Legenda o jednom seljaku,

Pod nebeskom kapom i sunca daleka
bese malo selo u zlatnoj dolini
vekovima tu krivuda i protice reka
a legenda i sad prica o sudbini jednoga coveka.

Nije imao mnogo,al je bio pun zivota
znao je da ceni suvo parce hleba
u bogadstvu verovo je ne spava lepota
da bi covek bio srecan tako malo treba.

A njegovo carstvo njena ljubav bese
bili su to njemu najmiliji treni,
i dok blago vece ritmom vetra plese
rana jesen dolazila i on resi da se zeni.

Ali bas u noci pre velikog dana
nestala je ona kao vetrom odnesena
svanula je njemu najtuznija zora rana
drhtalo mu srce kao grana odsecena.

Krenuo je da je trazi i pitao sve sto dise
al tragova nije bilo,jos ne gubi nadu
pratili ga hladni vetri i jesenje kise
odveli ga dugi puti ka velikom gradu.

Ulicama grada isao je na sva vrata
nosio je njenu sliku i svima je pokazivo
nista drugo nije imao osim jednog dzepnog sata
usluga se ovde placa,svako ga je ucenjivo.

Taj sat mu je dao otac prije smrti
nek ti dugo sluzi rece otac sinu
secao se dok kazaljka na satu se vrti
stezuci u ruci svoju ocevinu.

Oprosti te coveku ako danas gresi
bez nje mi je vreme i onako stalo
dok drhtavom rukom sat skida i dresi
na sitne komade srce se raspalo.

Zeljan da je vidi zuri trotoarom
u glavi se misli skupljaju i roje
nece da ga vidi u odelu starom
te u ducan svrati da mu novo skroje.

Kad se vrata u ducana otvorise laka
izvoli te ona rece kad kraj njega stade
i rukama sakri lice kad vidje seljaka
i zaplaka tiho kad ga prepoznade.

Za ovo odelo ne treba da platis
i htede mu dati sat od suvog zlata
al molim te idi i nemoj da se vratis
sazaljeno pogleda je i zatvori vrata.

Godine su mnoge prosle od tog dana
u ovom je gradu sdrugim svila dom
otisla je one noci u oci vencanja
a njegova mladost prodje tragajuci za njom.

Otvori se nebo i oblaci tuge
iz ruke na cestu njena slika pade
izgubi se negdje niz ulice duge
legenda o njemu do danas ostade.

Nenad jokic.