i veseli glas nase omiljene  sestre koja bi nam u ovo vreme   donosila  rucak .

Rucak, gospodo junaci, rekla je a onda  zastala.

Dalibore , sta je bilo ?

Dosla je i sjela  na krevet. Otvorio sam oci , ali iz mene nije  mogla izaci ni rijec.

Nisam odgovarao. Sestra  se okrenula  prema  mom cimeru, a on je samo  jedva cujno rekao:  .

Baka mu je poginula.

Nije nista govorila samo rukom njezno presla preko mog obraza brisuci suze.

Ostavicu ti rucak ovdje.  Trebao bi jesti. Vraticu se  za 15 minuta  cim odnesem rucak u ostale sobe.

Znas Zoka...

Prvi put sam progovorio  kad je sestra odmakla hodnikom  zajedno  sa skripom  kolica  na  kojima su zvonile  tacne s obrocima. 

Ja ih mrzim....Ja ih sve mrzim.

Nije nista odgovarao, a onda bi samo glasno uzdahnuo i rekao

Znam , znam Dalibore, ali...I opet je zastao i tisina bi ponovno zavladala sobom.

U meni je bol prelazila u mrznju iz koje se radjala zelja za osvetom.

Kad tad....

Platice ...kad tad ,  mislio sam  i misli bi nedugo zatim  se pretocile u rijeci.

Zoka je samo cutao  . Taj dan  sestra je odnijela nazad obje tacne s netaknutim ruckom.

 Prolazili smo skupa kroz sve te dane i uspijevali naci nekako razlog i za smijeh, i u svemu tome bili bismo jedan drugom podrska.   

 Doslo je vrijeme da Zoka poslije uspjesnog oporavka napusti bolnicu i vrati se na kucno lijecenje u Banjaluku.

Ne volim rastanke. Tu noc nismo bas mnogo spavali , ali ne zbog rastanka kog smo cekali sutradan.

Znas, Dalibore, ja ti mogu pomoci oko...

Zastao je, a ja sam nastavio:

Oko one male sto dolazi na praksu ovdje i uvijek  tebi prvom daje injekciju?

Nasmijao se, al' na kratko i nastavio ovaj put drugacijim glasom koji je odavao nesigurnost.

Ne, oko osvete....

Oko osvete?! Upitno sam ponovio  njegove zadnje rijeci  iznenadivsi se jer bi seZoka  uvijek do tad trudio skrenuti s ove teme, a sad je on po prvi put spominje.

Znas, Dalibore, ja sam.... Hrvat.

Da mi je rekao da je Marsovac i da ima cvrste dokaze za tako nesto, valjda bih se manje iznenadio.

Moj sok i misli je brzo prekinuo nastavljajuci da prica:

Znas ja nisam kriv...

Ali osjecam potrebu da ti sve ovo kazem i da mi je zao zbog svega sto ti se desilo... pogotovo sto je sve to zlo tebi  uradjeno u ime  naroda  kojem ja     pripadam ...

Cutao sam, a milion pitanja je naviralo kroz glavu.

Da li mrzim   covjeka koji svih ovih  nedjelja i mjeseci dijeli  sa mnom ne samo sobu,  vec i teske trenutke kroz koje smo obojica skupa prolazili.

Gore od ijednog rata je valjda borba covjeka sa samim sobom. Kad se misli sudaraju , kad emocije s razumom se bore...

Poslije svake bitke u srcu, u glavi, samo jedna misao bi ostajala:

Zoka je dobar covjek i  ...Zoka je na kraju I prije svega covjek...

Jutro je svanulo i nisam siguran jesam li odspavao imalo.

 Bilo me je sramota svih onih rijeci sto izrekoh o osveti i mrznji

 . Njegovi prijatelji su  brzo zavrsili pakovanje.

Ustao sam nekako  iz tih kolica i on je stajao na stakama  ispred mene. Stisnuo mi je  rame,  a  malo zatim i   ruku  ...     Stisak ruke je bio cvrst, bas onako kad vam neko hoce kazati drz' se i to je bilo ono sto je i rekao.

Izvini, Zoka  ...Nisam mislio dobro ono o....

Ma, znam, Dalibore , pusti to samo ti meni ozdravi i cuvaj mi sestre ovdje.   Rekao je  ovo nekako seretski, lako i otisao niz hodnik,  dok sam ja ostao naslonjen o stok ulaznih vrata sobe.

Ipak, nesto nije stimalo u tom da ti prijatelje biraju drugi i to samo po jednom jedinom mjerilu- nacionalnosti.

"Covjek je covjeku vuk"-zvala se radio emisija koju sam slusao tih ranih  devedesetih .

Covjek jeste covjeku vuk, ali samo kad zaboravi da je covjek ,  naucicu  te ,za mnoge sudbonosne 1995., kad su se na Balkanu redom "oslobadjale" UN zasticene zone. UNPA sector West  bio je prvi u redu. Moj djelic komsiluka.  

 Kad sam bio  cetvrti osnovne, prelezao sam vodene kozice . Tog ljeta 1995. prelezacu nacionalizam tih ranih devedesetih. 

 Razlicitost kultura, obicaja , vjerovanja  moze postati bogatstvo, a ne izvor  sukoba samo onda kad spoznamo da smo unatoc svim razlikama na kraju  ipak samo ljudi koji se vesele istim ili slicnim stvarima i tuguju zbog istih il slicnih stvari.