Četvrta knjiga srpske trilogije

Srbija je sebe i svoju istoriju, od 1918. godine, pa do pred kraj 20. veka, ugradila u Jugoslaviju. O tom periodu napisana je čitava jedna književnost, ali sve te knjige govore prvenstveno o Jugoslaviji, a tek onda i o Srbiji.

Kada bi se kojim slučajem Stevan Jakovljević po drugi put pojavio među Srbima, kao onomad, kod Radoja, Marko Kraljević, da li bi napisao nastavak Srpske trilogije? Kako bi izgledala četvrta knjiga?

Zamišljena četvrta knjiga srpske trilogije mogla bi da nosi naslov Devetstoosamdesetisedma. Te godine počela je istorija nove Srbije.

Tačnije, počela je 24. aprila 1987.g. ispred Doma kulture u Kosovu polju rečenicom Niko ne sme da

vas bije. Nju, sada već čuvenu rečenicu, izgovorio je jedan partijski aparatčik, klonirani pripadnik nomenklature, i zahvaljujući njoj postao novi Vožd svekolikog Srpstva. Posle njegove druge, ne mnogo manje, čuvene rečenice: Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo; mirnodopski Vožd postao je i vrhovni komandant u svim ratovima u kojima Srbija nije učestvovala.

Od kad su te dve rečenice izgovorene narod, na čijem je on bio čelu, biven je ne samo na Kosovu, već gde god se zatekao.

Da bije njegov narod započelo je slovenačko udruženja lovaca, sve jodlojući, 1991. godine, a završilo NATO udruženje smrtonosnom pesmom Milosrdnih anđela, 1999. godine.

Oni koji nisu mogli da ga biju, pljuvali su po srpskom narodu izdaleka. Pljuju još uvek,bez obzira što taj Vožd odavno nije na čelu Srbije, a ni među živima.

Iako je reč o romansiranoj istoriji nove Srbije, eventualnom piscu biće potrebna bujna mašta da svojim budućim čitaocima ponudi odgovore bar na tri pitanja:

Prvo, kako i zašto je jedino Srbija, u inat svima, zadržala i čuvala petokraku kao svoje najveće i jedino znamenje, dok su sve druge evropske zemlje socijalističkog lagera sa gađenjem zatrpavale svoje petokrake ispod ruševina Berlinskog zida?

Drugo, kako je moguće da je tranziija u Srbiji, onda kada je počela, imala smer unazad u 19. a ne unapred u 21. vek. Odnosno, otkud retrogradne ideje o Velikoj Srbiji, o krvi i tlu u glavama srpske političke elite, i otkud četnici u predvečerje 21.veka na ulicama srpskih gradova i sela, ko i zašto ih je izvukao u iz čistilišta?

Treće, kako je srpskoj političkoj eliti sa kraja 20.veka uspelo da tako lako, za samo nekoliko godina, prokocka sve ono što su generacije decenijama gradile:državu, privredu, ugled, saveznike i još mnogo, mnogo toga?

Međutim, za neke segmente iz tog perioda mašta uopšte neće biti potrebna. Dovoljan je faktografski opis ličnosti i događaja. Evo nekoliko kratkih fleševa:

Ljudi, mahom bradati i namršteni, dolaze iz svih krajeva Srbije. Formiraju odrede. U odredima iz centra prestonice marširaju prema Dedinju. Na glavama im crne šubare sa kokardama. Visoko iznad vijore im se crne zastave sa mrtvačkim glavama. Na čelu im njihov vojvoda. U rukama mu zašiljen glogov kolac. Iz hiljade grla složno odjekuje koračnica: Spremte se spremte četnici, teška će borba da bude/ Teška će borba da bude, mnogi će junak da padne…Na prilazu Dedinju sačekuje ih kordon policije. Četničke kokarde nasuprot crvenih petokraka. Nezamisliva scena. Međutim, umesto ljutog boja na život i smrt, četnički vojvoda okrenut kamerama, govori kako su se oni srpski četnici uputili da jednom za svagda upokoje clvenog vampila, ali da to ovog puta neće biti moguće, između ostalog i zato jer je grobnica od prilično čvrstog materijala. Kasnije će isti taj četnički vojvoda po kartama iscrtavati buduće granice Velike Srbije, na čuvenoj liniji Vilovitica - Kallovac-Kallobag, a za koje će mnogi Srbi, i oni pod petokrakom i oni pod kokardom, i ginuti i ubijati.

Na Trgu Republike i u okolnim ulicama, specijalne jedinice policije polivaju vodenim topovima, dave suzavcem, udaraju pendrecima, gađaju gumenim mecima i gaze oklopnim kolima demonstrante i okupljeni narod. Za to vreme, njihov vođa, jedan sredovečni šezdesetosmaš, duge kose i još duže brade, sa bezbednog mesta na balkonu Narodnog pozorišta, sedi, maše nogama i u megafon izdaje naređenja i bodri svoje sledbenike. Isti taj harizmatski vođa srpske opozicije, neporikosnoveni kralj trgova, kao i 1968.godine, uhvatiće se ponovo u kozaračko kolo sa onima protiv kojih je vodio nezadovoljan narod. I to kao potpresednik vlade.

 

Srbija gori. Politički i vojni vrh zaseda na komandnom mestu Vrhovne komande negde duboko ispod zemlje. Ministri i generali izveštavaju o broju uništenih aerodroma, aviona, mostova, fabrika, škola, o položaju vojnih jedinica, o stotinama civilnih žrtava... Izveštavaju i zabrinuto gledaju Vožda. On samo sluša i nabranog čela razmišlja, onako kako i priliči Voždu. Svi čekaju šta će reći njihov i srpski mesija. Grobnu tišinu prekida zvonjava telefona, onog jedinog u prostoriji, specijalnog, a koji čak ni avaksi, kružeći na nebu iznad Srbije, ne mogu da čuju. Vožd i vrhovni komandant diže slušalicu. Sluša i ćuti. Generali i ministri se gledaju i u sebi se pitaju da li je Primakov ili čak, Jeljcin lično. Jer, samo kad ta dvojica govore, njihov Vožd sluša i ćuti. Utom, Vožd, prvo tiho, a zatim, sve glasnije peva: Aj, po gradini mesečina sija meka/ Tu me draga u prisenku vazda čeka/ Ej, a ja bolan ležim u vajatu/ pa ne mogu da se javim zlatu....Kad je otpevao i poslednju strofu: Aj, na bosiljak mirišu ti grudi,/a sa srca uzdisaj se budi, okrenuo se članovima Vrhovne komande i, kao da je to najnormalnija stvar, mirno rekao: Ne može da zaspi, voli tu pesmu. Vrhovna komanda zna kome je Vožd pevao, ne čudi se. Svima je laknulo, svi su bezbedniji dok ta žena spava. Period njene najveće moći, nažalost po mnoge u Srbiji, poklopio se sa periodom njenog klimaksa. Vrhovna komanda je odahnula i mirnija nastavila sa radom.

Pored obilja dokumentarne istorijske građe, mesta mora biti i bar za jedno romantično, gotovo ljubavno, pismo.

Navedene kockice mozaika iz bliske istorije Srbije, po svemu podsećaju na vašarske vodvilje, te bi i četvrta knjiga srpske trilogije mogla biti duhovito i lako opuštajuće štivo, da nije desetine hiljada poginulih, ranjenih i unesrećenih, a onih kojima je uništena budućnost ni broja se ne zna.

I kao što ni jedna trilogija nema četvrti deo, tako se i nama ponekad čini, da sve što se Srbiji dogodilo krajem potonjeg veka nije njena prava istorija, već naša noćna mora. Čini nam se kako ćemo se jedno jutro probuditi srećni, shvativši da je sve to bio samo ružan san.