Ekonomija trajnog stanja

Pročitah nešto sad skoro, pa me zaintrigiralo...

Elem, usred kuknjave oko ekonomske krize i poziva vladama (raznim) da uliju u ekonomiju para, smanje poreze, podstaknu potrošnju kako bi nam ekonomija rasla itd. nađoše se i oni koji kažu da ovo što nam se dešava nije anomalija već teaser/preview onoga što će nam se desiti u dogledno vreme. Ukratko, postoje ljudi koji veruju da ekonomija zasnovana na rastu mora jednog dana izazvati nestašicu svega i svačega, jer ćemo bukvalno pojesti-popiti-potrošiti sve što Zemlja može da da i onda će biti kuku i lele... itd.

Jedan od takvih ljudi je i Herman Daly, profesor na Univerzitetu države Maryland, bivši ekonomista u Svetskoj banci i jedan od osnivača ekološke ekonomije. Ideja koju prof. Daly podržava se zove ekonomija trajnog stanja (steady-state economy). U takvoj ekonomiji ne podstiče se potrošnja roba i sirovina, već proizvodnja trajnih i kvalitetnih proizvoda, sa jedne strane, i podsticanje potrošnje usluga, sa druge. Poreski sistem je usmeren na oporezovanje potrošnje, dok porez na dohodak ne postoji. Znači - kupiti novi auto je dosta skupo, ali otići u restoran nije mnogo skuplje od kupovine u samoposluzi... i tome slično.

Banke bi smele da pozajmljuju samo do visine uloga, što bi sprečilo krize tipa ove koju sad doživljavamo. Situacija u kojoj, na primer, na svaki dolar u opticaju dolazi trideset dolara duga (tj. situacija u SAD pre kraha hipotekarnih banaka) je neodrživa. Reklama bi takođe bila ograničena ili potpuno zabranjena, jer samo podstiče potrošnju bez razloga. I tako dalje... 

Ovakav sistem ima nekoliko prednosti u odnosu na sadašnji. Kao prvo -i osnovno- održiv je praktično beskonačno, uz pametnu regulaciju. Sama štednja prirodnih resursa bi proizvela mnoge pozitivne posledice a orijentacija na vrednost rada, intelektualne svojine i usluga bi ekonomiju date zemlje pogurala ka onome što se zove knowledge-based economy, a čemu razvijene zemlje teže i sada.

Međutim, u današnjem svetu kojim vlada kralj konzum, zemlja koji bi odlučila da krene ovim putem morala bi da preduzme nekoliko što bolnih što nepopularnih koraka. Prvo, morala bi da se ograniči imigracija, a broj stanovnika ne bi smeo da raste. U Zapadnoj Evropi ovo nije problem ali u SAD jeste. O Indiji da i ne govorimo, u Kini situacija nije jednoznačna.

Drugo, roba iz uvoza morala bi da bude brutalno ocarinjena, kako bi se očuvala konkurentnost domaćih firmi. Morao bi takođe da se zabrani slobodan tok kapitala, kako bogatuni ne bi jednostavno zbrisali sa koferima love i nastavili da se bogate negde drugde. Opet, to bi možda bio problem za male države, za velike države ili za EU na primer to ne bi morao da bude slučaj. Dalje, zbog toga što u takvom svetu ne bi bilo jednostavno postati od siromaha bogataš država bi morala da ustanovi ne samo minimalne već i maksimalne plate, radi kontrole socijalne neravnopravnosti. 

Ukratko, princip ekomije trajnog stanja je da prirodni resursi ne smeju da se koriste brže nego što priroda može da ih obnovi, a odpad ne sme da se proizvodi brže nego što može da se reciklira ili razgradi u prirodni. O tome koliko može da se potroši, koliko emisija ugljen dioksida se može dozvoliti itd. odlučivali bi naučnici. Ekonomisti bi to potom trebali da primenjuju.

Na papiru, lepo zvuči. U sadašnjem svetu, primenljivo veoma teško. 

Herman Daly kaže da sadašnja situacija podseća na mlazni avion koji svaki čas treba da udari u stenu. Prelazak na ekonomiju trajnog stanja bio bi jednak rekonfiguraciji tog mlaznjaka u helikopter koji bi mogao da se zaustavi u letu. To je, naravno, enormno težak zadatak, ali alternativa je upravo udarac u stenu, tj. konačni krah ekonomije zasnovane na rastu, i sve što uz to ide. Posle ćemo svejedno morati od razvaljenog mlaznjaka da gradimo helikopter, a to će biti još teži zadatak...