by GoranChe
Tvrdim da je za vezu je potrebno jedno i po! Ne dvoje, kako se obično misli, mada to smatram idealnom varijantom, već jedno i po.
Dakle, uzmimo sistemski slučaj da se veze i brakovi formiraju po formuli koja podrazumeva zbir od 2 (cela) učesnika, tj. partnera. Siguran sam da bi broj veza i brakova bio signifikantno manji, odnosno takav da bi ugrozio čak i funkcionisanje socijalne zajednice, i na kraju njenu proliferaciju. Nepostojeći ugovor predviđa da se tako nešto onemogući. Taj neformalni ugovor traje hiljadama godina, i praktično je omogućio širenje, a možda i opstanak ljudske vrste.
U čemu je stvar? Poenta je u odstupanju od ideala i prihvatanju tog odustajanja kao realnosti. Kako se to postiže u savremenom društvu, kojim se bavim, pošto bi analiza kroz vekove bila isuviše složena, posebno imajući u vidu da mnoga društva i civilizacije nisu često ni imala reč za (erotsku) ljubav.
Najednostavniji model podrazumeva jednog obsesivno zainteresovanog partnera (zaljubljenog) i drugog koji nije zaljubljen, ali nije ni nezainteresovan. Odnos koji se formira je asimetričan i obe strane tim ''kompromisom'' mogu biti relativno zadovoljne, a posebno društvena zajednica, koja očekuje da dati par proizvede potomstvo (institucija braka, koju je vrlo teško razbiti, je jedan od elemenata, uz tešku osudu neverstva, koja podržava heteroseksualne veze, koje ''obećavaju'' nove članove društva, tj. njegov opstanak). Zaljubljeni partner pronalazi inspiraciju i spreman je na inferioran odnos da bi sačuvao vezu, i pored česte povrede digniteta. Indiferentni partner, svestan potrebe za vezivanjem, je, i pored česte obezvoljenosti, u stanju da pronađe dovoljno motiva, da se održi u vezi, posebno imajući u vidu da je, zbog jače pregovaračke pozicije, često u stanju da nametne svoje prioritete. Naravno, nezadovoljstvo indiferentnog partnera može često da eskalira, ali zaljubljeni partner najčešće pronalazi načine da ublaži nezadovoljstvo svog emotivno-seksualnog druga (lažna obećanja, za okje ovaj druga i zna da su takva itd). Eventulno stvaranje potomstva dodatno učvršćuje vezu, kao i ekonomski aspekt vezivanja, odnosno jeftiniji život udvoje, odnosno u porodici.
Hipotetički zbir od 1,5 ne mora uvek nastati zbrajanjem jedinice i polovine, moguće su i druge kombinacije, npr. 0,9 + 0,6 itd, ali zbir ne sme pasti ispod 1,5 jer to vodi neumitnoj propasti veze, ili njenom održavanju po cenu ne prihvatanja bolje alternative.
Srećna okolnost bi bila rast zbroja od 1,5 na 2 ili blizu 2, što se suživotom često i dešava, posebno protokom vremena i sazrevanjem svesti da alternativna kombinacija nudi manji zbir. Druga srećna okolnost je ta da promena partnera nije uobičajena pojava, ako alternativni partner nije daleko atraktivniji od postojećeg, jer se siginifakantno aprecira naviknosti na postojećeg partnera (ljudi su neskloni promena, kažu sociloške studije). Upravo ova, ljudima inherentna, osobina sprečava da mnoge veze propadnu, jer npr. blago interesantniji partner nije poželjan supstitut, posebno imajući u vidu ''troškove'' izlaska iz postojećeg aranžmana (npr. ljudima je imanentno i izbegavanje kockanja, i prema referetnim istraživanjima dve trećine će prihvatiti nulti iznos nego mogućčnost da dobiju ili izgube isti iznos u zavisnoti od toga da li pogode jednu od dve alternative, npr pismo ili glava). Verovatnoća da se pronađe znatno inspirativniji partner često nije realna, jer da je tako opstanak u vezi sa postojećeim bio bi teško podnošljiv, zbog prevelike neusaglašenosti ideala i realnosti, ili percepcije o realnosti.
