Mogu li i ja, imati srecan dan proveden sa vrsnjacima?

U ime svih malisana koji su drugačiji od većine u svom okruženju: drugačije izgledaju, imaju drugačiji pogled na svet, razmišljanje, senzibilitet, smisao života...

Mama sam decaka koji  je posle velike borbe, posvecenosti i upornog rada, sa manjim problemom u razvoju. Krenuli smo u prvi razred, deca ga obozavaju, roditelji puni saosecanja, uciteljica.... sujetna...predrasude je vode... 

U skolu su upisana jos dva decaka sa jos manjim problemom sa govorom i disgrafijom. Okolne skole imaju jako malo ili nemaju uopste takvu decu. Njihov intelekt ih nikako ne uklapa sa decicom u specijalnim ustanovama. Sada se pitam gde su svi oni nasi drugari i drugarice, a verujte mi ima ih puno koje smo upoznali u institutima, u raznim  kabinetima... Gde se kriju? 

Ovu temu postavljam, jer je nasa integracija u skoli jako teska , najveci razlog je upravo nerazumevanje od strane ucitelja, pa kolektiva skole. Mi imamo snage da se borimo, znamo kako dete napreduje i da ,,sitne duse” ne treba hrabriti vec se boriti.

Ako je nase iskustvo ovakvo, zato i nema nasih drugara koji imaju vecih problema.

Necete mozda verovati da se mnogi roditelji zbog uticaja sredine stide svojih malisana. To je jako lose jer ta decica od malena sticu komplekse nize vrednosti. Ako se ne krecu u drustvu i ne druze sa svojim vrsnjacima sve sto i nauce nece kvalitetno razviti, ukoliko ne primenjuju u realnom zivotu sa sto vise iskusenja.

Treba ohrabriti njihove roditelje, pruziti im ruku podrske, a tako ce se i decica pre uklopiti.

Mi smo kao porodica veliki borci, koliko sam samo puta cula pricu iza ledja, a nekada verujte bezobrazno i u lice: ,,Sta nam vredi sto smo slozni kada nam je dete, takvo?” Boli , ali pomislim, prost primitivan svet i idem dalje. 

Molim vas kada vidite dete sa problemom, nemojte ga gledati sa cudjenjem, poklonite mu osmeh. Osmeh ne kosta nista, a njihovim dusama mnogo znaci. 

Prica se o inicijativi da se promeni zakon i da se takvoj decici omoguci skolovanje u vrsnjackoj sredini. Na taj nacin ce i njihova sansa ka ravnopravnijem statusu u zivotu biti veca.

  Lepo je ziveti u sredini gde postoji drustvena svest da prisustvo te decice povecava nivo tolerancije u odeljenju, upucuje grupu da zajednicki resavaju svoje probleme, pomazu jedni drugima.

  U vreme ratnih razaranja promenili smo svoj lik, otudjili se, priblizili zivotinjskom instiktu za samoopstanku, vecinom. Institucije koje znamo, nikada nisu sjajno funkcionisale, zaostaju u svakom pogledu (cast pojedincima), povecava se nivo korupcije, netolerancije, nasilnistva....

 Ova decica bi nas ponovo okrenula jedne drugima, oni su iskrene duse bez licemerja, sujete, zahvalni na i najmanjoj paznji. Deca koja nisu kriva za svoju sudbinu. Oni nisu agresivni, nece nikoga ugroziti, i njihovi roditelji, bake, rodjaci placaju za drzavni budzet i pravo na skolovanje. Kada bi svako od vas znao koliko je truda potrebno za pokret, za korak, za rec, kada imas problem u razvoju. Sve sto je najveca radost i deteta i roditelja, prvi korak, prva rec, dobro zdravlje...njima je tesko. Potrebne su godine mukotrpnog rada, odricanja. Dok se drugi bezbrizno igraju, oni se od najranijeg detinjstva uz veliki, svakodnevni rad bore za svaki i najmanji napredak.

 Manje bi deca razmisljala kako da snimaju i prikazuju patnju vrsnjaka, kako da naprave spletku drugu u klupi.

 Razmislite, koliko nam mogu pomoci da ponovo nadjemo sebe. Da se kao ljudi pogledamo u ogledalo i kazemo, kako smo danas ucinili nesto lepo za drugoga.

Potrebno je pokrenuti inicijativu za promenu zakona o inkluzivnom skolovanju.