Tajna božićne jelke

Postoje mnoge legende o tome kako je nastala božićna jelka. Jedna od njih kaže da je Sveti Bonifas, engleski monah koji je ustoličio hrišćansku crvku u Francuskoj i Nemačkoj, dok je putovao, jednog dana naišao na grupu nevernika. Bili su okupljeni oko velikog hrasta, spremajući se da žrtvuju dete bogu Toru. Da bi zaustavio žrtvovanje, Bonifas je srušio drvo jednim udarcem pesnice. Na tom mestu je porasla mala jelka. Sveti Bonifas je tada rekao paganima da je ovo malo drvo Drvo života, koje predstavlja večni život Isusa Hrista.

Druga legenda kaže da je Martin Luter, osnivač protestantske vere, šetao kroz šumu na Badnje veče. Bio je zadivljen milionima zvezda koje su svetlucale kroz granje zimzelenog drveća. Toliko je bio obuzet ovim prizorom da je odsekao malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice.

Treća legenda govori o siromašnom drvoseči, koji je jednom davno upoznao izgubljeno i gladno dete na Badnje veče. Iako je i sam bio siromašan, dao mu je nešto hrane i prenoćište. Kad se sledećeg jutra probudio našao je divno ukrašeno, svetleće drvo ispred svojih vrata. Gladno dete je, zapravo, bio prerušeni Hrist, koji je stvorio ovo drvo da bi nagradio čoveka za milosrđe.

Još u 11. veku, drame zvane misterije bile su vrlo popularne. Jedna od njih je bila o Raju. Drvo ukrašeno crvenim jabukama bilo je simbol rajskog drveta sa zabranjenim voćem. Pošto su širile nemoral, crkva je ove predstave zabranila. Međutim, smatra se da su se ljudi navikli na ovo rajsko drvo, te su tokom 15. veka počeli da unose drveće u sopstvene kuće na katolički Božić, 25. decembra, gozbeni dan Adama i Eve prema Istočnoj crkvi. Ovo drvo je istovremeno bilo simbol greha, zbog čega su stavljane jabuke za ukrase, a kasnije kugle, ali i simbol života, pa su ga ljudi ukrašavali i ručno napravljenim predmetima.

U zapadnoj Nemačkoj u Srednjem veku ukrašavale su se i male drvene piramide svećicama. Izgleda da je prva jelka, koja se pojavila u 16. veku u Nemačkoj, nastala iz rajskog drveta i ove piramide.

Mnogi će baš zato i reći da božićna jelka vuče korene iz paganskih običaja, gde se obožava drvo, da bi porodica imala i dobre useve sledeće godine. Ipak, Nemci su obožavali hrastovo drvo pre hrišćanstva, pa neki kažu - nije čudo što je baš odatle došao ovaj običaj kićenja jelke za novogodišnje i božićne praznike.

Prvo božićno drvo kakvo danas znamo, mada još uvek bez svetiljki, pojavilo se u Alzaku u Nemačkoj 1521. godine. Francuskoj ga je predstavila princeza Elen de Mekenborg, koja je jedno takvo drvo donela u Pariz posle venčanja sa vojvodom Orleana. Već u 18. veku običaj ukrašavanja božićne jelke je bio ustaljen u Nemačkoj, Francuskoj i Austriji.

Princ Albert, poreklom iz Nemačke, muž kraljice Viktorije, 1841. je postavio jelku u vindzorski zamak u Engleskoj. Ovaj se običaj iz kraljevskog kruga brzo proširio na srednju klasu, pa i na radnike. Bilo je propisano koliko treba da bude visoka jelka kod i morala je da se nalazi na stolu pokrivenom belim stolnjakom od damasta. Bila je ukrašena venčićima, slatkišima i papirnim cvetićima.

U Kanadi se praktikovao običaj kićenja jelke krajem 18. veka, pre nego što je to uzelo maha u Engleskoj. Prvi ukrasi su pravljeni ručno, da bi se kasnije počeli industrijski proizvoditi. Polovinom 17. veka jelka je dobila i osvetljenje sveća. Tri veka kasnije ih zamenjuju električna svetiljke. Negde početkom 20. veka pojavljuju se i druge varijacije današnjih običaja, kao što je i jelka na otvorenom.

Nemačka je dugo bila vodeća zemlja za proizvodnju ukrasa, ali su se brzo pridružile i Austrija, Sjedinjene Države, Japan, Italija, Čehoslovačka. Prvi stakleni ukrasi, takozvani "kugels", proizvedeni u Nemačkoj oko 1830, trebalo je da štite kuću od zlih duhova. Oblik "kugelsa" podseća na crvenu jabuku iz rajskog vrta.

Prve svećice su stavljene na jelku sredinom 17. veka, mada se ovaj običaj ustalio tek dva veka kasnije u Nemačkoj, a nedugo zatim u istočnoj Evropi i slovenskim zemljama. Ove prve svećice su se mazale lepkom po dnu i stavljale na završetke grančica. Radi lakše upotrebe, kasnije se pojavljuju i prvi stalci za svećice. Tek 1890. svećice dobijaju i štipaljku na dnu, kako bi se lakše zakačile za jelku. Staklene kugle i drugi ukrasi pojavili su se između 1902. i 1914. godine.

Za Božić je neizostavno vezano i tradicionalno kačenje čarapa. Prvi su ove čarape, koje su visile sa odžaka, pomenuli ilustrator Tomas Nast i pisac Džordž Vebster u priči o poseti Deda Mraza. U Kanadi su deca stavljala cipele blizu kamina, tako da bi mali Isus, kasnije Božić Bata pa Deda Mraz, mogao da stavi poklone za njih. U mnogim zemljama se više ne kače čarape na kamin, jer su ih deca stavljala na ram od kreveta, kako bi im bliže bili očekivani pokloni ali su kasnije, unošenjem jelke u kuću, pokloni dobili svoje mesto ispod ovog božićnog drveta.

Pomenuti Tomas Nast, koji je radio za nedeljnik "Njujorške novine - Harperove ilustrovane", 1860. godine je prvi put obukao Deda Mraza u crveni kostim, oivičen belim krznom i pritegnut širokim kožnim kaišom. Sledećih 30 godina Nastove ilustracije su ocrtale svaki deo legende o Deda Mrazu, koji je frankofonima bio poznat kao Božić Bata. Posle 25 godina, 1885, Nast je ustanovio zvaničnu rezidenciju Deda Mraza na Severnom polu, kada je skicirao dvoje dece kako gledaju u mapu sveta, prateći Deda Mrazovo putovanje od pola do SAD. Sledeće godine Vebster preuzima ovu ideju, objašnjavajući da su fabrika igračaka Deda Mraza i "njegova kuća, tokom dugih letnjih meseci, sakriveni u ledu i snegu Severnog pola".

Deda Mraz dobija sasvim novi izgled 1931. i to, ni manje ni više, nego reklamnom ilustracijom kompanije Koka-kola. Hadon Sandblam mu je tada dao ljudskiji izgled, povećao mu stomak, napravio simpatično lice. Ova kompanija je skoro 35 godina koristila takav lik Deda Mraza za svoje reklamne kampanje.

Američka štampa je zaslužna što je tako mnogo personifikacija o davaocu poklona za Božić sjedinjeno u jednom liku. Poznata poema "Poseta svetog Nikole" Klementa Klarka Mura, objavljena 1823. u Americi, a zatim prevođena i štampana širom sveta, govori o darežljivom malom vilenjaku, koji se spušta niz odžak, putuje u letećim malim sankama koje vuče osam irvasa - Dešer, Denser, Prenser, Viksen, Komet, Kjupid, Donder i Blicen. Novi američki "heroj", darežljivi Deda Mraz, brzo je zamenio moralni ozbiljan lik Svetog Nikole, mada se i dalje zadržao običaj da se deci preti kako neće dobiti poklone ako ne budu dobra.

Drugi propratni rekviziti, bez kojih se danas ne mogu zamisliti Božić i Nova godina, nastali su u evropskim zemljama. Engleska je bila majka čestitki, Irska je donela stavljanje sveća i svetiljki na prozore, Čehoslovačka i Japan su kumovale poplavi jelki i ukrasa za kućnu upotrebu.

Početkom 15. veka pojavili su se papiri s najlepšim željama. Dva veka kasnije, prodavci nešto slično šalju u štampanoj verziji svojim mušterijama. Ali, tek pojavom litografije u Nemačkoj, 1786, počela je proizvodnja velikog broja čestitki, koje su se mogle dobro i naplatiti. U Engleskoj, gde su se i pojavili prvi oblici čestitki, 1840. godine javljaju se i prve markice i crteži s božićnim motivima. Tri godine kasnije, Džon Kalkot Horsli pravi prvu čestitku za Sir Henri Kola, na kojoj je predstavljena porodica u vreme Božića, kako diže čaše da nazdravi. Luis Prang, nemački litograf koji je emigrirao u NJujork polovinom 19. veka, napravio je prvu čestitku za američko područje. U Bostonu je otvorio radnju i tu je nastala prva čestitka u boji. Doduše, u to vreme su ove čestitke bile više vezane za Novu godinu nego za Božić.

Novogodišnja, ili božićna, jelka se tumači, s jedne strane, i kao skup simbola koji ukazuju na to šta samo stvaranje ima da ponudi: svetlost i kretanje anđela, poklone voćnjaka i polja, šuma i mora, na čijem se vrhu nalazi zvezda, koja ukazuje na kraj putovanja, mesto mira. Sve su to simboli rađanja Isusa.

Smatra se da je unošenje zelenila u kuću, u vreme zimskih praznika, simbol života. Čak su Rimljani ukrašavali svoje domove zimzelenim granama u januaru.

Ipak, nema jasnih dokaza da su Hrišćani bili ti koji su prvi koristili božićne, novogodišnje jelke da bi simbolizovali ponovno rođenje. Pre će biti, smatraju neki, da je jelka počela da se koristi po ugledu na već pomenuto rajsko drvo.

- Srpska pravoslavna crkva božić,praznik Rodjenja Isusa Hrista slavi 7. janauara i obeležava se prazničnim liturgijama u svim hramovima u zemlji i rasejanju.Na Božić će se služi liturgija Svetog Jovana Zlatoustog koji je medju prvima objasnio značaj ovog praznika koji je, kako je zapisano, izvor za sve praznike jer "da nije bilo rodjenja, ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja ni drugih praznika".Osim SPC, Božić 7. januara proslavljaju Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija i Sveta Gora, koje kao svoj bogoslužbeni poštuju Julijanski kalendar.Božić se slavi od apostolskih vremena ali je u početku slavljen istovremeno sa praznikom Bogojavljenja. Datum 25. decembar je kao datum Hristovog rodjenja uveden u 4. veku u vreme cara Arkadija. Ovaj datum hrišćanske crkve i danas poštuju s tim što se prema Julijanskom kalendaru 25. decembar poklapa sa gregorijanskim 7. januarom pa pravoslavne crkve koje poštuju julijansko vreme tog dana slave praznik Roždestva Isusa Hrista. Srpska pravoslavna crkva Božić slavi tri dana koji su u njenom bogoslužbenom kalendaru obeleženi crvenim slovom. Drugi dan Božića je Sabor presvete Bogorodice koji crkva posvećuje Bogomajci u znak zahvalonsoti što je rodila Spasitelja, dok se trećeg dana slavi sveti arhidjakon Stefan.SPC poziva na mir i radost.Božićno praznovanje, uprkos očitim promenama u savremenom društvu, sačuvalo je većinu običaja iz ranijih vremena, što doprinosi utisku da je Božić po običajima najsadržaniji u ciklusu narodnih praznika.Običaji koji krase jedan od tri najveća hrišćanska praznika, kojim se proslavlja Hristovo rodjenje, odlično su očuvani u našem narodu. Proslavljanje Božića predstavlja uskladjeni spoj crkvenih, liturgijskih i folklornih običaja koji, raznovrsnošću i osobenošću našeg šarolikog narodnog folklora, daju posebnu lepotu tim svečarskim danima. S obzirom na to da je svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici, od same porodice zavisi kako će božićni običaji biti i primenjivani. U višečlanim zajednicama, u kojima živi nekoliko generacija (svekar, svekrva, sin, snaja, deca..), običaji su sadržajniji i tradicija se više poštuje.Sečenje badnjaka, unošenje slame, dolazak polaženika, odlazak na izvor po nenačetu vodu... svi ti običaji morali su da se prilagode današnjem vremenu i modernizaciji življenja. Tako se nekada vodilo računa da se vatra ne ugasi preko noći, dok se danas smatra da ne predstavlja loš znak da se ona ponovo potpali.Takodje, u nekim delovima Vojvodine zajednički badnjak se pali ispred crkve, posle čega prisutni odnose njegove delove kućama. Ipak, i današnja generacija od običaja očekuje isto što je očekivala i tradicionalna zajednica - zdravlje, sreću, napredak...Mladi, medjutim, više to rade po nasledjenoj tradiciji, nego što stvarno veruju u to mada se i taj trend polako menja. Danas mladi idu više i u crkvu i na liturgije, a religioznost i pridržavanje nekih načela crkve su, uopšte, povećani od devedesetih godina prošlog veka.U poslednjih desetak godina mnogo je više ljudi koji kažu da poste ceo post od 40 dana. Medjutim, uglavnom se on svodi ili na sedam dana ili samo na Badnji dan. Ukazavaši da je potrebno vreme da se izgradi pravi odnos o značenju samog posta, ona tvrdi da je to, uz obavezu škole (kroz veronauku), pre svega, stvar porodice i tradicije koja se nosi iz kuće.Deca moraju da uče naše običaje i tradiciju, naročito u vremenu kada se sve više porodica počinje da gubi nit pravoslavlja i onog tradicionalnog, koje je vekovima krasilo Srbiju. Ne iz nekih nacionalnih (ili ne daj bože nacionalističkih) razloga već zarad očuvanja sopstvene osobenosti u vreme opšte globalizacije, baš kao što ameriknci tradicionalno jedu božićnu ćurku, englezi christmas pudding ili kao što meksikanci prave velike fieste sa sve marijačima.